Dok je globalna scena u proteklih devet meseci svedočila neumornom, razmetljivom rušenju normi od strane druge Trampove administracije, činilo se da ova dinamika u velikoj meri nije promenila ranije uspostavljene glavne pravce američke politike. Naravno, bezumno razaranje USAID-a na početku administracije zadalo je težak udarac Bosni i Hercegovini (BiH), ostatku Zapadnog Balkana i – sa razornim posledicama – celom svetu. Šira Trampova porodica bila je uključena u razne poslove, poput veoma kontroverznih projekata u Srbiji i Albaniji. Američke ambasade su postale mnogo manje glasne i manje povezane sa svojim nekada najbližim partnerima, uključujući EU – koja je dve decenije određivala tempo Zapada kroz svoju politiku proširenja. Ali osnove američke politike prema BiH i regionu u velikoj meri su ostale dosledne, uključujući i režim sankcija protiv separatističkog lidera Republike Srpske (RS) – sada osuđenog kriminalca i bivšeg predsednika RS – Milorada Dodika, kao i šireg kruga njegove porodice, saradnika, stranke i povezanih firmi.

Međutim, od oktobra postalo je jasnije da se pozicija SAD počela udaljavati od pozicija drugih zapadnih saveznika kada je reč o BiH. Dana 17. oktobra, američko Ministarstvo finansija ukinulo je sankcije četvorici funkcionera iz RS. Time je počeo dvonedeljni period iskrene zbunjenosti i burnih spekulacija o tome šta bi moglo da stoji ispod površine poteza koji su mnogi tumačili kao dogovor SAD–Dodik. Dana 29. oktobra, širokom krugu pojedinaca i entiteta, od Dodika i njegove porodice do člana Predsedništva BiH Željke Cvijanović, sankcije su ukinute nakon njihovog povlačenja u NSRS 18. oktobra iz niza anti-dejtonskih i antiustavnih, tj. secesionističkih poteza (nakon čega je Dodik podneo ostavku, a za njegovu privremenu naslednicu imenovana je Ana Trišić Babić). Ipak, čitav niz drugih anti-dejtonskih mera i dalje je na snazi. Sledećeg dana, 30. oktobra, Savet bezbednosti UN, kojim je predsedavala Rusija, sastao se radi ponovnog odobravanja EUFOR Althea misije za očuvanje mira, mandatirane Dejtonskim sporazumom (koji 21. novembra navršava 30 godina), a koju EU sprovodi gotovo 21 godinu. Misija je jednoglasno obnovljena, ublažavajući strahove (uključujući i autorove) od mogućeg ruskog veta.

Da li je „druga cipela pala“?

Prava vest sa sednice SB UN bila je jasna promena u američkom tonu u obraćanju ambasadorke SAD. Ambasadorska Doroti Ši započela je u kontinuitetu, naglasivši da su uloge EUFOR-a i OHR-a ključne za stabilnost i bezbednost u BiH. Pozvala je sve aktere u BiH da nastave proces deeskalacije koji je počeo Dodikovim napuštanjem funkcije – u skladu sa odlukom Suda BiH – i povlačenjem odluka NSRS. Navela je da sankcije, koje nikada nisu bile zamišljene kao trajne već kao sredstvo uticanja na Dodika i njegove saradnike, sada bivaju ukinute u znak priznanja tih poteza. Međutim, završna rečenica označila je zaokret u američkom stavu:
„Sjedinjene Države više ne sprovode izgradnju države niti tešku međunarodnu intervenciju. Sada je vreme za lokalna rešenja, predvođena lokalnim akterima koji predstavljaju tri konstitutivna naroda Bosne i Hercegovine. Ovi potezi odražavaju korak u tom pravcu i duh američke politike.“

Britanski ton ostao je u skladu sa ranijim pozicijama – i bio je čvrst. Uz pozdravljanje produženja mandata EUFOR-a, ministarska savetnica Dženifer Maknaten istakla je da su Dodikovi potezi pokrenuli najozbiljniju krizu u poslednjih 30 godina i da svi moraju poštovati dejtonski ustavni poredak. Zato Visoki predstavnik Kristijan Šmit i njegov ured moraju biti respektovani. Takođe je naglasila da je Visokog predstavnika izabrao Savet za sprovođenje mira (PIC), ad hoc telo zaduženo za nadzor Dejtonskog sporazuma, a ne Savet bezbednosti UN – što je bila jasna reakcija na ruske tvrdnje da je Šmit nelegitiman.
Ambasadorka Danske, Kristina Markus Lassen, zauzela je sličnu poziciju, dodajući da je deeskalacija iz RS do sada bila nepotpuna. Pozvala je sve aktere u BiH da se obavežu na ispunjavanje uslova za članstvo u EU. Ostale nestalne članice, poput Paname, Republike Koreje i Gvajane, dale su zapažene izjave – pri čemu je ambasador Gvajane bio prvi koji je pomenuo „5+2“ formulu iz 2008. godine za zatvaranje OHR-a.

