Opšti izbori koji su nedavno održani u Britaniji, uglavnom su se odvijali kako se očekivalo. Premijer Riši Sunak je iseljen iz Dauning Strita, a da niko nije žalio za njim, i zamenjen ispraznim menadžerizmom Kira Starmera. Otpalo je čak 175 konzervativnih poslanika, uključujući nekoliko iz vrha partije, u velikom nacionalnom talasu apatičnog pristanka na Sive laburiste. U vrhu britanske politike, posle 14 godina vladavine konzervativaca, sve se promenilo kako bi sve ostalo isto.

Mada se transfer vlasti između partija establišmenta odvijao očekivano na nacionalnom nivou, dvadesetak autsajdera sa levice uputilo je izazov laburističkoj prevlasti i dovelo do neočekivanog, dobrodošlog poremećaja na Starmerovom krunisanju. Više poslanika viđenih za ministre – pre svih uglednica Tangam Deboner i poniženi Džonatan Ašvort – izgubilo je od kandidata Zelenih i nezavisnih pobunjenika. Nekoliko preživelih laburističkih poslanika doživelo je da njihova, dotad nedostižna većina, bude saterana u ćošak zahvaljujući lokalnim tribunima koji su kanalisali opštu ogorčenost zbog Gaze.

Najznačajniji takav poremećaj odigrao se u izbornoj jedinici Severni Izlington u Londonu. Tu je bivši lider laburista Džeremi Korbin izašao na izbore kao nezavisni kandidat za mesto u parlamentu na kojem sedi kao socijalistički laburistički poslanik još od 1983. godine, suočen sa koncentrisanim naporima Starmerovog rukovodstva da ga izbaci iz javnog života. U dramatičnoj izbornoj noći nezavisni socijalistički poslanik osvojio je 24.120 glasova naspram 16.873 zvaničnog kandidata laburista (i zagovornika privatnog zdravstva) Prafula Nargunda.

Prošli put kada smo razgovarali uoči izbora, rekli ste da ne dajete „nikakva predviđanja o rezultatima“, ali ste primetili da vaša kampanja „dobija ogroman odjek kod ljudi širom izborne jedinice“. Osvojili ste većinu od sedam hiljada glasova za nezavisnu platformu protiv sada vladajuće partije, u zoni koja je dosledno birala laburističkog poslanika od 1937. godine – sve na kampanji „uspostavljenoj ni iz čega“ za samo nekoliko nedelja.

Kako razmišljate o društvenoj kampanji koja se mobilisala da vas ponovo izabere u Severnom Izlingtonu, na kraju sa većinom možda većom nego što su mnogi u vašem timu očekivali? Šta mislite o rezultatu?

Sve se odvijalo sa osećajem ogromne urgencije, jer su se poklopili zabrana Laburističke partije da se uopšte kandidujem, Sunakovo raspisivanje opštih izbora, nametanje kandidata laburističke mašinerije i moja najava da izlazim kao nezavisni kandidat. To je značilo da tog dana nismo imali apsolutno ništa osim naše odlučnosti, ali smo vrlo brzo izgradili kampanju sa dobrim prijateljima i pristalicama: iznajmili kancelariju, brzo je opremili i u roku od nekoliko dana osposobili sistem za terenski rad.

Onda smo pozvali ljude da budu naši volonteri i odazvalo se više stotina njih, pridružili su se kampanji, i tako smo uspeli da razgovaramo uživo sa više od polovine birača, što je gotovo bez presedana. Bilo je intenzivnog kucanja na vrata i, kako smo to prozvali, dinamičnog agitovanja – razgovarate sa ljudima na ulici ili nekom događaju i ako hoće da nas podrže, mogli su na licu mesta da registruju svoj glas.

