Čuveni karikaturista Predrag Koraksić Koraks sa listom Danas petu godinu zaredom svojim čitaocima nude dodatni sadržaj – tzv. Novogodišnji kalendar, zapravo vizuelnu priču – bolnu za vlast i razgaljujuću za poštovaoce ovog autora. Nakon Godine Vučića, Zlatnog doba, Nove ere i Godine orlova, kalendar za 2022. godinu naslovljen je kao Godina laži.
“Zna se ko je glavni lažov. To se vidi na prvu loptu. Kod ovogodišnjih karikatura ima malo više humora, ali one nisu toliko, da kažem, zajedljive. I oštre. Ipak je to neka svečarska atmosfera. To je, prosto, kalendar. Ima štosova, ne mogu da kažem. Potrudio sam se da napravim neki svoj pogled, ne vezujući se za godišnja doba, niti za karakteristične mesece, kao ranije… Laž se ovde jasno vidi. To je dominantna stvar koja je najkarakterističnija za ovu vlast. Stalno lažu, u svakoj izjavi, svakoj rečenici… Laž je osnovno sredstvo za opstanak vlasti“, izjavio je Koraks u intervjuu za portal Nezavisnost.org.
Žao mu je što nije stigao da u kalendar unese dešavanja sa aktuelnih protesta protiv Rio Tinta.
„Najveća laž se baš sada kotrlja, to je ta tvrdnja da je prethodna garnitura koja je vladala pre SNS, kriva za ovu priču o Rio Tintu. Nikakav ugovor nije napravljen sa Rio Tintom u to vreme, glavni ugovor je napravio Vučić. Njegova miljenica Brnabić je u Londonu lobirala za tu kompaniju, postoje snimci. Sa jedne strane pritiska ih taj ugovor, a sa druge ove blokade. Videćemo šta će Vučić da uradi povodom toga, verovatno će morati da laže – što je normalno“.
Govoreći o 60-im godinama prošlog veka i počecima svoje duge i bogate karijere Koraks je naveo malo poznat podatak da je radio u saveznom sindikalnom listu Rad, u vreme kada su jugoslovenskim sindikalnim vrhom rukovodili Svetozar Vukomanović Tempo i Mika Špiljak, da bi zatim prešao u tek pokrenuti dnevnk Večernje novosti.
“U to vreme, na neki način, slovenačka scena bila je slobodnija nego što je to bilo u Srbiji. Kod nas su bili neki tabui, nije se smelo, recimo, dirati u likove, što sam ja oduvek želo da crtam. I kako nije moglo da se dira u ozbiljne političke face, crtao sam tako neke manje važne tipove… bavio sam se, kako se to zvalo – nemilim pojavama. E, list Pavliha, koji je izlazio u Ljubljani, objavio je tada karikaturu izvrsnog karikaturiste koji je imao potpis IN. Mislim da se on zapravo zvao Alfijeri. Aktuelna tadašnja priča bila je o trci cena i plata. On je napravio jednu stazu (na stadionu) na kojoj trči plata a za njom trči cena. Gore je bio naslov – Po tem, po tem, po tem (na slovenačkom to znači Za njim, za njim, za njim), a kad se to brzo govori ispadalo je Tempo, Tempo, Tempo… tako da je ta karikatura bila vrh. Čudili smo se kako je to moglo da se objavi… Bio je to jedan neverovatan korak napred za karikaturu i nas karikaturiste u smislu osvajanja neke slobode. Ali, to je moglo u Pavlihi, ali ovde u Beogradu nikako”.
Uprkos jednopartijskom sistemu i strogoj diktaturi karikatura je i u socijalizmu imala svoje svetle trenutke, čak i kada su teme bili Tito i njegovi najbliži saradnici.
“Sećam se, na primer, karikaturista koji su bili povlašćeni, mislim, afirmisani, kao što su bili Ivan Lučev, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, ili Sabahudin Hodžić… sećam se samo dve karikature na kojima su bili likovi iz političke vrhuške. Bio je veliki sneg u Beogradu, i donešena je uredba da svako mora da čisti ispred svoje kuće, kancelarije ili tako već… i onda je Lučev napravio karikaturu kako Moša Pijade (tada predsednik Skupštine) izlazi iz Skupštine ispred koje nije bio očišćen sneg, i milicioner mu naplaćuje kaznu. To je izašlo na naslovnoj strani Ježa. Eto, to je bio nivo do kog se moglo. A druga karikatura koje se sećam bila je ona Hodžićeva. On je napravio karikaturu – kad se Tito vratio posle jednog putešestvija sa brodom Galeb po Mediteranu. Posle tri meseca Tito se vraća a Jovanka ga čeka sa oklagijom i pita: ‘Gde si ti bio tri meseca?!’ Karikatura je bila objavljena i, čak, poklonjena Titu kasnije, tokom velike izložbe Ježevih karikaturista, postavljene u zgradi Albanije. Da se pohvalim, na njoj sam imao čak dve karikature. Tito je došao da otvori izložbu i tada mu je poklonjena ta karikatura.”