U teoriji, američka pozicija sada je zapravo bliža dugoročnoj institucionalnoj poziciji EU (koja je protiv održavanja OHR-a) – i stavovima nekoliko članica. Međutim, konotacije ovih reči u trenutnim političkim odnosima u BiH i SAD su mnogo indikativnije.

Pored ukidanja sankcija nizu funkcionera RS, signali da bi Trampova administracija mogla da prelazi na politiku usklađeniju sa svojom unutrašnjom reakcionarnom i globalno transakcionom, amorarnom orijentacijom nagovešteni su još pre sednice SB UN 30. oktobra. Najavljen je samit u Budimpešti između Trampa i ruskog neo-imperijalnog predsednika Vladimira Putina, koga traži Međunarodni krivični sud – ali je kasnije otkazan. Specijalni predsednički izaslanik SAD za posebne misije Ričard Grenel javno se uključio u suđenje Hašimu Tačiju. Tači i Vučić su 2018. zagovarali tzv. „razmenu teritorija“ između Srbije i Kosova, uz otvorenost tadašnje EU šefice spoljne politike Federike Mogerini i prve Trampove administracije za takav pristup. Trampova želja za Nobelovom nagradom tada je bila očigledna.

Šta ovo znači za EU i BiH?

Izveštaj Evropske komisije o Bosni i Hercegovini, objavljen 4. novembra, bacio je porazno svetlo na napore i posvećenost vlasti BiH njihovim navodnim evropskim ambicijama, uprkos tome što su praktično poklonjene kandidatski status (decembar 2022) i zeleno svetlo za otvaranje pregovora (mart 2024). Velika većina poglavlja ocenjena je kao „bez napretka“, a mnogi akteri iz civilnog društva smatrali su i to blagim. U pojedinim oblastima – upravljanje, građanski prostor, sloboda medija – došlo je čak i do nazadovanja, iako metodologija izveštavanja to ne prikazuje eksplicitno. Verovatnoća ozbiljnog napretka do oktobarskih izbora 2026. deluje minimalno. Čak i nakon toga, malo je razloga za optimizam. Jasno je da stav EU – čak i uz novac na stolu – ne daje rezultate.

Niti se Dodik promenio; deluje ohrabreno ukidanjem sankcija. Na kampanji podrške kandidatu SNSD-a za predsednika RS, Siniši Karanu, Dodik je koristio govor mržnje protiv Bošnjaka – koje uporno naziva „Muslimanima“ – upozoravajući na „islamizaciju“, kritikujući prodaju nekretnina „njima“, govoreći: „mi nismo isti narod,“ dodajući i „niko ne laže gore i više od ‘Turaka’“. Postoje pozivi da se krivično goni za govor mržnje. Može se spekulisati da možda i želi takav postupak – nadajući se da bi to mogao iskoristiti kao dokaz sopstvene „persekucije“, što Trampovi zvaničnici i simpatizeri već tretiraju kao „slobodu govora“.

Vredno je pomenuti i da su Dodikove poruke potpuno usklađene sa onima koje zastupaju lobisti RS u SAD, kao i drugi MAGA orijentisani akteri. Na primer, firma koja je angažovala bivšeg osuđenog, pa pomilovanog guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, ističe da štiti „bosanske Hrišćane od pritiska bosanskih Muslimana i globalističkih elita“. Pored toga, drugi desničarski akteri, uključujući uticajnu i kontroverznu fondaciju Heritage, zagovaraju još etnokratičniju strukturu BiH nego što je ona definisana Dejtonom. Zamenik državnog sekretara Kristofer Landau na NATO Parlamentarnoj skupštini u Dejtonu u maju 2025. nagovestio je elemente koji su se kasnije pojavili i u američkom obraćanju u SB UN. Sličnost sa stavovima Maksima Primorca iz Heritage fondacije (npr. fokus na „narode“, a ne građane, kritike navodno prenaglašene uloge „birokrata i aktivista“) takođe je uočljiva.

Vreme je za realnost

Ovo predstavlja ozbiljan izazov za EU, ne samo u vezi sa stavom prema BiH, već i prema regionu i unutar sopstvenih redova.