Na dan glasanja smo sproveli vrlo sofisticiranu operaciju na terenu sa timovima raspoređenim na teritoriji svakog biračkog mesta, i dobili smo blizu osamdeset posto obećanih glasova. Očigledno je bilo mnogo ljudi koje nismo kontaktirali a koji su takođe glasali za nas, i zanimljivo je da su naši prikupljeni podaci prilično tačno odražavali rezultat koji smo dobili. Istraživanje javnog mnjenja tokom kampanje bilo je obmanjujuće a ionako smo sumnjali u metodologiju. To što su nas stavili daleko ispod – kao što je bio slučaj u jednoj od anketa – samo je ohrabrilo ljude da dođu i pomognu, tako da smo na kraju dobili više podrške zbog toga.

Izrazita karakteristika kampanje nije bila nužno mehanika koju sam vam upravo opisao, već više jednostavna poruka koju smo preneli, da sam nezavisni kandidat koji je spreman da pozove svaku vladu na odgovornost. Bila je to i poruka koja oponira ekonomskom narativu koju promovišu obe glavne partije, što je suštinski duopol mera štednje – mi smo ponudili alternativu.

Takođe smo mnogo vremena uložili da nijedna zajednica ne bude izostavljena. Na primer, radili smo sa grupama beskućnika kako bismo ih registrovali za glasanje i mnogi od njih su izašli na izbore. Štampali smo letke na osam različitih jezika i delili ih u crkvama, džamijama, društvenim centrima, na ulicama, po prodavnicama, i to je takođe imalo značajnog uticaja. To je bila poruka da želimo da dopremo do ljudi na svim jezicima.

Dobili smo gotovo 50 posto glasova što je rezultat ne samo ovih izbora, već i dugog niza godina rada moje izvrsne kancelarije u izbornoj jedinici na rešavanju hiljada pojedinačnih problema koje su ljudi imali, od ministarstva za rad i penzije, preko stanovanja, izbegličkog statusa, urbanizma, policije i kriminala, do problema mladih.

Takođe je rezultat osnažene zajednice: pobedili smo u borbi, doduše pre nekoliko godina, da sprečimo da bolnica Vitington izgubi svoju službu hitne pomoći, što bi praktično značilo njeno zatvaranje. Takođe sam ukazao da smo pre toga imali ogromnu kampanju da sprečimo izgradnju velikih puteva kroz opštinu kao i kampanje koje smo vodili za više parkova i otvorenih prostora. Dakle, naš rezultat dolazi iz tradicije osnaživanja zajednice i mislim da se tu mogu izvući mnoge lekcije.

Poslednja stvar koju bih rekao o tome jeste da sam bio kandidat za poslanika Laburističke partije deset puta, a pre toga kandidat za člana opštinskog veća tri puta. Ovo je bila potpuno drugačija kampanja jer niste mogli da idete na bilo koja vrata i pretpostavljate bilo šta; niste mogli da se pojavite i kažete „Zdravo, ja sam kandidat laburista“ a da oni kažu, „U redu“ i glasaju za vas ili ne. Morali smo na svakim vratima da objašnjavamo zašto sam sada nezavisni kandidat i šta su moje politike. To je značilo da su razgovori bili duži i intenzivniji, ali i da je podrška koju smo dobili vrlo realna. To će se sada posle izbora preliti u lokalni mesečni narodni forum, moju odgovornost kao nezavisnog poslanika i osnaživanje inicijativa zajednice.

Pre ovih izbora bili ste deo parlamentarne laburističke levice od 1983. godine i član Laburističke partije od 1960-ih. Važan uticaj na vaše političko i intelektualno formiranje, uključujući sastanke Nezavisnog levičarskog debatnog društva (Independent Left Corresponding Society, ILCS) 1980-ih, koje ste opisali kao svoje „univerzitetsko obrazovanje“ – zajedno sa Tonijem Benom – bio je Ralf Miliband, kog ste branili u nacionalnim medijima protiv posthumnih kleveta u vreme kada je njegov sin, Ed Miliband, bio na čelu laburista. Miliband stariji je zadržavao skeptičan – i ponekad naglašeno pesimističan – stav prema perspektivnom potencijalu Laburističke partije kao stvarno održive platforme za socijalističku transformaciju.

