Volter sa razmeđe stoleća

U autobusu, putujući prema Beogradu, slušam vesti. U specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal danas će biti saslušan Oliver Dulić, ministar u pređašnjoj vladi. Beogradski tabloid Kurir, već zna na koliku zatvorsku kaznu može da računa eks-ministar. Taj list uz to s neskrivenim cinizmom primećuje da će u Dulićevoj ćeliji biti i televizora. U drugim novinama čitam da predsednik Srbije, Tomislav Nikolić smatra da u Srebrenici nije bilo genocida. Autobus krivuda levo-desno, gledam na sat, ne bih voleo da zbog neodgovornosti drugih zakasnim na sahranu Vojina Dimitrijevića. Naposletku sam ipak uspeo da stignem nešto ranije. U kapeli na beogradskom Novom groblju zastajem pred odrom Vojina Dimitrijevića, odajem mu poštu, a zatim – s nekoliko prigodnih reči – izražavam svoje saučešće članovima porodice. Pred kapelom je sve više sveta, na ulazu se već stoji u dugom redu. Taman sam hteo da se povučem malo u stranu, kad mi neko spusti ruku na rame – Predrag Koraksić-Corax, i njegova supruga. Corax je stari prijatelj, saborac, čiji radovi, poput kakvog ogledala krajnje precizno predočavaju stanje stvari u Srbiji. Izmenjujem potom nekoliko reči i s Vesnom Pešić koja se sprema da se od pokojnika oprosti u ime njegovih prijatelja. Okupili su se skoro svi istomišljenici, odani, dobri prijatelji, poneke od njih već godinama nisam sreo. I svi su oni, gubitkom Vojina Dimitrijevića, unekoliko osiroteli, štaviše, neko reče da se Vojinovom smrću završava čitava jedna epoha. Veliki čovek u maloj zemli – rekla je Vesna Rakić-Vodinelić. Naučnika međunarodnog ranga, najvrsnijeg poznavaoca međunarodnog prava u Srbiji, nikad nisu izabrali za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Možda će neko jednom i reći: zašto. Njegova kultura, njegova mudrost prizivale su predodžbu idealnih šefova država, pri tom, međutim, nikad nije raspolagao nikakvom vlašću, nego je – kako bi to rekli neki vojvođanski mađarski političari – sa „strane dobacivao svoje primedbe”. I on je, tako, „sa strane”, položio one duhovne temelje, zasnovane na evropskom humanizmu, na koje će, jednom, moći da izgradi bolja Srbija. Vojin Dimitrijević je u Srbiji predstavljao autoritet bez vlasti. Bio je čovek marginalizovan od strane „moćnika”, ali su ga misleći građani utoliko više poštovali. Onaj ko traga za istinom, pisao je jednom Volter, rizikuje da bude proganjan, a potom je postavio veliko pitanje: „da li da čučimo dokono u mrklom mraku? Ili da kresnemo plamen na kojem bi i zavist i kleveta mogle da upale svoj žižak? Mislim da istina ne bi smela da se ustukne pred monstrumima, kao što ne bismo smeli ni da se odreknemo hrane u strahu da bi nas mogli otrovati.” Vojin Dimitrijević je bio srpski Volter na razmeđi 20. i 21. veka – ustrajno privržen demokratiji, ljudskim pravima, pravednosti, čak i kad su mnogi, rekao bih – i previše njih, na plamenu maločas pomenutih vrednosti, pripaljivali žižak demagogije i populizma.

Nije neki naročito simpatičan put, ali bar nije ćorsokak

Sa Svetlanom Lukić snimamo uobičajeni razgovor za radijsku emisiju Peščanik. Poslednjih godina na vlasti je bila Demokratska stranka, ruku pod ruku sa socijalistima i još nekim manjim strankama. Sadašnja vladajuća koalicija je okupljena oko Srpske napredne stranke, ona vlada, ruku pod ruku, s istim socijalistima, i s onim istim manjim strankama koje su bile i u prethodnoj vladi. Haos je potpun! Šta je sad ovde novo, a šta staro? Na demokrate bacaju drvlje i kamenje, i još štošta, oni koji su joj do juče bili saveznici. Nema sumnje da je bilo krajnje vreme da Demokratska stranka pređe u opoziciju gde će se ili preporoditi, ili će se marginalizovati. Ali tu presudu ipak ne bi trebalo da izreknu njene doskorašnje skutonoše, jer je to naprosto neukusno. Nekako ne ide. Jedno je sigurno: Demokratska stranka nije obavila svoj istorijski zadatak. Vlast kvarljivo deluje ne samo ne ljude, i ta stranka je to iskusila na svojoj koži – sad me zanima kako će se u istim tim zamkama vlasti da se snađe ova nova vlada. Deo te vlade (polovina!) ima u tome određena iskustva, oni nisu imali dovoljno vremena ni da se pošteno iskobeljaju iz tih zamki. Dakle, neće biti lako. Jer nije dovoljna samo smena vlasti, nego je neophodna i radikalna reforma sistema. Već deset godina živimo u permanentnom prelaznom razdoblju, čak su i izvesna poboljšanja bila, kako se ispostavilo, privremena. Vlade su samo gasile požare, derale nogavicu i krpile tur. U privrednom, političkom, kulturnom životu zavladala je potpuna nesigurnost, skoro da je nemoguće odrediti kad je kod nas kriza zapravo i počela? Koja je vlada odgovorna? Nije neophodno prstom pokazivati jedni na druge, ali uzroke propadanja treba svakako sagledati. Sve do sada niko nije imao snage, možda čak ni nameru, da se suoči s prošlošću. Možda će, ipak, u hodu, da se uspostavi ta, sada naizgled apsurdna i nemoguća, velika koalicija? Nije neka simpatična varijanta, ali bar ne vodi u ćorsokak.

Jesenje tihožitje

Sinoć sam na pločniku Zmaj Jovine ulice ugledao prvi opali, sasušeni hrastov list. Konobar u kafiću uporno ponavlja: „Zatvaramo, zatvaramo.” Gosti nevoljno ustaju, kao da ne veruju da su već ionako prekoračili zvanično dozvoljeno radno vreme kafića, ponoć se približava. Odlaze. Prazni se Zmaj Jovina. Pre nekoliko časova, neočekivana oluja je prohujala gradom. Kiša je već prestala, ali jedan građanin promiče ulicom s otvorenim kišobranom i, s vremena na vreme, pogledava gore, u nebo. Prilazim mu, na glavi ima staromodni šešir sa širokim obodom, i kišobran mu je neobično velik. Ovako glomazne kišobrane viđao sam na starim novosadskim fotografijama. Klimnem glavom. Odmeri me, pa i on klimne glavom. I potom obojica produžimo, on u jednom, ja u drugom smeru. Osvrnem se, ispraćam ga pogledom. Hoda uspravnih leđa, s visoko podignutim kišobranom izgleda kao da se brani od nečega. Novosadska jesen uvek stiže neprimetno. Pomišljam kako će uskoro zima halapljivo da se ustremi na nas. I bliža prošlost! Sad već nema sumnje, da nazadujemo, uskoro ćemo se naći u prošlosti. Zaboravimo naše slike budućnosti.

oktobar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)