Masovni protesti protiv nasilja probudili su nadu da je radikalna promena sistema u Srbiji ipak moguća. U društvu koje predugo truli u beznađu, decenijama zaglavljeno u rđavoj beskonačnosti, i najmanji tračak nade deluje kao gigantska pojava. Nisu samo u strahu velike oči, već i u ufanju, čim se pojavi najmanja mogućnost za promenom, odmah počnemo da sanjamo utopijske snove o demokratskom društvu sačinjenom od slobodnih pojedinaca koji vrcaju od trpeljivosti i ljubavi prema vladavini prava i zakona, o carstvu pravednosti koje će koliko sutra biti uspostavljeno u našem malom svračjem zakutku.

Svrgavanje kriminalnog režima Aleksandra Vučića je neophodan, ali ne i dovoljan uslov za nastanak drugačijeg, slobodnog i demokratskog društva. To će biti tek prvi korak u stvaranju jedne drugačije Srbije, ako savladamo vekovnu inerciju ka autoritarnom modelu, ka vladavini jednog čoveka i jedne partije, čemu ovdašnje društvo većinski teži. Nestali su sa političke scene i Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj postoji samo u medijskim tragovima, ali njihovi glasači nisu nigde otišli, niti su doživeli volšebni preobražaj u proevropske demokrate.

Čuvari autoritarne tradicije

Nestaće i Aleksandar Vučić, ali će ostati brižljivo negovana autoritarna kultura. Političari drugog kova, poput Ante Markovića, Ivana Đurića ili Zorana Đinđića nikad nisu uživali popularnost u biračkom telu. A kako bi i bili popularni kad su zagovarali radikalne reforme, promenu načina života, kad su, kao Đinđić, propovedali odgovornost za sopstvenu sudbinu svakog pojedinca i rugali se teorijama zavere? Birači su poverenje uvek radije poklanjali demagozima, populistima, onima što su se nudili da građanima teško breme odgovornosti skinu sa pleća. Slatke laži vazda su bile traženija roba od gorkih istina.

Nema sumnje da postoji veliki broj građana koji priželjkuju stvarne promene, totalni raskid sa nakaradnim sistemom koji je uspostavljen još na Osmoj sednici, a potom učvršćivan kroz ratove, zločine, pljačku i uništenje, sa sistemom čiji su poslednji otrovni izdanci iždžigljali u naprednjačkom režimu. Čoveku se zavrti u glavi kad baci ovlašan pogled na đubre koje se nakupilo u srpskoj replici Augijevih štala. Teško je napraviti i popis biohazardnog otpada proglašenog za regularni inventar i nacionalne svetinje, a kamoli suočiti se sa džinovskim nasleđem pogubne politike i ideologije, i početi sa lopatanjem.

Ima političkih lidera kojima prizor razvaljenog srpskog društva ne izaziva vrtoglavicu, naprotiv, oni u raspadu vide šansu za sebe. Umesto radikalnog reza i demontiranja mehanizma za samouništenje, oni bi radije da sačuvaju kontinuitet anomije, kao što je to učinio Vojislav Koštunica u presudnom istorijskom trenutku, negujući nasleđe zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Oni bi da budu kalifi umesto kalifa i Vučić umesto Vučića, možda bi uveli neke sitne kozmetičke promene, ali korene i uzroke problema ostavili bi netaknute. Kako lepo reče jedan anonimni tviteraš: “Ovde ljudi neće da izleče narod od droge već da promene dilera. Tvrde da ovaj zakida. Oni obećavaju da gram bude gram. I čistiji da bude”.

Desničarski pretendenti na presto

Mnogo je kandidata za novog srpskog vožda, teško je proceniti ko ima najveće šanse da zasedne na žuđeni tron. Boško Obradović iz Dveri je tipičan pretendent na presto, on bi dodatno pojačao autoritarne tendencije, definitivno usmrtio evropski put Srbije, privezao srpski brod za matušku Rusiju, ukidao građanska prava onima koji se ne uklapaju u njegov domaćinski pogled na svet (na primer, LGBT populaciji), radio na ujedinjenju “svih srpskih zemalja” (dakle, ratovao), te još više učvrstio veze crkve i države, ako je to uopšte moguće. Ukratko, Obradović bi da naprednjačkog Vučića zameni Vučićem iz radikalske faze, u čistom, nepatvorenom stanju.