Verovatno više od bilo koga, vaše lično iskustvo u Laburističkoj partiji, od člana i lokalnog aktiviste, do odbornika, poslanika, pa konačno do lidera partije, predstavlja pristojan test održivosti Laburističke partije kao puta za ostvarenje socijalističke politike. Ovo je vrlo osetljiva tema, posebno sada kada ste oslobođeni laburističkog okvira. Šta mislite da li Laburistička partija, kako je trenutno konstituisana, i dalje predstavlja vrednu platformu za socijaliste u Britaniji? Da li još uvek ima života u ideji parlamentarno-laburističkog puta ka socijalizmu ili su prepreke unutar partije nesavladive?

Ralf [Miliband] je uistinu bio više nego skeptičan – bio je krajnje oštar prema Laburističkoj partiji u raznim prilikama. Rasprave koje smo vodili na tim sastancima ILCS-a 1980-ih bile su veoma zanimljive: između ostalih, tu su bili Toni Ben, Ralf Miliband, Hilari Vajnrajt. Tarik Ali je često bio prisutan, kao i Džim Mortimer, tadašnji generalni sekretar Laburističke partije, čiji su izvori u tradiciji bližoj komunističkoj partiji. Toni je nastupao sa kompleksnog liberalno-levičarsko-hrišćansko-socijalističkog stanovišta, Hilari je nastupala više iz libertarijansko-komunitarne levice, a Tarik Ali iz revolucionarne perspektive.

Neke od rasprava bile su prilično opširne i značajne, ali kakvi divni ljudi, kakvi divni umovi su to bili. Sve je bilo veoma neformalno i mislim da je to bila naša greška. Trebalo je da sve snimimo i pretvorimo u knjigu jer su sastanci bili fascinantni.

Rasprave su se tada, posle štrajka rudara 1984–85, vodile o tome šta socijalisti u Britaniji treba da rade, jer je radnički pokret pretrpeo strašan poraz. Toni je bio veoma snažnog mišljenja da Laburistička partija još uvek može biti platforma za socijalističku transformaciju i zaista je oponirao Nilu Kinoku 1988. godine, mada bez uspeha.

Toni je često govorio koliko ga je frustrirala Laburistička partija u vreme Tonija Blera. Ali jednom je u šali rekao: „Stari druže, šta misliš da li treba da odemo iz Laburističke partije i pokrenemo nešto drugo?“ Pitao sam: „Da li si ozbiljan?“ a on je rekao: „Ne znam, ali imam jeziv osećaj kako će biti na inauguralnoj konferenciji dok se svi bore za pozicije i prolazimo hiljade tačaka dnevnog reda i silne procedure.“ Uvek se pozivao na britansku Nezavisnu laburističku partiju (ILP) početkom 20. veka i sve šta se dogodilo s njom. Dakle, Toni Ben se jako zalagao za borbu unutar Laburističke partije.

Postavljate pitanje kao da je to neka vrsta ili/ili. Ali ni Toni Ben ni ja nikada to nismo tako posmatrali. Siguran sam da ste čitali o njegovoj kampanji za zamenika lidera 1981. godine; tada je po prvi put neko vodio kampanju za interne izbore izvan Laburističke partije. Svi drugi izbori su ili izbori za nacionalni izvršni odbor, koji su bili pod uticajem stranačkih organizacija i sindikata, ili izbori za vođstvo, koji su bili isključivo u nadležnosti parlamentarne stranke.

Kada se Toni kandidovao za zamenika lidera 1981, to je bila proba novog izbornog sistema Laburističke partije [angažovanje šireg biračkog tela, a ne samo poslanika], što je značilo da se kampanja vodila ka spolja: Toni je držao skupove i masovne sastanke širom zemlje, mnogima sam prisustvovao – zapravo sam neke i organizovao i bio sam vrlo uključen u tu kampanju. Toni je nastojao da vodi opštu kampanju za interne izbore; nešto vrlo slično smo uradili mnogo godina kasnije na izborima za lidera Laburističke partije 2015.

