Pandemija testira međusobnu solidarnost država članica, odnosno u kojoj meri mogu jedna drugoj da pomažu. Jedan ugao gledanja na ovu solidarnost predstavlja Uniju koja pruža logističku podršku za efikasniju koordinaciju uzajamne pomoći između država članica. To su maske, ventilatori, prebacivanje pacijenata iz jedne države članice u drugu, organizacija povratka državljana trećih zemalja, olakšanje pravila o državnoj pomoći za preduzeća i privrednu konkurentnost, obezbeđivanje propusnosti unutrašnjih granica, međusobno informisanje i ko zna šta još. Reč je o solidarnosti u rešavanju akutne opšte pretnje po ljudsko zdravlje.

Ali postoji i drugi nivo solidarnosti, ekonomski.
Ekonomski šokovi mogu imati različitu „geometriju“, što znači da se ekonomija može nositi sa njima na različite načine. Geometrija u obliku slova “V” znači da se nakon odstupanja od putanje rasta, krivulja vraća nazad, zato što zahvaljući većem rastu sustiže nestašicu prouzrokovanuu krizom. Nije došlo do dubljeg kolapsa, što je pomoglo u održavanju radne snage, sprečavanju gubitka radne sposobnosti i na taj način održavanju efikasnosti.

Drugi scenario je takozvana „U“ geometrija – nagli pad rasta uzrokovan krizom nikada se neće vratiti na prvobitnu putanju pre krize. Tempo rasta će se vremenom vratiti na prvobitni nivo, ali stvarno postignuta stopa rasta ostaće niža od prvobitno očekivanog rasta ekonomije,da nije došlo do krize. U-geometrija znači da je kriza negativno uticala na radnu snagu i efikasnost.

Poslednji, treći scenario opisuje slovo „L“. Ovo je najgori scenario, jer posle krize ekonomija ne samo da nije uspela da se vrati na prvobitnu putanju rasta, kao što bi bilo sa „V“ geometrijom, već za razliku od „U“ geometrije, svoj tempo rasta takođe usporava. To znači da se jaz između prvotne putanje rasta i vrednosti realnog BDP-a vremenom povećava. Grafikon u obliku slova „L“ znači da je ekonomija pretrpela strukturna oštećenja na ulaznoj strani, bilo da je reč o kapitalu, radu ili produktivnosti. Primer zemlje čija se ekonomija kreće nakon krize po ovom poslednjem scenariju je Grčka posle nedavne finansijske krize.

Ekonomske mere koje su ovih dana preduzimaju sve evropske vlade osmišljene su da spreče da štete prouzrokovane koronavirusom izazovu negativne strukturne promene u ekonomijama država članica Unije. Drugim rečima, radi se o tome da li će Evropa i njene ekonomije slediti „V“ ili „U“ scenario. A u slučaju Italije i Grčke možda i o tome da izbegnu „L“ scenario. U interesu Evrope kao celine je da trenutna ekonomska kriza izazvana COVID-19 ne nanese sistemsku štetu ekonomijama Italije, Španije, Grčke, Portugala, niti, naravno, Francuske. Njihovo slabljenje dovelo bi do veće nezaposlenosti, socijalnih nemira, pritiska da se odustane od evra kao zajedničke valute i, na kraju, do raspada Evropske unije.

Na drugoj – virtuelnoj – sednici o ovoj temi, koja je održana u Zeleni četvrtak (9. aprila, pozn. pr.), ministri finansija su se dogovorili o uslovima za dobijanje pomoći od Evropske investicione banke i evrovala, odnosno Evropskog stabilizacijskog mehanizma, koji nisu ponižavajući za Italiju i druge zemlje.

Međutim, ovo je samo privremeno rešenje iz dva razloga. Pogotovo zato što je količina novca koja će se na ovaj način osloboditi da pomogne državama članicama premala u poređenju s očekivanim troškovima zamrzavanja i oživljavanja evropskih ekonomija. I takođe zato što su svi dogovoreni instrumenti ipak na kraju dana samo kratkoročni zajmovi. Naravno, njihovi uslovi otplate su povoljniji od izdavanja vlastitih obveznica za većinu država članica, ali istovremeno povećavaju ukupno zaduženje, na koje su zemlje koje su najviše pogođene koronom veoma osetljive.

Evropska pravila obavezuju države da dugoročno smanje ukupnu zaduženost, uključujući da svake godine otplate 1/20 onog dela svog duga koji prelazi 60 procenata BDP-a. To je veliki teret. Ova pravila su sada suspendovana zbog koronavirusa. Ali pre ili kasnije će se obnoviti, a istovremeno će postojati obaveza vraćanja novog zajma koji su ove države u međuvremenu morale da uzmu da bi spasile svoje ekonomije. Opet dolazimo do ugrožavanja evrozone, ovaj put zbog rizika nepridržavanja pravila, s jedne strane, i nemogućnosti potraživanja tih pravila, s druge strane.

