Puške, šlemovi, raketni bacači – umesto na ratištu – u rukama su muzičara.

Četvorka koja sebe naziva „Zarđalim orkestrom“ nastupila je u Novom Sadu u Studentskom kulturnom centru Fabrika. Svirali su na instrumentima transformisanim iz rashodovanog oružja a koji su nastali u okviru projekta „Iz buke u zvuk“.

Nikola Macura, tvorac projekta, inače vajar i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da je vojne rekvizite iz ratova devedesetih želeo da iz destrukcije pretvori u zvuk.

„Iz takve buke redizajnom se dolazi do zvuka, odnosno do muzike. Imao sam potrebu da iskoristim sav taj materijal i dam mu jedan drugi oblik“, objašnjava Macura.

On se bavi instalacijom i angažovanom umetnošću, a poslednji koncert, 15. decembra, bio je performans koji je trebalo da pokaže muzički nastup sa četiri zvučna objekta nastala redizajnom vojnih rekvizita.

„Fenomenalno“, kaže Novosađanka Olivera Vučinić-Leko.

„Odlična ideja, pre svega zbog materijala koji je autor iskoristio. Totalno mu je dao drugu namenu. Sjajna muzika, kao i namera Nikole i cele ekipe. I sam zvuk i sve mi je super, kad pomisliš da je to nekad bilo oružje. U ovom momentu to je prava poruka. To je moje mišljenje, kao umetnika i kao mame“, kaže ona.

Uz bend, gost iznenađenja bio je i pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo.

„Čudno je, ali recimo da je ovo na Balkanu valjda jedino ‘zveckanje oružjem’ protiv oružja. Ne menja činjenicu šta su ti predmeti sami po sebi i uvek će ti u glavi biti potpuno čudno, iako to sve ovde naravno ima promenjenu svrhu“, kaže Marčelo za RSE.

Dodaje da je Macuru upoznao tokom rada na Šekspirovoj „Buri“ u režiji Kokana Mladenovića u Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu.

„Pesma koju smo izveli zove se ‘Ostrvo mržnje’ i originalno je pravljena za ‘Buru’. Na tom ostrvu je, nažalost, sve militantno, kao i u originalnom Šekspirovom tekstu. Ono je parafraza za ove naše krajeve. Estetika te predstave i ono što Nikola želi da iskaže prilično se poklopilo i drago mi je da možemo da doprinesemo“, objašnjava Marčelo.

U Macurinom pretvaranju oružja u instrumente postoji jasna antiratna odrednica. Na pitanje RSE da li će takav vid akcije jednom zastariti ili će je realnost uvek činiti aktuelnom, on odgovara da će „antiratna borba, nažalost, uvek imati smisla“.

„Krenuo sam iz ličnog okruženja, od ratova koje sam proživeo kao dete. Međutim, ovih trideset godina stalno nas podsećaju na njih, konstanto smo u stanju mržnje koja se dodatno podgreva. Mislio sam da su to bili poslednji ratovi u Evropi, ali sam se prevario. Izgleda da antiratni stavovi nikad neće biti passé“, kaže Macura.

Odakle potiče toliko starog oružja?

„Nešto sam dobijao, kao poklon. Ljudi i dalje imaju toga po kućama. Dobijao sam, recimo, velike čaure u kojima se devedesetih gajilo cveće. Služile su kao vaze“, objašnjava Macura.

Ipak, najveći deo materijala za instrumente koji su proizvodili muziku na bini SKCNS Fabrika nekad je ležao na vojnom otpadu u Temerinu, malom gradu u Vojvodini.

„Tamo ima svega, isečenih delova tenkova, aviona, pušaka, šlemova, ručnih bacača. Naravno, ne mogu da se koriste, ali taj otpad je pun. Odem i tražim koji mi oblici odgovaraju u odnosu na zvučni objekat koji pokušavam da napravim. Potom se vraćam u atelje, crtam, spajam, konsultujem se s muzičarima“, objašnjava on.

Pre nastupa, na bini su se mogla videti samo četiri drvena sanduka. Tek kad su se pojavili muzičari – obučeni u crno, s glomaznim vojnim opasačima – raspakovali su ih i izvadili instrumente.

„Nikola je morao mnogo da nauči o prirodi naših instrumenata i mi smo mu rado pomagali“, kaže violinistkinja Gabi Benak, članica „Zarđalog orkestra“.

„Sve što je bilo teško, menjali smo, adaptirali, dorađivali. Često smo se sretali, bio je to zajednički proces stvaranja“, dodaje ona.

Po njenim rečima, velika je razlika u muziciranju „normalnom“ violinom u odnosu na „preobraženu, nenormalnu“, pre svega u težini samog sviranja.

„Držanje violine je već dosta specifično. Kada je napravljena od gvožđa i oružja, težina je veliki izazov. Žice su udaljenije, pristisak mora da bude jači, pa uzrokuje bol. Snašla sam se s ovim kožnim dodacima na prstima. Takođe, zvuk je drugačiji, morali smo da se naviknemo“, objašnjava Gabi Benak.

Ranije ove nedelje u SKCNS Fabrika otvorena je izložba ovih specifičnih instrumenata. Organizovan je i razgovor o umetničkom poduhvatu „Iz buke u zvuk“ koji je plod istraživanja koje se, kako kaže autor, bavi destrukcijom i agresijom kojoj smo okruženi.

(Radio Slobodna Evropa/foto: Danijel Apro/RFE)