Varijacije na temu radikalskog programa nude i Boškove kolege i koleginice po desničarenju i putinofiliji: lider Novog DSS-a Miloš Jovanović, predsednica Srpskog sabora Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski, vođa Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića. Oni su došli na genijalnu ideju da organizam smrtno otrovan nacionalističkim arsenikom leče ubrizgavanjem jačih doza iste toksične tekućine. I tu počinju i završavaju se sve njihove političke umotvorine, osim ako Rusija nekim čudom ne pobedi u ratu protiv Ukrajine, nastavi osvajanja po Evropi i stigne do naših krajeva. U tom slučaju će se dotični profesionalni rodoljubi nadmetati za mesto namesnika i general-gubernatora ruskog protektorata.

No, desna ekipa ne učestvuje na protestima, tamo im nije ni mesto, a i male su im šanse da u budućnosti preuzmu vlast, suviše su tvrdi u svojim stavovima, radikalština im je odveć prečišćena, ta roba više nije tako kurentna među glasačkim konzumentima. Ima kandidata i na drugoj strani političkog spektra, kod nas je ionako sve to izmešano, teško je sa pouzdanom preciznošću odrediti gde prestaje desničar, a gde počinje levičar.

Nedavači Kosova i poricatelji genocida

Lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta pokazuje znatne populističke tendencije. Ne bi uvodio sankcije Rusiji, Kosovo je neotuđivi deo Srbije, kako lepo piše u Ustavu (koji je i donet zarad te fikcije, ali da ne kvarimo idilu), Gornje Nedeljice danas su isto što i Kosovo 1999. godine i sve u tom dobro poznatom stilu. Nedavno je iz Ekološkog ustanka izbačen odbornik ove stranke, pisac i likovni umetnik Dejan Atanacković, jer se protivio predlogu Narodne stranke da se sprovede referendum o francusko-nemačkom planu za Kosovo.

Jovanović i Ekološki ustanak su zdušno podržali ideju o referendumu, a Atanacković se tome oštro usprotivio, kao i čitavoj toj šatro patriotskoj propagandi. “Reč je, ukratko, o zalaganju za politiku koja se bavi teritorijom, a ne ljudima, fikcijom, a ne stvarnošću, legalističkim floskulama, a ne borbom protiv režimskog kriminala, iz čega logično proističe potpuno odsustvo interesovanja za realne interese kako građana Srbije uopšte, tako i pripadnika srpske zajednice na Kosovu, talaca Beograda i žrtava terora Srpske liste”, napisao je Atanacković par elementarnih istina, pa su ga kolege isključile iz stranke čiji je suosnivač. Kosovo je jedan od ključnih testova za razlikovanje ozbiljnih političara od demagoga, potonjima je “sveta srpska zemlja” večni izgovor da se u Srbiji nikada ništa ne promeni.

Ima kandidata i među nestranačkim ličnostima, tu se posebno ističe Savo Manojlović iz pokreta Kreni-Promeni. I on redovno trenira profesionalno nedavanje Kosova, a dosta mu dobro ide i poricanje genocida u Srebrenici, u toj popularnoj disciplini imao je par zapaženih nastupa. Ume Savo da zagrmi i protiv ratnih i “mirovnih profitera”, za njega očigledno nema razlike između Željka Ražnatovića Arkana i Srđe Popovića. Sve te starudije se njega nimalo ne tiču, jer je pripadnik mlade generacije koja nikakve veze nema sa prošlošću, osim što neodoljivo podseća na nebrojene manipulatore kakvih smo se nagledali i izgovara tekst koji su pisali razni memorandumski propagandisti, i to po milioniti put.

Lažni evropski put

Najozbiljniji kandidat za novog Vučića je ipak predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić. Njegova stranka je među organizatorima protesta, mada se teško može ubrojati u proevropske snage. Jeremić se malo povukao u pozadinu, u prvi plan je istakao partijskog funkcionera i narodnog poslanika Miroslava Aleksića. Na društvenim mrežama se odvija kampanja koja predlaže Aleksića za lidera protesta, iako niko to nije tražio, a još manje je potrebno. Poput većine sličnih kolega, ni Aleksić se ne oglašava po bitnim političkim pitanjima, zadržavajući se na opštim mestima borbe protiv diktature, bez jasnog stava u ime koje politike se ta borba vodi i kakva bi trebalo Srbija da bude posle pada naprednjaka.