Ako se američka politika prema sprovođenju Dejtona pomera, čini se da to nagoveštava potencijalnu zamenu uloga između Brisela i državnih članica. Kao što je jasno na SB UN, Danska zagovara tvrđu poziciju; unutar PIC-a, Holandija je dosledno među najčvršćim, a Nemačka se, izgleda, svrstava uz Veliku Britaniju u odbrani Šmitove pozicije. Evropske prestonice poput Berlina godinama su računale na to da će SAD i UK održavati tvrđu liniju u BiH politici – i jasno je da Velika Britanija tu ostaje dosledna. Imajući u vidu opravdani strah da SAD možda nisu zaista posvećene članu 5 NATO, legitimno je pitati se da li je i dalje čvrsta i posvećenost Evropi prema EUFOR-u – uključujući i mogućnost njegovog hitnog jačanja iz baza u Italiji i Nemačkoj.

EU i njeni preostali sigurni saveznici (u „koaliciji voljnih“ za Ukrajinu) moraju računati da će braniti ovo polje sami. Stoga se svaki ostatak privrženosti zastareloj institucionalnoj poziciji EU o slabljenju izvršnih mehanizama u BiH sada mora odbaciti – makar dok zemlja ne dobije post-dejtonski društveni ugovor i ustavni poredak.

Na nivou regiona, stav članice EU Hrvatske, čija je spoljna politika opsesivno fokusirana na BiH, zahteva ozbiljniju analizu. Takođe, politika prema Srbiji – čija vlast otvoreno promoviše koncept „srpskog sveta“ prema BiH, Crnoj Gori, Kosovu i Severnoj Makedoniji – nikada nije bila iskreno problematizovana na EU putu Beograda. A tu je i očigledan izazov sa kojim se suočava predsednik Vučić zbog dugotrajnog studentskog pokreta protiv režima, podstaknutog kolapsom krova na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024.

Unutar same Unije, pored zagrebačke opsesije BiH, postoje desne i reakcionarne struje koje jačaju posle Trampovog povratka i nade da će Trampova administracija podržati njihov ostanak na vlasti ili dolazak na nju. Mađarski premijer Viktor Orban – Dodikov saveznik – upravo je dobio jednogodišnje izuzeće od američkih sankcija za uvoz ruskih energenata, kao i Trampovu poželjnu podršku u najtežoj izbornoj borbi do sada. Administracija SAD ne krije nastojanje da stvori ideološki „civilizacijski savez“ sa drugim desnim snagama u Evropi. Tematska podudarnost sa Dodikovom retorikom – i ne samo njegovom – više je nego očigledna.

Predugo je EU potcenjivala sopstvene deklarativne demokratske vrednosti kada je reč o Zapadnom Balkanu, dok ih mnogo jasnije – i ispravnije – ističe prema novim istočnim kandidatima. Naravno, ove vrednosti su formalno sadržane u „fundamentalima“ (demokratija, vladavina prava, ljudska prava, sloboda medija, borba protiv korupcije), ali politička pažnja EU ostaje usmerena na transakcioni ekonomski aspekt, što pokazuje i Plan rasta. Pored toga, iako komesarka Marta Kos vodi politiku proširenja, njen generalni direktor – i blizak saradnik Ursule fon der Lajen – Gert Jan Kopman najčešće boravi u regionu i fokusira se na ekonomiju u izrazito transakcionom okviru.

Realnost je da proklamovane demokratske vrednosti EU – koje zaista žele ne samo građani BiH svih identiteta već i građani svih devet kandidatskih zemalja – na Zapadnom Balkanu nisu zaštićene dosadašnjim pristupom Unije. Poruke da je proširenje geopolitička nužnost, iako opravdane, samo učvršćuju stav među lokalnim vlastodršcima da „drže sve konce u rukama“. Setimo se da Orbanovo zalaganje za što brže proširenje, počevši od Srbije, ima upravo za cilj jačanje njegove uloge u „Evropi nacija“.

Možda se materijalizuje bojazan da će Trampova administracija usvojiti politiku prema Balkanu koja odražava njene reakcionarne vrednosti. Politika „Evropa plus“ – nada da će SAD ostati relativno neaktivne, dok EU nastavlja politiku po modelu iz 2006 – više nije održiva. Niti je održiva ideja da EU može zanemariti vlastite izjavljene vrednosti u nadmetanju sa geopolitičkim rivalima, na istoku i zapadu. EU se suočava sa protivnicima sopstvenih vrednosti iz oba pravca – i unutar sopstvenih redova.

Zapadni Balkan je jedino mesto na svetu na kome EU trenutno može biti presudan politički akter. Ali da bi to bila, moraće da napravi ozbiljan i suštinski zaokret. Taj zaokret mora početi u državama članicama: zemlje poput Danske i Holandije moraju raditi na tome da najveća članica, Nemačka, otvoreno prihvati njihovu liniju i da se zahteva strateško preusmeravanje u regionu, počev od BiH.

(biepag.eu/foto: Evropska komisija)