Skoro 30 godina nakon ratova koji su tokom devedesetih doveli do raspada bivše Jugoslavije, krajnje je vreme da se ostvare delotvorna pravda, reparacije i istina za žrtve.

Pomirenje i socijalna kohezija i dalje se čine dalekim, čak se čini i da je mir ugrožen. Vidljivo je nazadovanje u procesu suočavanja s prošlošću, što se poklapa sa opsežnijim padom nivoa poštovanja ljudskih prava i vladavine prava u nekoliko zemalja u regionu, navodi se u najnovijem izveštaju komesarke Saveta Evrope za ljudska prava Dunje Mijatović, u koji je Demostat imao uvid.

Opsežni dokument pod nazivom “Suočavanje s prošlošću za bolju budućnost – put do pravde, mira i društvene kohezije u regionu bivše Jugoslavije”, napisan je deceniju nakon objave prvog tematskog izveštaja o ovim pitanjima. Razmatranjem dostignuća i nedostataka procesa suočavanja s prošlošću u ovom regionu i analiziranjem faktora koji stoje na putu “pozitivnim efektima”, došlo se do zaključka da “suočavanje s prošlošću obeleženom teškim kršenjima ljudskih prava nije puki osvrt na prošlost, već neophodni uslov za bolju sadašnjost i budućnost koja se zasniva na poštovanju ljudskih prava i vladavine prava”.

Slučaj Slobodana Miloševića pokazao da niko nije iznad zakona

U Izveštaju se kao pozitivno dostignuće ocenjuje “odlučan stav u regionu da na zverstva počinjena tokom ratova devedesetih, koja su u to vreme bila najgora u Evropi nakon Drugog svetskog rata”, neće biti nekažnjivosti. Kako se objašnjava, u regionu su pokrenuti višeslojni napori u cilju obezbeđenja krivične odgovornosti, koju su činili jedan internacionalan krivični sud, domaća suđenja za ratne zločine i mehanizmi odgovornosti, bilo internacionalizovani, bilo hibridni.

Ocenjuje se da je Međunarodnii krivični sud za bivšu Jugoslaviju obezbedio “određenu meru pravde za za žrtve monstruoznih zločina u regionu u okolnostima u kojima bi inače bilo teško postići krivično gonjenje”.

“Pre svega, važno je da je Sud u Hagu postigao hapšenje i,u mnogim slučajevima, suđenje i izricanje kazne visokim komandantima koji su najodgovorniji za zločine. Velika pažnja posvećena je zaštiti prava optuženih na pravično suđenje. Iako je bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević preminuo pre kraja suđenja, važno je da je u vreme kada je optužen za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocide, bio aktuelni šef države. To je bio ubedljiv signal da niko nije iznad zakona kada je u pitanju krivično delo… Sud je takođe doprineo potrazi za istinom u regionu, konstatuje se u Izveštaju.

Istovremeno, napominje se da jedini “slučaj koji nije dobio epilog pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove u Hagu jeste onaj koji se odnosi na “Jojića i Radetu”. U tom kontekstu, objašnjava se da ovo dvoje ljudi živi u Srbiji i traženo je da budu izručeni zbog optužbi da su zastrašivali svedoke “u slučaju Vojislav Šešel”j, ali da “Srbija odbija da to učini, iako time krši svoje međunarodne obaveze”.

Model za rešavanje problema nestalih lica

U Izveštaju se ocenjuje da se ovaj region smatra modelom za rešavanje problema nestalih lica. “Pretpostavlja se da je od procenjenih 40.000 lica koja su nestala tokom ratova, više od 70 odsto identifikovano. Ovako visokom stepenu rešavanja predmeta doprinelo je nekoliko faktora, uključujući čvrste zakonodavne i institucionalne okvire na državnom nivou, uz početnu podršku međunarodnih organizacija kao što su Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK), Međunarodna komisija za nestala lica (MKNL), ali i delotvorno učešće porodica nestalih lica. Ključno je bilo korišćenje savremenih forenzičkih tehnologija poput identifikacije putem DNK, pod vođstvom MKNL-a. Uslov za uspeh je bila regionalna saradnja, ali je ona vremenom slabila. Pored humanitarne dimenzije, relevantni dokazi o nestalim licima su korišćeni i za pozivanje na odgovornost onih koji su odgovorni za prisilne nestanke”, napominje se u dokumentu.