Uz profesionalni angažman u Radu i kasnije Novostima, Koraks je bio i stalni saradnik čuvenog Ježa koji je bio specifičan upravo zbog humora.
“Mi smo se, u stvari, bavili nekim ezopovskim humorom. Da nešto kažeš ispod žita, što se ne sme javno. A bilo je i to, da kažem, po malo slobodnije, početkom 1970-ih, u vreme maspoka u Hrvatskoj, tada je Jež ‘ratovao’ sa zagrebačkim Vusom (nedeljnik Vjesnik u srijedu). Pa je, u jednom trenutku, Krnjetin, sa kojim je bilo dosta anegdota, prosto jedan literarni lik, kad nas je Vus napao smislio da na naslovnoj Ježa objavi veliku parolu: VUSrali smo se od straha! Hoću da kažem da je tada to bilo na neki način slobodnije. No, partija je vrlo brzo ‘stavila ruku’ na taj problem i sve se vratilo na staro, ako ne i ‘tvrđe’.
Koraksov prvi ozbiljan sudar sa tadašnjim partijskim cenzorima dogodio se zbog karikature u Večernjim novostima u vreme tzv. obračuna sa liberalima.
“U vreme kad su nadrljali Latinka Perović i ekipa, napravim karikaturu na temu nekih događaja u Sloveniji. France Popit je bio smenio nekih 20-ak direktora velikih preduzeća jer se partija uplašila da će privreda da preuzme primat. I ja napravim karikaturu za naslovnu stranu – on kao pije (bilo je poznato da voli malo da popije) viski iz čaše u kojoj se, onako, kocke leda i direktori batrgaju. Naslov iznad karikature bio je France Popi(t), i to jeste bila bomba. Mislim slovenački CK poslao je demarš srpskom CK, napravila se gužva, Branka Stošića (urednika) izbace iz partije, mene suspenduju – tri meseca nisam ništa radio. Posle je to otišlo u zaborav, došli su neki drugi događaji, nove turbulencije”.
Još veće nevolje nastupile su zbog Koraksove karikature u nekadašnjem magazinu Duga.
“Tada se pojavila ona priča o Kurtu Valdhajmu koji je bio na Kozari u SS uniformi tokom Drugog svetskog rata (pojavila se fotografija), a on je inače bio Titov intimus, generalni sekretar UN – austrijska štampa bila je puna karikatura i tekstova na tu temu. Ja nacrtam njegov portret a na ustima mu svastika od flastera. To je delovalo moćno na celoj strani Duge. I, onda je neki tadašnji cenzor zaustavio štampu, i 50 hiljada odštampanih primeraka Duge je uništeno. Tada se tiraž Duge, inače, kretao oko 200 hiljada primeraka. I naravno, štampana je nova tura bez te karikature. To su bila dva slučaja još za vreme Tita, kad sam pokušavao sa tim likovima.“
Prema Koraksovim rečima, tek kasnije, nakon Titove smrti, kad su se pojavili slobodni listovi – Demokratija, Borba, Danas… počeo je da radi sa likovima, “naročito u vreme kad Milošević počinje da ‘kontroliše naše sudbine’”. Tada za njega počinju ozbiljni problemi.
“Na početku 1990-ih, bilo ih je prilično. Tada mi je zabranjena izložba, pa zatim jedno suđenje… Najveći problemi su jedno vreme dolazili sa srpsko-bosanske strane. Bilo je direktnih pretnji, telefonskih ili preko pisama. Lično sam, u periodu 1991/92, prekinuo mnoga prijateljstva koja nisam do danas obnovio i ne mislim da to činim. E, sad, situacija se potom preokrenula i sve je više ljudi počelo da me tapše po ramenu, a oni koji su me kudili prešli su na moju stranu. Hoću da kažem – više je onih koji me vole nego onih drugih.”
Uprkos poodmakloj životnoj dobi (88), veliki majstor karikature i dalje radi, reklo bi se neumorno, ali…
“Teško mi je. Prosto, ne mogu da stegnem pesnicu. Imam utisak kao da nosim rukavice na rukama, nemam osećaj dodira. Vrlo teško mogu da radim sa četkicom pa sam nabavio flomastere sa Kojima se takođe mučim. Glavna mi je pomoć – fotošop! U njemu se perfektno snalazim. Najbitnije – mogu da korigujem crtež. Radim veliki format, a onda ispravljam greške. Ali, ta linija je malo, kako da kažem, kruta, nema dušu, kao onda kad sam crtao četkicom. Mada, ljudi koji se ne razumeju u crtanje, ne primećuju te ‘greške’. Niko i ne primećuje da ja imam taj problem a on je veliki. Treba mi tri-četiri sata da jednu karikaturu dovedem u stanje ‘za štampu’. To je ranije trajalo mnogo kraće. Ali, borim se, šta drugo da radim?! Nigde ne idem, sedim kući… razmišljam i radim. I, nerviram se, kao i svi normalni ljudi.“
Koraksova želja za 2022. godinu glasi: “Da se ova moja bolest malo zaustavi, da bih mogao da radim i da budem svedok pada ove vlasti. A to, svakako, žele i moji fanovi”.
(Nezavisnost.org)