Niko od nas nikad nije mislio da je parlament jedino sredstvo za našu politiku. Toni je 1991. izneo svoj predlog zakona o komonveltu Britanije u Donjem domu (koji sam ja podržao) za demokratizaciju Britanije – koja je na mnogo načina izuzetno ograničena demokratija, što se vidi u Domu lordova, kraljevskom prerogativu, izbornom sistemu i ogromnim ovlašćenjima premijera.

Da biste ostvarili socijalističko društvo mislim da se morate boriti za izabrane pozicije kao način da demonstrirate snagu koja stoji iza vas. Ali takođe morate voditi kampanju tako da ljudi razumeju kako ćete doneti socijalističke promene. Sećam se nakon prethodnih opštih izbora u decembru 2019. godine, govorio sam na skupu za zdravstvo u Mančesteru, po užasnom vremenu, i neko mi je rekao: „Bože, voleo bih da ste pobedili na izborima.“ Rekao sam: „I ja, ali zašto to kažeš?“ pa mi je odgovorio: „Ne bismo morali da budemo ovde po ovom ledenom pljusku da branimo Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS) jer bi već bila odbranjena.“

Rekao sam: „Tačno je da ne biste morali biti ovde, ali morali biste biti ovde svejedno da branite vladu i ono što pokušava da postigne. Prvi put u vašem životu bili biste na demonstracijama podrške vladi jer bismo vodili nezamislive bitke sa finansijskim, političkim i vojnim establišmentima u Britaniji da donesemo promene koje želimo.“

Dakle, mislim da je nepotrebno postavljati pitanje kao binarni izbor; ono to nije. Borite se za izabrane pozicije da biste pokušali da ostvarite promene unutar njih, pa ako vas blokiraju, onda mobilišete ljude.

Popodne na dan glasanja, moja mala grupa za terenski rad naišla je na neke aktiviste koji su vrbovali Francuze koji žive u Londonu za Novi narodni front (NFP), što je bio lep trenutak internacionalizma. I zaista, ubrzo nakon pozitivnog rezultata u Severnom Izlingtonu, dobili smo vrlo pozitivan rezultat na francuskim nacionalnim izborima, gde je osujećen uspon krajnje desnice, a NFP i levičarska Nepokorena Francuska na čelu sa Žan-Likom Melanšonom, dobili jaku podršku.

Kako procenjujete najnovija dešavanja u Francuskoj? Koliko znam, nekoliko puta ste se sreli sa Melanšonom, uključujući nedavno na Međunarodnom sudu pravde kada je razmatrana prijava za genocid Južne Afrike protiv Izraela. Da li je to odnos koji ćete dalje razvijati kako ulazimo u ovaj novi politički ciklus na međunarodnom nivou?

Rezultat ujedinjene levice na izborima u Francuskoj bio je neverovatan, zaista poseban i jako dobrodošao. Ali da citiram Šekspira, zmiju su samo okrznuli, nisu je ubili.

Stranka krajnje desnice Marine Le Pen, Nacionalno okupljanje, i dalje je vrlo značajna snaga u francuskom parlamentu ali i u francuskom društvu uopšte, a endemski rasizam čitave zemlje dao joj je tu platformu. Bar je sprečena da formira vladu, ali je pokazala svoju snagu, što je nešto čemu se mora stalno suprotstavljati.

Dakle, apsolutno ću sarađivati sa Žan-Likom Melanšonom i svim grupama na levici u Francuskoj. Ostali rezultati širom Evrope na junskim izborima bili su zanimljivi: u Belgiji i Finskoj levica je prošla vrlo dobro, u drugim zemljama ne baš. Mislim da lekcija koju treba da naučimo iz toga jeste da morate mobilisati ljude oko pitanja plata, životnog standarda i uslova, jer je to način da se isprečite otrovnoj normalizaciji priče o krivici migranata i izbeglica za pad životnog standarda, što krajnja desnica podstiče u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i drugde. Jezik koji se koristi protiv tražilaca azila je naprosto nepojmljiv; u Francuskoj je jednako loš ili gori nego ovde.

