Subotica je brže-bolje pošto joj je – kako je istakao lokalni šerif – „ ministarstvo odalo priznanje“, ističući efikasnost ovdašnjeg Centra za socijalni rad, potpisala protokol sa ministrom Aleksandrom Vulinom. Takozvani Protokol o saradnji o radnoj aktivaciji korisnika socijalne pomoći. Čak i zvuči kao fašizam, a realno to i jeste.
Korisnicima mizerne socijalne pomoći, nameće se tako obaveza da pomoć države zarade po višestruko nižoj ceni nego da su angažovani po bilo kom ugovoru koji egzistira na ovdašnjem tržištu rada. Zaraditi socijalnu pomoć možda nekome zvuči samo populistički i marketinški pogodno sredstvo za manipulaciju, ali u realnosti podrazumeva žestoko kršenje nekoliko konvencija i dokumenata o ljudskim pravima, a u skladu je sa ovdašnjim dobrim običajem da se nemoćniji i slabiji – ponize i iskoriste. Pričom o „odrađivanju“ socijalne pomoći, nije samo dat konkretan smisao ovom žargonskom i inače pogrešno korišćenom obliku glagola „raditi“, već je njome pušten i probni balon za buduće projekte tipične za totalitarna društva.
Pravdanje njihovog besplatnog angažovanja činjenicom da zbog izuzetno loše ekonomske situacije moraju vratiti državi ono što im daje, ako ne drugačije, onda radom i to na najgorim poslovima, blago rečeno, pokvareno je. Takvim se sredstvima služe isključivo jako zločesti ljudi. I znamo da su jako zločesti ljudi skloni moći i gomilanju funkcija. Problem nastaje kada u javnosti gotovo da i nema reakcija na poteze tih jako zločestih ljudi i kada se na tako pokvaren potez ne reaguje. One sekunde kada su se građani Srbije pristali na takvu uredbu, a Subotičani eto imaju „sreću“ da o njihovim ljudskim pravima brinu pravnici koji ljudska prava ne bi prepoznali ni da ih udare posred čela, pristali su na sve što će nam ova duboko kontrolisana država priređivati u veoma bliskoj budućnosti.
Za one koji toga nisu svesni, granica koja je ovom uredbom pomerena, pomerena je zauvek. Primorati ekonomski nemoćne da rintaju za socijalnu pomoć, pod pretnjom da će im pomoć biti ukinuta, zove se prinudni rad. Do momenta kada će se to zvati koncentracioni logor, deli nas samo još jedna uredba, kojom će biti propisano da ti isti nesrećnici moraju stanovati u barakama ograđenim bodljikavom žicom, a da će im se zbog troškova ishrane i smeštaja, od socijalne pomoći odbiti 95% iznosa koji im pripada. Od prinudnog rada do logora deli nas samo još jedan jedini korak.
Subotica je verovatno vrlo smišljeno odabrana za početak jedne klasične fašističke akcije. Subotičani se, naime, vrlo retko javno bune. Nova multinacionalistička vlast praktično je sabila u ćoškove gotovo nepostojeću građansku opciju, nezaposlenost je veća nego ikada, šverc ponovo cveta, a nacionalisti su u poslednjim dvadeset i pet godina, vrlo uspešno segregirali grad. Sada, kada su nacionalisti obavili svoj prljavi posao, tlo za nacionalsocijalizam je duboko uzorano. Preostalo je još samo da niknu pobacane semenke.
U susret fašizmu idu i komentari na društvenim mrežama, a prednjače mišljenja kako su korisnici socijalne pomoći po definiciji neradnici i uglavnom pripadnici jedne manjinske nacionalne zajednice za koju se vezuju određeni stereotipi tog tipa. Uostalom, zar nije to redosled? Zar posle kristalne noći nije došao prinudni rad? Činjenica da se otvoreni fašizam na društvenim mrežama, posebno u komentarima, ne moderira argument je više za najbitnije od svih pitanja: KO JE SLEDEĆI?
(Autonomija)