Još jedna najava iseljavanja Roma u Beogradu. Po odluci Privrednog suda pet romskih porodica, među kojima je desetoro dece, treba da bude iseljeno sa privatnog poseda. Gradske vlasti ponudile su Romima 10.000 dinara jednokratne pomoći, kartu u jednom pravcu za porodice koje nisu iz Beograda i smeštaj za decu stariju od tri godine u ustanove socijalne zaštite, koja bi time bila odvojena od roditelja (!).

Mogli bismo reći da takvih poduhvata u multinacionalnoj i tolerantnoj Vojvodini nema. Na neki način, to jeste istina. U Vojvodini se to radi drugačije: napadima i pretećim porukama usmerenim ka “običnim” građanima Romima ili društveno aktivnim ljudima iz te zajednice. Miran suživot i normalan odnos više ne postoji. Džabe nam pune mozak svaki dan kako je Vojvodina najbolji primer tolerancije, jer zajednica u kojoj se preti rasističkim porukama i napadima – nije tolerantna. Posle prošlogodišnjih užasnih događaja u banatskoj Jabuci, kada je danima trajalo zastrašivanje i maltretiranje Roma na rasnoj osnovi, situacija u Vojvodini se još uvek nije promenila na bolje. Stotine meštana tada se okupljalo svako veče ispred osnovne škole u Jabuci i kamenovalo kuće Roma, zbog ubistva Dejana S. starog 17 godina. Meštani su bili prepuni besa i ogorčenja. Romi su se povukli u svoje kuće i nisu smeli da izlaze na ulice. Protesti su se pretvorili u širenje rasne i nacionalne mržnje.

Osumnjičen za ubistvo bio je Rom, pa je zajednica optužbe utemeljila na mantri o kolektivnoj odgovornosti. Da li je u pitanju licemerje? Jer, sa jedne strane, borimo se protiv kolektivne odgovornosti kad god se govori o ratu i događanjima u devedesetim godinama. Međutim, osećanje žigosanosti jednostavno brišemo, i postaje nam lako da kažemo: “Nismo mi krivi za sva nedela, svaki zločinac ima svoje ime i prezime, ali ovog puta su `Cigani` krivi”.

O tome koliko smo “tolerantni” govori i još jednan najsvežiji primer. Krajem jula na porodičnoj kući Tomislava Meržana iz Zrenjanina, ispisan je grafit „Smrt Ciganima“. O ovom slučaju je obaveštena i policija koje je došla na lice mesta, sačinila fotografije i uzela izjave, ali od tada porodicu niko nije obavestio o preduzetim radnjama niti da li su neka lica identifikovana kao osumnjičeni. Za porodicu Meržan, ispisani grafit na zidu kuće ne predstavlja samo “uništenje imovine” već poruku i pretnju da se u svom gradu ne mogu osećati sigurno. Prema rečima Tomislava Meržana, od kada se desio incident strahuju za sopstvenu bezbednost, a pre svega za bezbednost dvoje maloletnih unuka. Takođe, brine ga činjenica da počinilac nije mogao da napiše taj grafit sa ulice, već je otvorio kapiju i ušao u dvorište kuće. Inače, porodica Meržan je jedina romska porodica u ulici. Gradska je vlast u ovom slučaju ostala nemi posmatrač. Niko nije smatrao za shodno da osudi takav ispad.

Ovo nije prvi slučaj napada na Rome u Zrenjaninu. Početkom godine na kuću Gradske koordinatorke za romska pitanja, Dobrile Nikolić napisana je preteća poruka “Smrt Ciganima političarima”. Policija ni u ovom slučaju nije saopštila rezultate istrage. Zaključak postaje očigledan: mržnja se toleriše selektivno.

Ni Novi Sad nije pošteđen od rasizma. Vozač gradskog autobusa u julu, naočigled brojnih putnika, namerno, uz pogrdne reči, zatvorio je vrata pred nosom trojici dečaka romske nacionalnosti, odbivši da ih primi u nov, klimatizovan autobus. Putnici su otvoreno komentarisali da je u pitanju rasizam i da je krajnje nehumano da decu ostavi napolju na 38 stepeni, ali je šofer samo nastavio vožnju. Naravno, ni u ovom slučaju ne znamo da li je vozač kažnjen i da li ga je neko tužio za širenje mržnje na rasnoj osnovi.

Komisija za borbu protiv rasizma Saveta Evrope ocenila je početkom juna da je Srbija ostvarila izvestan napredak na polju borbe protiv rasizma, ali da ostaju neka zabrinjavajuća pitanja koja moraju da se reše. Naveli su da najviše problema postoji u sudskoj praksi koja je vezana za rasističke ispade, jer je malo ovakvih slučajeva koji su dobili sudski epilog, a kazne za njih su obično niske, uglavnom se sastoje od malih novčanih.

Jednom treba da se povuče crta i da sama zajednica počne da brani svoje sugrađane romske nacionalosti, ali za to treba da postoji svest koja se postiže obrazovanjem i društvenim aktivizmom. Dotle, ostaje gomila nerešenih napada, bez sistemskog odgovora.

Norbert Šinković