Famozna „vašingtonska svirka“ je nekada bila simbol impotencije i gluposti sovjetske propagande. Danas, sudeći po ruskom Ministarstvu spoljnih poslova i državnoj televiziji, Amerikanci sviraju u Jerihonsku trubu po čijim tonovima ne igraju samo verolomni balkanski narodi. Ne, po tim notama igra i Nemačka, predvođena Angelom Merkel, i uopšte cela Evropska unija (još uvek) uključujući i Terezu Mej sa čitavim kabinetom.

Istina, to sa Merkel je pucanj u prazno. Donald Tramp – koji po sili funkcije poseduje Jerihonsku trubu – veruje da Merkel igra po svirci moskovske balalajke jer se slaže sa gradnjom Severnog toka 2 i daje premalo para na vojne izdatke. Kako se prema tome odnosi zvanična Moskva za sada nije poznato. Izgleda da će Merkel morati da prizna da je dvostruka agentkinja CIA i KGB.

Bez ironije sada: politika Moskve na Balkanu je beskonačni strip o grubosti, aroganciji i istorijskom neznanju. U tom stripu Vladimir Putin ima ulogu ruskog imperatora (možda Aleksandra Trećeg, danas omiljenog u Moskvi, možda i Nikolaja Drugog).

U tom je scenariju Balkan teritorija naseljena prostim seljanima koji se mole ruskom caru kao zaštitniku i čuvaru vere pred katoličkim jereticima iz Beča i muhamedancima carigradskog sultana. I tako i bi, po naređenju iz Petrograda (ili, danas, Moskve). Ko dozvoli sebi neposlušnost, biće kažnjen – kao kada su 1903. zaverenici uz podršku Rusije ubili srpskog kralja Aleksandra Obrenovića.

Ovakva slika sveta, blago rečeno, nije baš harmonična i stara je najmanje vek i po. Posle Drugog svetskog rata ona je i sasvim prestala da odražava realnost – dovoljno je podsetiti na odstojanje koje je Titova Jugoslavija držala ka Sovjetskom Savezu.

Nakon krvavog raspada, uključenje bivših republika Jugoslavije u EU ili NATO – ovo drugo ne važi za Srbiju – postalo je glavni cilj elita balkanskih država koje nisu želele reprizu ratova devedesetih sa sve etničkim čišćenjima i kolonama izbeglica. Ako su i spremne da „prodaju“ svoj suverenitet, svakako nisu spremne da ga prodaju Moskvi. Nova pokolenja stasavaju u tim državama dok one teže EU i NATO.

Evropljani i Amerikanci, naravno, to vide kao pozitivan razvoj (niko nije lud da plače za bezumnim balkanskim nacionalistima), ali više nemaju privlačnost kakvu su imali. S obzirom da od novih članica u dogledno vreme ne bi bilo finansijske, ekonomske i socijalne koristi, biračko telo u državama EU i NATO nije baš oduševljeno prijemom novih zemalja.

Moskva je svih ovih godina u regionu sistematski kultivisala nacionaliste, opskurante, konspirologe i jednostavne bandite. Kupovali su ih, laskali im, šaptali. Sve pod mantrom slovenskog bratstva, pravoslavnog identiteta i borbe protiv „nakaradnih zapadnih vrednosti“. Isto, osim ovog sa slovenstvom, važi za tradicionalno levičarsku i antiameričku Grčku.

Sudeći po „briljantnim“ rezultatima, igra istorijske rekonstrukcije očito je odvela rusku politiku u ćorsokak. Kada Crna Gora radosno uvodi sankcije protiv Kremlja, a grčko Ministarstvo gospodi na Crvenom trgu deli lekcije o suverenitetu – da nije možda vreme da Moskva preispita tu politiku?

Ali ne treba očekivati samokritiku u Moskvi. Daleko je lakše sve objasniti intrigama Vašingtona i njegove agentkinje Merkel nego priznati sebi da dugoročni uspesi ne dolaze ako je čitava strategija varvarska drskost pomešana sa bezgraničnim cinizmom i oslanjanje na korupciju u međunarodnim odnosima.

(Deutsche Welle)