Ovaj tekst se neće baviti spornim doktoratom srpskog ministra policije, osim što ćemo reći da se potpuno slažemo sa analizom dr Uglješe Grušića, dr Branislava Radeljića i Slobodana Tomića. Nas ovde zanima ministrov mentor, prof. Mića Jovanović, rektor Univerziteta Megatrend, koji je, braneći sebe i ministra, trojicu autora proglasio „nazovi“ naučnicima, rekavši da je „teško da neko ocenjuje rad komisije koja ima jednog profesora Parka, jednog profesora Šanarona, profesorku sa Fakulteta političkih nauka Snežanu Đorđević, pa, da budem neskroman, na kraju krajeva i mene kao mentora sa svim onim što ja kao naučnik iza sebe imam. Ne ide, znate, da đačić ocenjuje profesora.“

Budući da smo kao i ostali đačići imali pametnija posla, do sada se nikada nismo bavili likom i delom g. Jovanovića. Njegov nas je neskromni nastup ipak zaintrigirao, pa nismo mogli da odolimo no da pohitamo na Google te vidimo njegov nesumnjivo impresivni CV i sve to što on kao veliki naučnik iza sebe ima. Vaistinu, imali smo šta da vidimo: zarad čitaoca, rektorova zvanična prezentacija na srpskom je ovde, na engleskom ovde, a donekle romansirana (a tim i zanimljivija) verzija njegove biografije dostupna je na sajtu tabloida Press.

Za razliku od ministra Stefanovića, njegov mentor izgleda ima ne jedan, već dva doktorata: „Prvu doktorsku disertaciju odbranio je na Londonskom univerzitetu 1983. godine (menadžment i industrijski odnosi), a drugu (organizacione nauke) na Univerzitetu u Mariboru 1991. godine“. A prof. Jovanović ne bavi se samo ni menadžmentom, već je i predsednik neke „Istraživačke laboratorije za generalnu kosmologiju u Parizu“, te je sa dva koautora (egzotičnom braćom Francuzima i profesorima kosmologije na Megatrendu…) objavio knjigu „Pre Velikog praska“. Nema šta, i menadžer i kosmolog, da mu Stiven Hoking pozavidi, mada nam je guglovanje te tzv. „General Cosmology Research Laboratory” bilo bezuspešno.

Ali, čekajte, vratimo se na taj doktorat na „Londonskom univerzitetu“ iz 1983. godine (na engleskoj verziji njegove prezentacije „the University in London”). Kao i kolegi Aleksandru Steviću, takva nam se formulacija učinila sumnjivom: Univerzitet u Londonu (University of London) naravno postoji, ali se on razlikuje od skoro svih drugih univerziteta po tome što zapravo predstavlja federaciju drugih, manjih univerziteta u okviru njega, kao što su Londonska škola ekonomije i političkih nauka, Univerzitetski koledž London, Imperijalni koledž London, Kraljevski koledž London, itd, koji opet svi u svom okviru imaju zasebne fakultete. Tako npr. i LSE, i UCL, i KCL imaju svoje pravne fakultete. Niko, dakle, ne doktorira (niti dobija bilo koju diplomu) na Univerzitetu u Londonu kao takvom, već samo preko nekog od njegovih konstitutivnih koledža ili instituta, a g. Jovanović nije naveo na kom je to koledžu ili institutu doktorirao.

Nije nas mrzelo, pa smo pretražili sve centralne kataloge i baze podataka za doktorske disertacije u Velikoj Britaniji kojima imamo pristup (npr. http://archives.ulrls.lon.ac.uk/,http://www.theses.com/, http://ethos.bl.uk/Home.do,http://www.bl.uk/reshelp/findhelprestype/theses/index.html). Termine za pretragu koje smo koristili su bile razne verzije prezimena (Jovanović, Jovanovic, Jovanovich, Yovanovic, Yovanovich). Zatim smo u naprednim pretragama tražili kombinaciju prezimena sa godinom doktoriranja (1983), tipom teze (PhD), delom naslova („work motivation“), oblašću (organisation, management). Tezi Miće Jovanovića iz 1983. ni traga. Nisu, naravno, ni te baze podataka nepogrešive – možda se njegova teza negde zagubila.

Setimo se onda Mićine romansirane biografije u Pressu. Za razliku od njegove zvanične biografije na sajtu Megatrenda, za ovu su naravno odgovorni novinari Pressa, koji su možda tu nešto i pogrešili. Ali iz hagiografskog tona ovog članka evidentno je da je pisan sa velikim rektorovim doprinosom. I tako taj članak kaže sledeće:

“Izbačen sa FPN-a, Jovanović se, u januaru naredne godine (1980, prim. aut.), obreo u Londonu, gde – kao talentovani mladi naučnik – dobija stipendiju od britanskog Saveta za nacionalna akademska zvanja (Council for National Academic Awards) za doktorske studije i gde – u novembru 1983. godine – doktorira na temu „Radna motivacija u industrijskim odnosima samoupravljanja“, kod čuvenog profesora Stivena Vuda sa London School of Economics.

