utorak, 4. februar, 2020.
Na književnoj večeri priređenoj povodom mog rođendana, u Radio Kafeu, pomenuo sam sve učestaliju pojavu fašističkih parola na zidovima zgrada. U redu, uvek ima i ovakvih ekstremista. Nisam zbog toga zabrinut, mene više brine to što policija uzalud vodi „intenzivnu” istragu – nikako ne može da uđe u trag počiniocima. Gradski čelnici ne uzimaju ozbiljno tu vrstu rabote, zato i ne reaguju energičnije. Partije mudro ćute, kao da se boje da će izgubiti koji glas. Ili mnogo više? Posle svega nisam se naročito ni iznenadio kad sam na sajtu Radio 021 naišao na informaciju da su jutros u stambenom naselju Satelit osvanuli fašistički grafiti. Judenfrei, objavljuju antisemitizam pozamašnim slovima. Naravno, tu su i kukasti krstovi, a ispisan je i naziv zloglasne fašističke vojne jedinice – SS. Zatim i one dve osmice (88) – fašistički simbol Hitlera. Sećam se, u vreme kad sam nešto duže boravio u Berlinu, jedne noći su na neku jevrejsku školu u Berlinu naškrabali kukasti krst. Ujutro se ispred ove škole pojavila nemačka kancelarka Angela Merkel sa ministrom za unutrašnje poslove. Nisu izostali ni lideri političkih stranaka. Svi su osudili počinioce. Angela Merkel je još dodala da će počinioci biti privedeni u roku od 24 časa. Ministar je samo klimnuo glavom. Za nešto manje od 24 sata, u gradu od četiri miliona stanovnika, počinioci su identifikovani.
sreda, 5. februar 2020.
Pomenuta rođendanska svečanost naišla je na dobar odjek, ljudi su me na ulici zaustavljali, čestitali, i na društvenim mrežama mogao sam pročitati samo pohvale. Samo me je jedna stvar zabrinula. Mnogi su me pitali šta se to dešava u Mađarskoj, šta znači ova nova revizija Mikloša Hortija. Oni koji su me to pitali, nisu nacionalisti, u njihovim pitanjima nisam ni osećao prizvuk optužbe već pre svega zabrinutost. Ukazali su mi poverenje, ali ja sam se ipak osećao postiđen tim pitanjima, jer znam da zbog „hladnih dana” već i pomen Hortijevog imena pobuđuje bolne uspomene. U prosuđivanju njegove žalosne uloge blizak sam gledištima Ištvana Biboa i Đule Ilješa. Na kritiku Lasla Nemeta s kojom je počastio Hortija, ne usuđujem se ni da pomislim, jer u razdoblju nacionalnog radikalizma nije baš bezopasno pozivati se na ovu mađarsku tradiciju.
četvrtak, 6. februar 2020.
Pre podne na radiju vest da se po ovoj cičoj zimi na graničnom prelazu kod Kelebije okupljaju migranti, većinom žene i deca. Zahtevaju da se preko Mađarske dokopaju Nemačke, Austrije ili neke druge zemlje. Žale se na loše snabdevanje, pokazuju bolesnu decu i tvrde da su im lekari nedostupni. Neki su poneli šatore, drugi leže na goloj zemlji. Emotivno ih razumem, rizikuju svoje živote da bi pronašli novu domovinu i drugi život. S druge strane, sve zemlje i, zajedno s njima, i Evropa brani svoje granice i – sebe. Novi veliki talas migranata će, bez sumnje, pre ili kasnije izazvati konfliktne situacije koje će snabdeti municijom emkstremnu desnicu. U ljude će usaditi strah i narod će dobrovoljno prihvatiti autoritarne režime. Poslednjih nekoliko godina razgovarao sam sa mnogim običnim građanima koje ne bih nazvao ksenofobima. Boje se, jer su zastrašeni. Uzalud ponavljaju mlađi, perspektivni političari da bi situaciju trebalo sređivati na lokalu, odnosno u arapskim zemljama, govore to već godinama, ali nekako ne ide. Za to bi trebalo obezbediti ne samo pomoć, već bi prvenstveno trebalo preurediti sadašnji, profita gladni svetski poredak. Niko se ne usuđuje da problem migranata dovede u vezu sa kapitalizmom. Ne znam kad, ali će jednom ove napetosti da eksplodiraju, i na tlu Evrope će poteći krv.
petak, 7. februar 2020.
