Pitaš šta će biti posle lekcije o virusu. Novo doba? Hoće li da se ponovo uspostavi staro smeće? Da se ređaju krize u nizu i nastavi doba katastrofa?

Jedina izvesnost jeste da naša generacija – koja je u detinjstvu doživela ’56‚ u adolescenciji ’68, u odrasloj dobi ’89, a u starosti 2020 – odlazi. Videli smo diktaturu, demokratiju, pa autokratiju ponovo. Raskošnu i potčinjenu zemlju. Svet koji se otvara i zatvara. Delovali smo. Nekad previše, a nekad nedovoljno. Živeli smo zajedno i umiremo zajedno, jedan za drugim.

Doba državnih kriza

Stupili smo u doba državnih kriza. Nacionalne države su preuzele na sebe upravljanje svetskom epidemijom – samovoljno ili zato što su bili primorani. U svakom slučaju, time su precenili svoje mogućnosti: globalna kriza se ne rešava lokalno. Građani su prepustili oslabljenim i nepripremljenim nacionalnim državama da ih zaštite od virusa i od privredno-društvenih posledica epidemije. Oni žele, mi želimo jake i efikasne države, koje ne samo što tačno znaju šta treba činiti, nego su spremne i da donose odluke i konačno: imaju i sredstava i metode da sve to sprovedu u delo.

Privredna i zdravstvena kriza podjednako predstavlja iskušenje za demokratske, autokratske i diktatorske političke konstrukcije. Privid je da je demokratska konstrukcija najfragilnija i da društvima u stanju krize čine se privlačnim moćni, odvažni diktatori. Ali kinesko diktatorsko upravljanje krizom bilo je dopadljivo samo dok se nisu pojavili demokratski konkurenti: u Aziji Južna Koreja i Tajvan, u Evropi Nemačka. Pritom, demokratska konstrukcija funkcioniše na osnovi jake državne organizacije koja podrazumeva dobar zdravstveni, upravni, policijski, zatvorski, edukativni i socijalni sistem. Demokratije čija državno organizacijska – zdravstvena i upravna – creva vise i vire na sve strane imaju zaista veliki problem, kao na primer u slučaju Italije i istočnoevropskih autokratija.
Nasilna i snažna država kao što je Kina privremeno može da pokaže vanredne sposobnosti, ali te karakteristike ne mogu da nadomeste jedan efikasan i opšti zdravstveni sistem. Vođe kineske države su procenile da današnju napetu društvenu nejednakost ekstremno pogoršava doba digitalne nejednakosti. Znaju da se digitalna privreda i digitalno društvo ne daju silom i karantinom upravljati. Ako popuštaju, onda je to problem, a ako ne popuštaju, onda je to.

Sve istočnoevropske države se suočavaju sa slabom državnom organizacijom pri upravljanu u nizu nadolazećih kriznih stanja. Na jednoj strani stoje države koje se ljuljaju između haosa nastalog zbog nesposobnosti vlade i samovlasti organizovanih sila u pozadini: Rumunija, Bugarska, Ukrajina, Hrvatska, Slovenija, Slovačka. Tu je politička klasa slaba i upravljaju njom iz pozadine, a tim su moćnije sile u pozadini, tajne službe, policija, tužilaštvo – a i privredne i kriminalne mreže koje funkcionišu u dosluhu s njima. Sile u pozadini ili nisu mogle ili nisu želele da pronađu despota za samovlašće ili su društvene pobune onemogućile nastajanje otvorene autokratije. Svetska epidemija i njene privredne posledice – nezaposlenost, dramatična nejednakost, gladovanje – zajedno mogu dovesti do pobune i totalnog haosa, nemoći vlasti ili pojavljivanje despota koji iskorišćava vanredno stanje. Teško je tu biti demokrata.