Istovremeno, konstatuje se da je “traženje nestalih lica, koje doprinosi i utvrđivanju istine, usporeno u poslednjih nekoliko godina, bez obzira na činjenicu da se 9.876 lica još uvek vode kao nestala.”

“Hitno je da se ovi nerešeni predmeti reše, da se okonča patnja porodica. I vreme i moguće pogrešne identifikacije pre korišćenja DNK analiza su značajne praktične smetnje, a u proteklih nekoliko godina je i nažalost vidljiv nedostatak političke predanosti istinskoj saradnji u ovoj oblasti postao ozbiljna prepreka. Potrebni su dalji napori da se bolje zaštite ljudska prava porodica nestalih lica”, poručuje se u Izveštaju.

Priznanje ulozi civilnog društva i pouke za međunarodnu zajednicu

Izveštajem se odaje priznanje “centralnoj ulozi ulozi civilnog društva i aktivista za ljudska prava u pomoći pri suočavanju s teškom prošlošću obeleženu opsežnim kršenjima ljudskih prava”.

“Civilno društvo odlučno zagovara da državne vlasti poštuju svoje međunarodne obaveze koje se odnose na ljudska prava u ovoj oblasti, uključujući se često u taj proces kad državne vlasti to ne čine. Civilno društvo regiona je izrodilo ceo spektar inovativnih projekata koji mogu da budu i izvor inspiracije za druge postkonfliktne situacije”, konstatuje se u dokumentu.

Kako se ocenjuje, civilno društvo i aktivisti za ljudska prava koji se bave prošlošću suočavaju se sa sve težim okruženjem. Pogađa ih generalno pogoršanje koje deluje na civilno društvo u celini, kao i na nevladine organizacije.

“To pogoršanje uključuje restriktivne mere vlasti i neprijateljstvo koje, čak i na internetu, iskazuju neki nevladini akteri i neki delovi javnosti. Aktivisti za ljudska prava koji rade na suočavanju s prošlošću susreću se i s preprekama konkretno vezanim za pitanja kojima se bave, te za činjenicu da dovode u pitanje dominantne narative u svojoj zajednici ili zemlji. Izloženi su klevetničkim kampanjama, pravosudnom ometanju i nesprečavanju napada na skupove koje organizuju. Resursi za rad na suočavanju s prošlošću su u padu, a brojni aktivisti su iscrpljeni i uznemireni, što može dovesti do fizičkih i psihičkih oboljenja”, upozorava se u dokumentu.

“Finansijska podrška, monitoring i preporuke, ali i politički pritisak, kao što je to bila politika Evropske unije kojom se podrška uslovljavala saradnjom s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, igraju ključnu ulogu u obezbeđenju procesa tranzicione pravde. Međutim, nedostaci u angažmanu međunarodne zajednice, uključujući međuvladine organizacije i pojedinačne države donatore, kao što su određeni pad u rešenosti do kog vremenom dolazi, davanje prednosti trenutnoj stabilnosti u odnosu na suočavanje s prošlošću, nekonzistentne poruke i pristup zasnovan na kratkoročnim projektima su smanjili, između ostalog, i uticaj međunarodnih partnera. Ako će suočavanje s prošlošću ostvariti pomirenje i sprečiti nasilje u budućnosti, pouka iz regiona jeste da je neophodna trajna podrška koja mora da traje duže od jedne generacije”, glasi jedna od preporuka.

Prekidanje ćutnje o ratnom seksualnom nasilju

U Izveštaju se ocenjuje da su posleratni procesi u regionu dali snažan doprinos u smislu prekidanja ćutnje o ratnom seksualnom nasilju i o potrebi za rodno osetljivim pristupom u suočavanju s prošlošću.