Kako ja vidim, autonomija Vojvodine polako postaje čisto civilna stvar, uglavnom su joj privrženi vanstranački građani. Osećaju se napušteni, jer im se čini – a to čujem i od običnih ljudi – da je partija, koja je Vojvodinu istakla na svoju zastavu, proćerdala ideju autonomije. Proćerdala, ili naprosto nije u njoj bilo dovoljno snage da je razvije u pravi, istinski široki pokret. Autonomija se pretvorila u usko stranačko pitanje. Koliko vidim, većina srpskih vojvođanskih pisaca pitanje autonomije posmatra uzdržano i sa distance, ili je ravnodušna. Pokušaću da se prisetim. U šezdesetim godinama pripadnici moje generacije – to se podrazumevalo – smatrali su sebe Vojvođanima. I to opredeljenje nije imalo neku političku oštricu, biti Vojvođanin – bio je deo života, kulture. U sedamdesetim godinama su se, međutim, ipak pojavile neke pukotine, deo moje generacije zaposeo je veoma ozbiljne položaje, oni su bili karijerni autonomaši, dok bih drugi deo nazvao marginalizovanim autonomašima koji nisu imali nikakve veze sa vlastima. Njih su prema ideji autonomije usmeravali ideali kulture i slobode. Nisam video nikakvu protivrečnost između ideala demokratije i autonomije, štaviše, manjinsku egzistenciju najlakše sam umeo da odredim u okvirima autonomije. U sedamdesetim godinama, međutim, sve više se osećala asinhronija između ideala demokratije i autonomije, ovu protivrečnost je samo produbljivalo kratkovido autonomaško partijsko rukovodstvo, ali i to što su se mnogi iz pukog karijerizma svrstali iza zvaničnih vojvođanskih partijskih stavova. Ponekad sasvim dogmatski. Karijerni autonomaši su kompromitovali ideju autonomije. Ne iznenađuje me ni to što su mnogi karijerni autonomaši posle 1989. tokom jedne noći okrenuli ćurak (naopako): i počeli da zagovaraju projekt Velike Srbije. Mnogi su iz redova Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, bez da su i trepnuli, postali članovi ratoborne Srpske akademije nauka i umetnosti. Posle 1990. autonomiju su proglasili sumnjivom – mene je ovaj antidemokratski grubi centralizam sve više potiskivao prema
autonomiji. Drugog izbora nisam imao. Ne tvrdim da je ideja autonomije automatski demokratska, može i ona da se izopači, ali vidim kako danas ipak uspeva da uspori uobličavanje autokratskih režima. Iz centralizma je umnogome lakše uploviti u autokratiju. A autokratski sistem je nužno centralistički. Imajući to na umu, ne razumem zašto se pisci uzdržavaju od ideje autonomije? Da li je nekakav strah u pitanju? Ili im se ne sviđa autonomaška stranka? To nije nikakav problem! Kao slobodni i nezavisni građani mogu da zastupaju te ideje. Ja sam kao pisac dete ovog sveta, ovaj svet je moj svet kao što je Gdanjsk svet Gintera Grasa, a Trst Klaudija Magrisa. Kažem: Novi Sad, i pomišljam na Gdanjsk i na Trst. Hoćemo li biti u stanju, mi, Novosađani, da načinimo čudo kakvo su pre nekoliko dana priredili Riječani. Da li ćemo biti provincijalna kulturna prestonica Evrope, uvoznici zvezda sa svetske scene, jer od vlastitih, novosadskih vrednosti nemamo šta da pokažemo? Kakav je, zapravo, taj specifični novosadski duh? Da li uopšte još i postoji? Videćemo za godinu dana.
subota, 8. februar 2020.
Intervju za Al Džaziru. Iznenađuje me koliko su mediji zainteresovani za bojkot parlamentarnih izbora u Srbiji. Nisam u stanju da dam određeni odgovor. Bojkot je veliki rizik, skoro kao poker. Sve ili ništa! Mislim da stranke moraju bolje, ozbiljnije da se pripreme na bojkot nego na kampanju, a opozicione stranke nisu se spremile ni na kampanju. Ne mogu se u beogradskom krugu dvojke dobiti izbori, a još manje ih je moguće bojkotovati. Previše je jalova ta anti-vučićevska narativa, opozicione stranke moraju da izađu s jednim takvim programom, u čije ime vredi bojkotovati. Kakav je njihov program po pitanju Kosova? Šta nameravaju da učine opozicione stranke u interesu priključenja zemlje Evropskoj uniji? Kakav je njihov odnos prema ekstremno desnom populizmu? Imaju li bilo kakav socijalni program? Po svim ovim pitanjima je i Vučić neodređen, opozicioni blok je još neodređeniji. Postoji samo jedan argument u korist eventualnog uspeha bojkota. Procenjuje se da 20-25 posto birača, nezavisno od bojkota, neće izaći na izbore. Zatim desetak posto biračkog tela neće glasati, jer smatra da nema za koga da glasa, i koji ne bi glasali ni ako bi se partije bojkota predomislile. To je 35 posto. Pitanje je, da li će uveriti 16 posto biračkog tela da bojkotuje izbore? Ako 51 posto birača ne bude izašao na birališta, vlada, doduše, neće pasti, ali će biti moralno uzdrmana. Šta će posle da bude, to samo Bog zna. Međutim, ako na izbore izađe 55 posto birača, izvesno je da će Vučić zabetonirati svoju vlast na duže vreme.
nedelja, 9. februar 2020.
Držim se na istoj distanci i od fašista, i od antifašista, kaže malograđanin iz unutrašnjosti koji će uskoro postati heroj našeg doba. O ovoj varljivoj neutralnosti piše Herbert Markuze u Represivnoj toleranciji. Polako mi se razjašnjava da je upravo ova varljiva neutralnost karakteristična za zloslutne srpske prilike. Često će jednog romskog sitnog lopova strože kazniti nego jednog političkog kriminalca, slikara kukastih krstova. Istina, ove „slikare” policija retko ume da razotkrije, ove džeparoše utoliko češće. Posle svega uviđam: u mom gradu slikaju kukastte krstove, ali „slikari” su neuhvatljivi.
utorak, 11. februar, 2020.
Davno nisam čitao ovakav značajan i uzbudljiv roman kao što je Zavera protiv Amerike Filipa Rota. Zamislimo da se nalazimo u 1940. godini i da na predsedničkim izborima nije izabran Ruzvelt, nego jedan od najpopularnijih Amerikanaca, Čarls Lindberg, veliki poštovalac Hitlera, koga je nacistička država odlikovala sa Ordenom reda nemačkog orla. Do kraja je podržavao Hitlera, i bio je protiv da Amerika uđe u Drugi svetski rat. Bio je, dakle, za mir. Čitao sam knjigu skoro do zore.
(Preveo Arpad Vicko)
STUPS: Bestijarijum