U paklenom krugu

Teže od toga je samo u onoj Mađarskoj u kojoj je jedan lukav i iskusan despot preuzeo potpunu kontrolu ne samo političkog upravljanja, nego je pokorio i privredu. U Mađarskoj je državna organizacija slaba, slabi su i oligarsi, ne postoje sile u pozadini: sistemom upravlja isključivo despot koji jedini poseduje moć nad vanrednim stanjem i privredom. Despot nema ni najmanje poverenja u državnu mašineriju, niti državna mašinerija ima poverenja u njega. Glavni instrument ove autokratije je nepredvidivost, držanje društva i političke klase u neizvesnosti. Batine nikada ne dolaze u vreme kada se očekuje, a ni nagrade se ne dele kada društvo to zaželi.
Dilema vlasti je da, iako bi mogla da izgradi potpunu diktaturu koristeći vanredno stanje, ipak ne može da izleči zdravstvene, prosvetne i privredne probleme koji su nastali u krizi. Da li ih zapravo treba lečiti? Da li je racionalno iz ugla despotizma da državna mašinerija funkcioniše efikasno kada se kroz deset godina moglo obogatiti i bez toga? Da li je potreban, osim programa vanrednog stanja, pretnji i kazni, još i neki drugi program? Zna da digitalna budućnost ne postoji ni u njegovoj glavi, ni u rukama. Zna da mu je pristup dodatnim izvorima ograničen. Nalazi se u paklenom krugu: što je nasilniji, to je manje sposoban da sklopi društvenu saradnju, sve dok na sva društvena kretanja ume da odgovori jedino nasiljem.

Država koja se osniva na nasilju sve manje može da pristupa dodatnim izvorima, zato pokušava da iznudi pristup izvorima koristeći još više nasilja. Bez ustezanja ostvaruje nezakonitu dobit iskorišćavajući i ponižavajući radnike, a istovremeno je prinuđen da traži njihovu naklonost na izborima. Brutalnost u zdravstvu i u prosveti ne može nadoknaditi višedecenijsku zaostalost, ali zašto bi se trošile pare na to.

Protivteže

Nacionalne države odozgo i od spolja uništava privredni efekat globalizacije i nadmetanje u univerzalnoj civilizaciji, a odozdo i iznutra ih izujeda manja ili veća lokalna zajednica. Globalizacija je stvarnost, nije pitanje izbora. Privrede i društva su povezani i međusobno zavisni i tada kada dođe do privremenog zastoja, čak i ako se to desi u slučaju samo jedne od te dve oblasti. Biće globalizacije čak i u doba geostrateškog nadmetanja velesila, samo što će se organizovati sa drugačijim težama i protivtežama.

Mala i otvorena Mađarska je potpuno globalizovana. Teritorijalni nacionalizam je potpuno nemoguć: nemoguće je isključiti pomoću ograda slobodno kretanje kapitala, radne snage i usluga. Mađarsku će posle epidemije međunarodni, a pre svega evropski sistem uključiti u globalnu raspodelu rada. Ako ne računamo eksport baziran na nemačkoj auto industriji, Mađarska je u osnovi država orijentisana na pružanje usluga. A epidemija urušava upravo tu evropsku strukturu usluga koju je moguće spasiti i dalje razvijati u pravcu digitalizacije usluga samo uz pomoć Evrope i nacionalnih država. „Mađarski paket“ među svojim strateškim ciljevima ne predviđa ni preživljavanje ni dalji razvoj. A loši odnosi sa Evropom onemogućavaju da Mađarska postane aktivni deo evropskog lanca usluga.
Kao što su guverneri američkih saveznih država izrazili sumnje u legitimitet Trampove „total authority”, isto tako su lokalne samouprave skeptične u vezi Orbanove autokratije. S tim što u Americi postoje države sa jakim ustavnim ovlašćenjem i privrednom pozadinom poput Kalifornije i Njujorka, a mađarski gazda koristi krizu upravo za pljačkanje i ograničavanje lokalnih samouprava. Ali, građani za vreme pandemije su mnogo više članovi lokalne zajednice i svoje porodice nego mađarskog nacionalnog zajedništva. Pomoći se ne nadaju od dalekog centra, nego od bližih zajednica i institucija. Nemački model upravljanja krizom može biti uspešan zbog toga što je centralna vlast sposobna da vodi dijalog i postigne sporazum sa pokrajinskim vladama. Nijedna lokalna samouprava nije sposobna da upravlja krizom sama. Ako stanovnici određenih gradova budu smatrali da ih centralna vlast ostavlja same zbog političkih razloga, ili čak ne daj bože namerno lišava njihov grad odbrambenih sredstava, onda joj nikada neće oprostiti.

Kriza je ujedno i globalno nadmetanje načina života, stilova i stavova. Američki model je postao nepopularan u krizi, ali ni kineski model načina života ne predstavlja atraktivnu alternativu. Da li je mađarski način života – model koji je pun konflikata, ksenofobije, uvređenosti, optuživanja i teške nejednakosti, koji odbacuje solidarnost i toleranciju, urušava univerzalne i domaće kulturne tradicije, koji se osniva na zatvorenosti i isključenju – atraktivan spolja, za svet i unutra, za nas, Mađare?

(Népszava)

Prevela: Kristina Orovec

Naslovna fotografija: Pixabay