“Zahvaljujući hrabrosti i rešenosti žena koje su preživele silovanje i seksualno nasilje, došlo je do važnih novina na međunarodnom nivou u oblastima krivičnog prava, reparacija, odgovora napsihosocijalne potrebe preživelih, kao i prakse traganja za istinom i memorijalizacije, s ciljemtretiranja pitanja ratnog seksualnog nasilja…Nema pouzdanih podataka o stvarnom broju žrtava seksualnog nasilja tokom ratova devedesetih, uglavnom zbog stigmatizacije i potcenjivanja izveštavanja. Procenjeno je da je više od 20.000 žena bilo žrtva seksualnog zlostavljanja u regionu. Istražna komisija Ujedinjenih nacija, zadužena za dokumentovanje grubih kršenja ljudskih prava počinjenih između novembra 1992.i juna 1994. u Bosni i Hercegovini, utvrdila je da su, iako su dela seksualnog nasilja navodno počinili pripadnici svih zaraćenih strana, veliku većinu počinili pripadnici srpskih oružanih snaga i paravojne formacije protiv bosanskih žena. U Hrvatskoj se seksualno nasilje sistematski koristilo i za zastrašivanje zajednica i potvrđivanje vlasti Procenjuje se da je 1.500 do 2.200 žena bilo žrtva seksualnog zlostavljanja u Hrvatskoj. U sukobu koji je kasnije izbio na Kosovu, žene su takođe bile silovane i seksualno zlostavljane, navodi nevladina organizacija koja je tamo anketirala 900 žrtava. Silovanja i druge vrste seksualnog nasilja sistematski su koristile sve strane kao strategiju ratovanja. Žene su bile podvrgnute višestrukom silovanju, često od strane nekoliko počinilaca, i u zatočeništvu, uključujući mesta koja su opisana kao „nasilnički kampovi“, gde su počinioci ponekad jasno izrazili nameru da izazovu prisilnu trudnoću. Iako su velika većina žrtava bile žene, muškarci i dečaci su takođe bili seksualno zlostavljani u kontekstu ratova”, ukazuje se u dokumentu.

Vreme za pravdu ističe

Bez obzira na napretke koji su ostvareni u proteklom periodu, u Izveštaju se upozorava da “zaostavština iz prošlosti i dalje lebdi nad regionom, uz brojne procese tranzicione pravde kojiili stoje u mestu ili su nerešeni”.

“Skoro tri decenije nakon završetka ratova, uz žrtve, svedoke i osumnjičene koji stare i umiru, isa sve manje dostupnih dokaza, ističe vreme za ostvarenje pravde kroz domaće krivično gonjenje. Hiljade osumnjičenih tek treba da budu krivično gonjeni. Uz veliki broj predmeta na čekanju, rad na procesu ostvarenja pravde i dalje se usporava, a državne strategije za ratne zločine ostaju nesprovedene. Državni tužioci nisu proaktivni i često vode samo predmete koji se prosleđuju iz drugih zemalja, protiv niskorangiranih izvršilaca, ili protiv izvršilaca koji su pripadnici drugih etničkih grupa. Trenutna klima negiranja ratnih zločina i glorifikovanja ratnih zločinaca je nepovoljna za efektivno utvrđivanje državne odgovornosti. Zaštita svedoka I propisi o amnestiji i dalje su izazov. Jedna od ključnih prepreka pravdi je i minimalna ili nepostojeća pravosudna saradnja između nekih zemalja, što uključuje i njihovo odbijanje da izruče sopstvene državljane koji i dalje uživaju nekažnjivost, ponekad zahvaljujući činjenici da imaju dvojna državljanstva zemalja regiona. To rezultira sve češćim suđenjima u odsustvu, čiji je efekat ograničen u smislu obezbeđenja pravde, s obzirom na činjenicu da izvršioci nastavljaju da uživaju u nekažnjivosti”, ocenjuje se u dokumentu.

Takođe, napominje se da su brojne civilne žrtve ratova u regionu i dalje bez pristupa delotvornim i adekvatnim reparacijama.

“Nijedna od ovih zemalja nije usvojila sveobuhvatne programe reparacije u skladu s osnovnim principima i smernicama Ujedinjenih nacija o pravu na pravni lek i reparacije. Neke kompenzacije jesu dodeljene kroz sheme socijalnih davanja, ali su takve mere generalno povoljnije za ratne veterane i kroz različite uslove isključuju civilne žrtve rata. Rezultat toga je da se takva davanja doživljavaju kao selektivna i, umesto priznavanja i poštivanja patnje svih žrtava podjednako, pothranjuju diskurs podele na „naše” naspram „drugih” žrtava. Premda ima određenog napretka u priznavanju potreba lica koja su preživela seksualno nasilje, a te su žrtve i kao civilne žrtve rata uključene u nekoliko državnih zakona, strah od stigmatizacije, kao I isključujući uslovi, i dalje licima koja su preživela seksualno nasilje otežavaju pristup naknadama”, precizira se u Izveštaju.

Među primerima takvih selektivnih praksi, navodi se Kosovo.