Opozicija rasističkoj desnici mora biti jača i efikasnija; antirasističke kampanje ne treba posmatrati kao odvojene od ostatka onoga što radimo – već su sastavni deo. To znači ujedinjavanje zajednica, a to ste mogli primetiti u našoj izbornoj kampanji u Severnom Izlingtonu: pobedu nam je doneo upravo osećaj da se sve zajednice ujedinjuju. Ta pobeda nije proizašla iz četvoronedeljne kampanje, već iz četrdeset godina rada na okupljanju zajednica i ponavljanju da su interesi raznih grupa, zapravo, isti – stanovanje, zdravstvo, obrazovanje.

U načelu, kako procenjujete polje levo orijentisanih snaga na međunarodnom nivou, uključujući i one izvan Evrope? Na primer, verujem da ćete otići u Meksiko za nekoliko meseci na inauguraciju predsednice Klaudije Šejnbaum.

Tako je, idem u Meksiko na inauguraciju Klaudije Šejnbaum i mislim da će ona biti vrlo dobra predsednica. Neverovatno je dobro pripremljena, vrlo inteligentna, vrlo analitična i vrlo odlučna. Imam mnogo poštovanja za nju, kao i za mog dobrog prijatelja Lopeza Obradora, koji se povlači.

Ali takođe sam bio uključen u podršku različitim kampanjama levice u Latinskoj Americi: u Boliviji, Kolumbiji, Brazilu, Čileu i drugde. Mislim da su nedavni pokušaji napada na vladu u Boliviji znak da kombinovane snage finansijskih, rudarskih i vojnih interesa nisu nestale i predstavljaju pretnju svakoj progresivnoj vladi u Latinskoj Americi – zapravo bilo gde u svetu. Dakle, uloga Progresivne internacionale je vrlo važna.

Projekat za mir i pravdu će 17. septembra održati našu drugu međunarodnu konferenciju u Londonu, koja će okupiti razne međunarodne kampanje za plate, životnu sredinu, prava izbeglica, ljudska prava i mir i ujediniti radničke i solidarne organizacije kroz Progresivnu internacionalu. Mislim da je međunarodna solidarnost vrlo važna i da zapravo raste.

U ovom trenutku širom sveta besne veliki ratovi: u Ukrajini, Sudanu, Jemenu, Kongu, Palestini i drugde. Na hiljade života je izgubljeno, dok je industrija oružja zaradila ogroman novac i ona zaista vrši veliki pritisak za ratne spoljne politike.

Pre Prvog svetskog rata bilo je više internacionalizma u podršci miru nego što ga ima sada. Ogromni pokreti za mir pre 1914. godine, sa liderima poput Žana Žoresa, Roze Luksemburg, Karla Libknehta i Kira Hardija, koji su se ujedinili širom Evrope da pokušaju da spreče Prvi svetski rat, a zatim da ga okončaju, predstavljaju nešto iz čega moramo učiti. Moramo iznova odgajati taj internacionalizam za mir.

Usred svih užasa u Gazi, koji su stravični i nepodnošljivi na svaki mogući način, jedna jednostavna poruka se proširila na međunarodnom nivou: mora se uspostaviti prekid vatre koji će biti postignut prekidom isporuke oružja Izraelu i odlučnošću sveta da to zahteva. Optimističan sam da će sve te stotine hiljada ljudi koji su se okupili u znak podrške Gazi ostati zajedno kao amorfna, ali ipak ujedinjena sila za mir i društvenu pravdu.