Malo više solidarnosti postoji u predlogu, koji je do sada naišao na veliki otpor u nekim državama članicama – u takozvanim evroobveznicama ili koronskim obveznicama. Radi se o ideji o zajedničkim obveznicama dužeg dospeća – negde sam video podatak 20 godina – da bi se finansiralo „zamrzavanje“ i zatim ponovno pokretanje ekonomije posle krize nastale usled koronavirusa.

Prema članku koji je pre nekoliko dana na sajtu OECD-a objavio glavni ekonomista organizacije, zajedno sa direktorom jednog od njenih odeljenja, upravo ovaj instrument omogućava finansiranje krize u dovoljno velikom obimu. Konkretno, to se ne bi dodalo državnom dugu zemlje. Otplata bi mogla da se proširi na više generacija kako iznos otplate ne bi usporio oporavak ekonomije. Da bi se povećalo poverenje investitora, ovaj instrument bi se, prema predlogu OECD-a, mogao otplatiti posebnim porezom sličnim porezu na solidarnost koji je uveden u Nemačkoj nakon ponovnog ujedinjenja zemlje radi finansiranja obnove istočnog dela zemlje. Upravljanje obveznicama bila bi u nadležnosti Evropske komisije, a nadzirao bi ga Evropski parlament. Najvažnije je da bi Evropska centralna banka mogla direktno da kupi čak polovinu ovih obveznica, a da nije prekršila zabranu kupovine obveznica država članica. Kako pišu autori ovog članka, to bi “usidrilo“ fiskalnu posvećenost zemalja evrozone oporavku njene privrede u celini.

Ali ta ideja se ne može sprovesti preko noći. Njegova tehnička i politička priprema bi trajala neko vreme, a postoji i jedna velika prepreka: nespojiva je sa nemačkim ustavom, barem ne u obliku koji predviđa uvođenje posebnog poreza za otplatu evroobveznica. Moguće je pronaći konstrukciju koja bi rešila ovaj problem, ali možda bi trebalo da uključi promenu Lisabonskog ugovora ili čak nemačkog ustava. S ove tačke gledišta, do sada usvojeni finansijski instrumenti za pomoć državama članicama mogu se posmatrati kao napor za stvaranje potrebnog vremenskog okvira za usvajanje stvarnog dugoročnog rešenja.

Preliminarni dogovor koji su ministri finansija postigli u Zeleni četvrtak (9. aprila) može se protumačiti kao korak u tom pravcu, ali može biti shvaćen i kao jezički ustupak protivnika evroobveznica koji neće imati praktičnih posledica. U sporazumu se govori o nekom„fondu za oporavak“ koji bi mogao da koristi „inovativne finansijske instrumente“ da ga ispuni, pri čemu se ne pominje ni veličina fonda, niti izvor njegovog finansiranja. Italijanski ministar finansija, gospodin Gualtieri, razume ovaj tekst tako da su evroobveznice još uvek na stolu i na Tvitteru je građanima Italije obećao da će vlada nastaviti da se bori za njih. Suprotno tome, holandski ministar, gospodin Hoekstra je posle sednice novinarima ponovio da se nije složio, da se ne slaže i nikada neće pristati na evroobveznice.

Možda je suštinu problema najbolje opisao članak pod naslovom „Sirove emocije i neplativi dug dovode EU do otvorenog sukoba između Severa i Juga“ koji je objavljen u novinama The Telegraph 8. aprila: „Osnovno pitanje – stvarna federacija ili povratak post-evro suverenitetu? – mora se rešiti na ovaj ili onaj način kada se ova pandemija završi. Projekt EU može preživeti jednu ekonomsku depresiju na poniženom Jugu. Ne može preživeti dve.“

Ideja da dugovi Italijana, Grka i Španaca postanu i naši dugovi je veoma udaljena od slovačkog shvatanja sveta. Ali možda vredi pokušati sagledati ovo iz drugog ugla. Ne samo bezbednost, već i mesto pod suncem nešto košta. Nije besplatno. Ako želimo da imamo ovo mesto pod suncem i zovemo ga Slovačka i za 20, 30, 50, 100 godina, moramo početi da se prema Italijanima, Špancima, Grcima, Francuzima, ponašamo kao da su „naši”. Kao da je njihova istorija i naša istorija, njihova kultura i naša kultura, njihova budućnost i naša budućnost – i njihovi dugovi i naši dugovi. Jer alternativa je samo ta da će dugovi Kine ili Rusije biti i naši dugovi, našeg mesta ispod sunaca jednostavno više neće biti.

(euractiv.sk, podkasta Plavi talas, autor: Peter Stah)

Prevela: Vladimira Dorčova Valtner