“Na Kosovu Zakon iz 2012.godine o statusu i pravima mučenika, invalida, veterana, pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, žrtava seksualnog nasilja tokom rata, civilnih žrtava i njihovih porodica daje ovim kategorijama lica pravo na porodičnu penziju ili invalidsku penziju, medicinsku i fizičku rehabilitaciju, plaćenu zdravstvenu zaštitu, profesionalnu rehabilitaciju i prioritet pri zapošljavanju. Međutim, Zakon priznaje samo žrtve zločina koje su počinile „neprijateljske snage“ ili one koji su povređeni između februara 1998.i juna 1999. godine, pa se stoga fokusira samo na žrtve kosovskih Albanaca i isključuje druge žrtve, posebno Srbe i Rome”, napominje se.

Istovremeno, ističe se da je u ovom regionu “traženje reparacije kroz parnični ili krivični postupak pred sudom dug i skup proces koji žrtve izlaže riziku ponovne traumatizacije. Ukupno gledano, državne vlasti vrlo malo pažnje posvećuju reparacijama koje nisu naknade, kao što su rehabilitacija, satisfakcija kroz traganje za istinom, javno izvinjenje i komemoracija, te garancija neponavljanja”.

Osuđeni ratni zločinci u javnim službama

U dokumentu se konstatuje da je vrlo malo napora u regionu uloženo po pitanju provere javnih funkcionera koji su ili osumnjičeni ili osuđeni za učešće u teškim kršenjima ljudskih prava tokom ratova devedesetih.

Dalje, napominje se da postoji alarmantan trend etnonacionalističkog diskursa, negiranja zločna I glorifikovanja ratnih zločinaca, što potkopava nastojanja u oblasti suočavanja s prošlošću.

“Izuzetno zabrinjava što takvu praksu i odobravaju i aktivno slede političari na najvišem nivou, te je ona postala strategija za osvajanje glasova i ostanak na vlasti. Ekstremne desničarske nacionalističke grupe podjednako doprinose takvom diskursu. Te grupe se održavaju regionalnim i internacionalnim vezama i predstavljaju ozbiljan faktor rizika koji potkopava nastojanja da se spreči ponovna pojava nasilja. Dokazano je da nedovršeni procesi suočavanja s prošlošću pojačavaju radikalizaciju i desničarski ekstremizam. I određeni političari, verske vođe, javne ličnosti i istoričari aktivno učestvuju u istoriskom revizionizmu i pokušajima da se legitimizuju i cementiraju pozicije osuđenih ratnih zločinaca”, poručuje se u dokumentu.

Kultura sećanja ne sme da bude jednostrana

U Izveštaju se naglašava da je “kultura sećanja”, odnosno odavanja počasti žrtvama ratova, najčešće jednostrana (da države uglavnom samo priznaju “svoje” žrtve). Umesto toga, savetuje komesarka Saveta Evrope za ljudska prava, ovaj region bi trebalo da se ugleda na zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta, koji je 1970. keknuo pred Spomenikom ustanku u Varšavskom getu.

“Takav jedan Vili Brant trenutak ovaj region i dalje čeka”, ukazuje se u dokumentu.

“Nizak nivo medijske pismenosti”

Kao problem ovog regiona, u Izveštaju se apostrofira i “nizak nivo poverenja u medije i nizak nivo medijske pismenosti”. “Nizak nivo poverenja u medije i nizak nivo medijske pismenosi, kao i ograničeno prisustvo kritičkog i nezavisnog novinarstva, čine region posebno ranjivim na dezinformacije, uključujući prošlost i mere koje imaju za cilj da se suoče sa prošlošću… Takve dezinformacije imaju za cilj da potkopavaju poverenje javnosti u demokratske institucije, produbljuju polarizaciju i etničke podele i osporavaju autoritet i vrednosti EU. Iako se većina dezinformacija vrši lokalno, dezinformacije o prošlosti su takođe deo intervencije mreža koje se šire izvan regiona. Na primer, prijavljeno je nekoliko ruskih medija koje sponzoriše država, a koji su uključeni u sankcionu listu EU, zbog širenja dezinformacija koje izazivaju nesuglasice, uključujući poricanje genocida. Tu spadaju „Sputnjik Srbija“ i „Rusija danas“, koja je u leto 2022.godine otvorila predstavništvo u Beogradu”, konstatuje se u dokumentu.

(Danas, foto: Autonomija)