Aha! Nema sumnje da je ovo iz rektorovih usta izašlo – šta zna novinar Pressa ko je čuveni profesor Stiven Vud (Stephen Wood). Da nije, možda, g. Jovanović doktorirao na istoj onoj Londonskoj školi ekonomije na kojoj su doktorirali (ili doktoriraju) „đačići“ i „nazovi naučnici“ koji su osporili ministrov doktorat? Odemo tako na sajt biblioteke LSE – opet nema rektorovog doktorata, niti je ima u biblioteci Doma Senata Univerziteta u Londonu (University of London Senate House Libraries).

Šta je onda preostalo no da izguglamo čuvenog profesora Stivena Vuda i pošaljemo mu mejl o Mići. Stiven Vud je niz godina bio docent, pa vanredni profesor na LSE, da bi potom postao redovni profesor na univerzitetima u Šefildu i Lesteru, i naučnik je sa zaista zavidnom karijerom. Evo doslovce šta nam je prof. Vud odgovorio (prevod naš):

“Ja nisam bio mentor Mići Jovanoviću kao doktorskom kandidatu na LSE. On nikada nije bio registrovan kao student na LSE.

Bio je registrovan za CNAA diplomu [diplome koje su u Engleskoj davale više škole, a pravno su izjednačene univerzitetskim diplomama, prim. aut.] na Portsmutu tokom koje sam ja imao izvesnu mentorsku ulogu, mada ne mogu da se setim kolika je ta uloga formalno bila. On je podneo disertaciju na usmenu odbranu, i u toj fazi je odlučeno da mu se ne dodeli doktorat. U nacrtu su postojali značajni problemi što je zahtevalo značajnu reviziju (major revision – umesto obaranja na odbrani teze, od studenta se zahteva da je u vrlo velikoj meri preradi i ponovo podnese na odbranu, prim. aut). Koliko ja znam on nikada nije podneo revidiranu tezu. Pretpostavljam da morate da pitate na Portsmutu. Ali mogu sa sigurnošću da kažem da nije doktorirao na LSE.”

Šta bi onda sa Portsmutom? Portsmut (Portsmouth) je veliki lučki grad 100 km južno od Londona, tako da sve i da je budući rektor i vlasnik Megatrenda tamo doktorirao, on to nije učinio na Londonskom univerzitetu/Univerzitetu u Londonu, kako piše u svojoj zvaničnoj (a i romansiranoj) biografiji. Dapače, Portsmut 1983. nije ni imao univerzitet, već višu školu (Portsmouth Polytechnic). G. Jovanović u svojoj zvaničnoj biografiji inače tvrdi da je i tamo i na LSE predavao kao gostujući profesor, mada je nejasno kako je to mogao biti pre doktorata. Jovanovićeva disertacija inače ne postoji ni u katalogu biblioteke Univerziteta u Portsmutu, u koji je viša škola prerasla 1992. Ni prepiska sa Arhivom Univerziteta u Portsmutu nije urodila plodom, pošto nema ni spomena Mićine teze.

Naš konačni korak u rasvetljavanju misterije rektorovog doktorata bio je da pišemo centralnim administrativnih službama univerziteta u Londonu i Porsmutu, kao i službi Otvorenog univerziteta (Open University), koji upravlja arhivom CNAA programa, da bi ih pitali da li je g. Jovanović ikada bio registrovan kao doktorski student na nekom od tih univerziteta, odnosno da li mu je doktorat dodeljen. CNAA program nas je obavestio da oni ne poseduju informaciju o bilo kakvoj stipendiji g. Jovanovića. Sekretarijat Univerziteta u Londonu nas je takođe obavestio kako oni nemaju nikakav podatak o doktoratu g. Jovanovića iz 1983 („We do not have a record of a PhD from 1983 under this name.“).

Izbegli doktorat samo je jedan od mnogih dubioznih aspekata biografije g. Jovanovića. Neke od njih ne možemo niti želimo da proveravamo, npr. tvrdnju da ga je u februaru 2013. odlikovao španski kralj Huan Karlos (Njegovo Veličanstvo upravo je abdiciralo, pa ne želimo da ga masiramo pitanjima o Mići). To nije jedino rektorovo odlikovanje – on navodno ima i „titulu oficira – viteza britanskog reda Fleur de Lys.“ Šta je tačno taj viteški red nismo bili u stanju da ustanovimo, osim da on naravno ne predstavlja deo zvaničnog britanskog sistema počasti, i da ga spominju u nekim smutljivim knjigama koje su inspirisale Da Vinčijev Kod Dena Brauna (vidi ovde i ovde). Takođe nismo bili u stanju da utvrdimo da li je rektor, kako tvrdi, u „periodu između 1983. i 1989. bio član istraživačkog tima Instituta za tehnologiju Masačusets (Massachusetts Institute of Technology) na projektu „Budućnost rada automobilske industrije sa fokusom na robotizaciji procesa proizvodnje”. Jedino što možemo da kažemo to je da Google pretraga domena mit.edu i kataloga biblioteke MIT ne daje nijedan rezultat za autora Miću Jovanovića.