Izbor mene i još četvoro kolega kao nezavisnih kandidata za poslanike, da ne pominjem kandidate poput Lian Mohamad i Endrua Fajnštajna, koji su vodili vrlo snažne kampanje, predstavlja snagu unutar našeg društva koja može samo rasti. Moramo se suprotstaviti jeziku ksenofobije i mržnje koji je korišćen tokom opštih izbora, i snagom ovog pokreta tako će uvek biti.

Da se vratimo sa globalnog na vrlo specifičan nivo, radujete li se političkoj slobodi kao nezavisni poslanik u parlamentu, izvan dosega bilo kog partijskog šefa? Kako ćete se povezati u sa drugim progresivcima: tim novim nezavisnim poslanicima, Zelenom partijom i progresivnim elementima u drugim partijama, uključujući vaše bivše kolege iz Laburističke partije u Grupi za socijalističku kampanju?

Često sam imao prilično napet odnos sa šefovima poslaničke grupe laburista. Mislim da naš parlamentarni sistem treba poboljšati na mnogo načina. Nova laburistička vlada ima ogromnu većinu: mogli bi iskoristiti tu većinu da ukinu ograničenje beneficija na dvoje dece, da donesu pravdu ženama koje su bile žrtve podizanja granice za starosnu penziju, da izgrade opštinske stanove – mnogo je stvari koje bi mogli da urade, a za koje nije potrebna fundamentalna promena prirode ekonomskih osnova našeg društva. Ali čini mi se da su namerno ušli u finansijsko stezanje od samog početka.

Biću u parlamentu i govoriću o pitanjima mira kao što sam uvek radio i o pitanjima stanovanja i socijalne pravde. Ako to radim sam biće to samo jedan glas, za to se moraju graditi savezi. Već sam se sreo sa četvoro kolega koji su izabrani kao nezavisni; takođe sam razgovarao sa rukovodstvima Škotske nacionalne partije (SNP) i Plaid Cymru,Velškom partijom, koje vrlo dobro poznajem; neke od novih poslanika Zelenih poznajem bolje nego druge, ali naravno radiću na izgradnji tih odnosa i sa njima. Takvi savezi se moraju izgraditi i sa ljudima koji su u Laburističkoj partiji, a koji ipak imaju vrlo slična gledišta kao ja.

Dakle, da, biće buno posla. Ali glavna akcija će biti izvan parlamenta: o Gazi, o stanovanju, o životnoj sredini, o svim gorućim pitanjima s kojima se suočavaju obični ljudi.

Laburisti su osvojili ogromnu većinu parlamentarnih mesta na izborima na kojima je pobednička stranka dobila najmanje glasova u istoriji – samo 33 procenta – što je mnogo manje nego što su laburisti pod mojim vođstvom postigli 2017. godine i manje nego 2019. Dakle, to je zapravo vrlo krhka situacija, uprkos ogromnoj parlamentarnoj većini.

Mislim da brižni ljudi u Laburističkoj partiji treba da razmisle o tome. Radikalnija ponuda mogla bi da osvoji mnogo više podrške i mnogo više poverenja najsiromašnijih zajednica u ovoj zemlji. Ako nova vlada nije u stanju da se pozabavi urbanim siromaštvom, dečjem siromaštvom, studentskim dugom, niskim platama i naročito krizom stanovanja (što bi, uzgred, značilo izgradnju opštinskih stanova, a ne samo stanova za privatni sektor), za nekoliko godina javnost će biti krajnje neumoljiva.

Naša kampanja se znatnim delom vodila na terenu i inkluzivno; održali smo osam ili devet skupova na otvorenom, sa velikim okupljanjem veče uoči izbornog dana. Svakog meseca ćemo održavati sastanke za izveštaje iz naše izborne jedinice, što će uključivati moj izveštaj o pitanjima postavljenim u parlamentu i tome šta sam radio, od kojih je prvi posvećen stanovanju. Biće to drugačiji oblik politike, inkluzivan, pristupačan, otvoren. To će se dešavati i na drugim mestima širom zemlje; u to sam uveren. Pratite ovo mesto – uživaćete u tome!

(Peščanik, foto: BBC)