„Zlato, gospodine, vredi toliko zbog ljudskog rada koji je potreban da se ono pronađe i iskopa“. To je rečenica koju izgovara Volter Hjuston u filmu Blago Sijera Madre iz 1948. godine, priči o pohlepi i moralnoj korupciji koju je režirao njegov sin, Džon Hjuston. Trebalo je da se ta rečenica pojavi na ekranu na početku filma. Međutim, nije – po naređenju studija Vorner Bros. „To je bilo zbog reči ‘rad’“, kasnije je objasnio Džon Hjuston. „Ta reč valjda izgleda opasno kad je odštampana.“

Bio je to relativno beznačajan trenutak u drami američke posleratne crvene panike. Makartizam je tek uzimao maha. Ipak, strah je već bio toliko duboko ukorenjen da je jedna obična, svakodnevna reč mogla da izazove oprez Holivuda.

Makartizam je bio „poseban američki stil represije – nenasilan i konsenzualan“, kaže istoričarka Elen Šreker. „Samo su dve osobe ubijene; samo nekoliko stotina je otišlo u zatvor.“ Ipak, on je predstavljao „jednu od najtežih epizoda političke represije koju su Sjedinjene Države ikada iskusile“.

Otkazi i pravne sankcije stvorili su takav strah da je, kako kaže politički filozof Kori Robin, društvo bilo „zaključano“, a ljudi bili toliko „prestravljeni da će biti kažnjeni zbog svojih političkih uverenja da su se zavukli u mišju rupu“.

Nisu samo komunisti bili ućutkani. „Ako neko insistira da postoji diskriminacija protiv crnaca u ovoj zemlji ili da postoji nejednakost bogatstva“, tvrdio je predsednik jednog državnog komiteta za ne-američke aktivnosti, „ta osoba je gotovo sigurno komunista“. To se dešavalo u vreme kada rasistički zakoni još uvek suvereno vladaju na jugu SAD-a. Crvena panika je zaustavila pokret za građanska prava na više od jedne decenije i oslabila snagu sindikata.

Strah je oduvek bio sredstvo za održavanje društvenog poretka, najvidljivije u autoritarnim državama, od Kine do Saudijske Arabije, od Turske do Rusije, gde je represija temelj vladavine. U liberalnim demokratijama poredak se više oslanja na konsenzus nego na otvorenu brutalnost. Ali i ovde strah igra svoju ulogu: strah radnika od otkaza, korisnika socijalne pomoći od sankcija, stanara od beskućništva, strah majke iz radničke klase pred socijalnim radnikom ili tinejdžera crnca dok prolazi pored policajca. Odnosi moći su takođe odnosi straha, ali toliko sublimirani da smo skloniji da ih prihvatimo kao način funkcionisanja sistema.

Kada se konsenzus prekine, kada izbije društveni sukob ili kada vlasti moraju da potvrde svoju moć, liberalne demokratije počinju otvorenije da koriste strah kao političko oruđe za prigušivanje neslaganja ili nametanje autoriteta. Setimo se kako je britanska država tretirala Irce 1970-ih i 1980-ih ili rudare tokom velikog štrajka 1984/85.

Sedamdeset godina nakon makartizma, čini se da Amerika ulazi u takvu fazu. Tokom proteklog meseca videli smo masovnu deportaciju stotina ljudi proglašenih ilegalnim imigrantima i članovima bandi u ozloglašeni zatvor van teritorije SAD-a, bez dokaza ili odgovarajućeg postupka; hapšenja, pritvor i pretnje deportacijom stranih studenata, uključujući Mahmuda Halila, Rumejsu Ozturk, Momodua Tala i Junseo Čung, zbog protesta protiv rata u Gazi; stavljanje na crnu listu advokatskih firmi koje predstavljaju klijente koje nisu po volji Donalda Trampa, kao i masovne otkaze federalnih radnika.

Strah ovde funkcioniše na dva načina. Mete represije su grupe od kojih je lakše uplašiti javnost i tako im uskratiti ljudska prava. To onda stvara širu klimu straha u kojoj ljudi postaju manje spremni da govore, i to ne samo o Palestini. „Čitavi segmenti američkog društva ćute u strahu“, primetio je jedan autor Atlantika.

Institucije kao što su univerziteti, zaključila je Šreker o pedesetim godinama, „nisu se borile protiv makartizma već su mu doprinosile“, ne samo kroz otkaze i crne liste već i kroz prihvatanje „legitimnosti onoga što su kongresni komiteti i drugi zvanični istražitelji radili“, čime su „davali legitimitet najrepresivnijim elementima“ procesa.

To je proces koji se danas ponavlja. Nedavno je, nakon otkazivanja federalnih grantova i ugovora vrednih 400 miliona dolara, Tramp postavio niz zahteva Univerzitetu Kolumbija, uključujući promenu disciplinskih pravila, stavljanje Odeljenja za bliskoistočne, južnoazijske i afričke studije pod „akademsku upravu“ i usvajanje sporne definicije antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na holokaust. Čak je i njen glavni autor, Kenet Stern, osudio ovu odluku jer se time „svako može lako etiketirati kao antisemita“. Kolumbija je popustila pod ovim pritiskom (a sada slična odluka čeka Harvard, prim. ur).

Majkl Rot, predsednik Univerziteta Vesli, jedan od retkih akademskih lidera spremnih da javno progovore, osuđuje „najveći pritisak na intelektualni život od ere Makartija“, opisujući „predusretljivu poslušnost“ univerziteta kao „oblik kukavičluka“. Ali većina univerzitetskih lidera se „nada da je Kolumbija jedino žrtveno jagnje“. Ona jeste prva Trampova meta, ali sigurno ne poslednja. Ćutanje nikoga neće spasiti.

U svom zapaljivom govoru u Minhenu u februaru, potpredsednik SAD Džej Di Vens oštro je kritikovao evropske lidere pozivajući ih da se manje brinu o Rusiji, a više o „pretnji iznutra, povlačenju Evrope od njenih osnovnih vrednosti“, a posebno slobode govora. Ista kritika važi i za Ameriku. Mnogi od onih koji su ranije tako žustro branili slobodu govora odjednom su izgubili glas ili sada veruju da govor treba da bude slobodan samo za one sa „ispravnim“ stavovima. Iza besramnog licemerja Vensa i oportunističkih pristalica slobode govora stoji činjenica sve invazivnijeg nadzora društvenih mreža, ograničenja prava na protest i otpuštanja radnika sa „rodno kritičkim stavovima“. Sve su to pitanja koja zahtevaju našu urgentnu pažnju.

„Živim u doba straha“, požalio se esejista i autor I. B. Vajt 1947. godine, nakon što je Njujork Herald iskazao nameru da od svojih zaposlenih zahteva da iznesu svoja politička uverenja kako bi zadržali posao. U svom komentaru Vajt je rekao da ga manje brine „to što ima komunista u Holivudu nego spremnost urednika Njujork Heralda da traže izjave lojalnosti od svojih novinara i sprovode nad njima kontrolu mišljenja“. To je perspektiva koja je jednako važna i danas, i preko potrebna na obe strane Atlantika.

The Guardian, 30.03.2025.

Prevela Luna Đorđević

(Peščanik, foto: Pixabay)