S druge strane, možemo da osnovano kažemo da je potpuno lažna rektorova tvrdnja da je 2007. poneo “priznanje Međunarodna Sokratova nagrada Univerziteta u Oksfordu, za dostignuća ostvarena u nauci, obrazovanju i kulturi.” Univerzitet u Oksfordu takvu nagradu ne dodeljuje. To čini izvesna nezavisna kompanija pod imenom Europe Business Assembly, koja svoje sedište ima u gradu Oksfordu, a sa kojom Univerzitet u Oksfordu nema nikakve veze.

Ali to su sve mali problemi – indeed, đačići-problemčići – u poređenju sa rektorovim misterioznim londonskim doktoratom iz 1983, mada ukazuju na njegov fleksibilan odnos prema istini. Uprkos svim naporima mi ne možemo da sa potpunom sigurnošću tvrdimo da g. rektor nikada nije doktorirao na nekom univerzitetu u Londonu, koji nije Univerzitet u Londonu (baš kao što je Univerzitet Megatrend u Beogradu a nije Univerzitet u Beogradu). Ali možemo da kažemo da postoje ozbiljne indicije da to nije nikada učinio. U svakom slučaju, on nije nikada doktorirao kod profesora Vuda, i sudeći po kataloškim pretragama to se nije desilo ni na Višoj školi u Portsmutu.

Teret dokazivanja sada je na Mići Jovanoviću, posebno pošto je zbog engleskih propisa o zaštiti ličnih podataka jedino on u mogućnosti da postojanje svog doktorata na (kom god to) „Londonskom univerzitetu“ iz 1983. godine nepobitno i dokaže. U tom pogledu, zarad ispravnog metodološkog pristupa u ovom malom eseju, pitali smo Miću Jovanovića lično (mejlom od 3.6.2014. u 21:32 po engleskom vremenu) da nam pošalje svoju doktorsku tezu koju je odbranio na Univerzitetu u Londonu. Od njega još nismo dobili odgovor.

Ako tezu u međuvremenu dobijemo, oboje ćemo mu se se zbog ovog teksta rado javno izviniti. Ako ne, velika je verovatnoća da će iskusiti većih problema od toga što je razobličen kao rektor Minhauzen, a mentor ministra unutrašnjih dela. Naučnik koji laže za samo postojanje svog doktorata (makar imao i onaj drugi iz Maribora) kompromituje ne samo sebe, već i licencu sa rad institucije na kojoj predaje, čiji je vlasnik, i od čijih (naivnih i ne toliko naivnih) studenata dobro zarađuje. On zato sada mora da odgovori na jedno prosto pitanje: rektore, barone, viteže cveta ljiljana – gde Vam je taj londonski doktorat?

Dr Marko Milanović je docent (a od avgusta ove godine vanredni profesor) na Pravnom fakultetu Univerziteta u Notingemu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Mičigenu, i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kembridžu. Na Kembridžu je kao student Gonville and Caius koledža (osnovanog 1348, sa do sada 12 (pravih) nobelovaca) imao čast da udiše isti vazduh kao Stiven Hoking, ali za razliku od g. rektora o kosmologiji ne zna ništa. Doktorirao je na temu ekstrateritorijalne primene međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, za koju je od fakulteta dobio Jork nagradu (Yorke Prize) kao jednu od najboljih doktorskih disertacija odbranjenih 2011. godine. Na osnovu disertacije objavio je i knjigu Extraterritorial Application of Human Rights Treaties: Law, Principles, and Policy, koju je izdao Oxford University Press. Milanović je generalni sekretarEvropskog udruženja za međunarodno pravo i član uređivačkog odbora Evropskog žurnala za međunarodno pravo.

Dr Miljana Radivojević je post-doktorand na Institutu za Arheologiju Univerzitetskog koledža London. Nekada petnički đak na seminaru za arheologiju, diplomirala je arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirala, a zatim je završila master (MSc) i doktorat na Univerzitetskom koledžu London. Naučna i šira javnost je upoznata sa njenim radom o dokazivanju postojanja najstarije metalurgije na svetu na lokalitetima vinčanske kulture u Srbiji (pre 7000 godina). Trenutno je glavni istraživač na velikom međunarodnom projektu o ovoj temi, koji u Srbiji u potpunosti finansira Vlada Velike Britanije, i koji predstavlja najveću stranu investiciju u srpsku arheološku nauku. Miljanini naučni radovi prezentuju revolucionarna otkrića o postanku i razvoju metalurgije u Evropi i osporavaju tradicionalna viđenja ovog fenomena, koji je usko povezan sa razvojem kompleksnih društava u praistoriji (mada se naravno takođe ne razume u kosmologiju). Kao arheolog dobro kopa i po tuđim biografijama.

Peščanik.net, 07.06.2014.