Ipak, na Twitteru su mu postavili eksplicitna pitanja o nekim ključnim temama, pa je Aleksić rekao šta misli: “Iako mislim da je otvaranje ovih tema u ovom momentu nepotrebno skretanje sa teme, odgovoriću iz poštovanja. U Srebrenici se desio zločin ali nije bilo genocida. KiM je deo Srbije, što je i Ustavom definisano. Protiv članstva u NATO. Srbija treba da nastavi put EU integracija”. Prvo, sve navedene teme su ključne za budućnost Srbije, za određivanje njenog puta, a samim tim i za to na šta će ličiti srpsko društvo posle Vučića.

Drugo, sve što je Aleksić naveo govori i Vučić, pa nije baš najjasnije kako će doći do željenih promena ako vladajuću politiku zamenimo potpuno istom političkom agendom. I treće, nema evropskih integracija bez poštovanja odluka međunarodnih sudova, nema evropskog puta bez priznanja genocida u Srebrenici, kao što ga nema i bez rešavanja odnosa sa Kosovom, odnosno priznanja da se radi o nezavisnoj državi. Dakle, reč je o zamajavanju birača, o istoj vrsti manipulacije koju sprovodi Aleksandar Vučić, glumeći da se nalazi na evropskom putu, a čineći sve što je u njegovoj moći da Srbija nikada ne postane članica Evropske unije.

Posle Vučića – Vuk

Za to vreme Aleksićev šef Vuk Jeremić daje intervju za kremaljsko propagandno glasilo Russia Today, govoreći ono što ruskom uhu prija – da su Srbi na Kosovu najugroženiji narod u Evropi. Slično je pre par godina govorio i za Srbe u Crnoj Gori, baš kao što to sve vreme čine Vučićeva propagandna glasila. Imao je Jeremić genijalnu ideju za odbranu Kosova, tražeći od vlasti da pišu Kini i Rusiji i pozovu ih da glasaju protiv članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama. Naravno, ni za živu glavu ne bi uvodio sankcije Rusiji, koga briga što ruska horda ubija i razara po Ukrajini.

Narodna stranka objedinila je sve dogme dominantog nacionalističkog pogleda na svet, u nešto mekšoj formi od Dverjana i Zavetnika, otprilike kao Demokratska stranka Srbije u vreme Vojislava Koštunice. To je čini idealnim utočištem za buduće preletače, bar one koji se nisu previše kompromitovali. Iz današnje perspektive možda ne deluje da bi Narodna stranka mogla da toliko ojača i bude vodeća snaga na post-vučićevskoj političkoj sceni, ali treba se setiti da je i DSS do 5. oktobra bila kombi-stranka, pa se nakon pobede sve preko noći promenilo, odjednom je članstvo nagrnulo sa svih strana.

Ne treba gajiti lažne nade, ali nema ni razloga za očajavanje. Da bi sutra Srbija ponovo postala autokratija vučićevskog tipa nije dovoljno da se sretnu autoritarne težnje nekog političara i čežnja većine za novim voždom. Neophodne su i sasvim specifične sposobnosti pretendenta da totalno potčini čitavo društvo, da strogo kontroliše biračko telo, da zarobi sve institucije. Takvi talenti su, srećom, retkost. Koštunici to nije pošlo za rukom, uprkos tome što su za to postojali društveni uslovi.

Ipak ima razloga za optimizam. U Srbiji će se posle Vučića malo slobodnije disati, a biće lakše i našim susedima. Borba za evropsku i demokratsku Srbiju je tek počela, biće još opsenara, demagoga i manipulatora sa kojima ćemo morati da se izborimo. U toj borbi bi nam pomoglo ako bismo malo pažljivije slušali one retke iskrene i poštene ljude koji nam govore gorke istine, kako o ruiniranoj sadašnjosti, tako i o nedavnoj i neslavnoj prošlosti.

(zurnal.info)