Rezultati izbora u diplomatskim predstavništvima Srbije u Nemačkoj razlikuju se od ukupnih rezultata. Kako je glasala dijaspora? Zašto baš tako? I šta je to nemački „integracioni paradoks“?

„Na izbore sam izašla zato što je krajnje vreme da se nešto promeni. A to je i moja dužnost. Građanska dužnost, kao državljana Srbije, bez obzira što sam ovde. Sve mora da se promeni…“

„Momentalnu situaciju u Srbiji vidim kao dobru i nadam se da ide još na bolje. Jer momentalna vlada, šta radi kod nas, stvarno je fantastično. Najviše mi se sviđa što se brinu za sve!“

Ovo su izjave dve državljanke Srbije za DW, nakon što su glasale na izborima u konzulatu Republike Srbije u Diseldorfu.

A kako je na parlamentarnim izborima glasala srpska dijaspora u Nemačkoj? Prema podacima sa sajta Republičke izborne komisije rezultati su sledeći:

Ambasada u Berlinu (upisanih 1.078, glasalo 737)

Srbija protiv nasilja, SPN (61,6 odsto – ukupno 454)

Sprksa napredna stranka, SNS (17,37 odsto – 128)

Izborna lista Usame Zukorlić: (6,38 odsto – 47)

Konzulat Diseldorf (849/615)

SPN (34,8 odsto – 214)

Usame Zukorlić (24,55 odsto – 151)

SNS (24,39 odsto – 150)

Mi – glas iz naroda (3,25 odsto – 20)

Konzulat Minhen (1.271/987)

SPN (53,7 odsto – 530)

SNS (28,37 odsto – 280)

Mi – glas iz naroda (4,86 odsto – 48)

Konzulat Štutgart (1.131/875)

SNS (48,69 odsto – 426)

SPN (31,77 odsto – 278)

Usame Zukorlić (5,26 odsto – 46)

Mi – glas iz naroda (3,89 odsto – 34)

Lista Dr Miloš Jovanović (3,09 odsto – 27)

Konzulat Frankfurt na Majni (1.643/1.067)

SPN (36,83 odsto – 393)

SNS (26,68 odsto – 306)

Usame Zukorlić (18,65 odsto – 199)

Mi – glas iz naroda (3,94 odsto – 42)

Konzulat Hamburg (354/299)

SPN (49,83 odsto – 149)

SNS (27,42 odsto – 82)

Usame Zukorlić (6,35 odsto – 19)

Mi – glas iz naroda (4,35 odsto – 13)

Dr Miloš Jovanović (3,34 odsto – 10)

Zašto dijaspora glasa tako kako glasa?

Šta se tiče načina na koji glasaju ljudi srpskog porekla koji žive u Njemačkoj, odnosno njihovih političkih preferencija, to je generalno slabo istraženo područje, kaže za DW nemačka sociološkinja Sabrina Majer. Razlog za to je činjenica da se radi o relativno maloj populacija.

U fokusu interesovanja nemačkih istraživača su pre svega tri najveće migrantske grupe: ljudi turskog (2,8 miliona), ruskog (1,4 miliona) i poljskog (2,2 miliona) porekla, napominje Majer.

„Ali, ako povučemo paralelu s ljudima koji potiču iz Turske, kojih je mnogo više od Srba, onda vidimo da među njima ima veoma mnogo ljudi koji već dosta dugo žive u Nemačkoj i koji imaju neku svoju predstavu o tome kakva je današnja Turska, iako današnja Turska uopšte nije takva u stvarnosti. To je slika kojom dominira nostalgija“, kaže za DW Sabrina Majer sa Univerziteta u Bambergu i dodaje: „Kad se radi o zemljama na čijem čelu su lideri koje se smatra autokratama, ili čiji se stil vladanja opisuje kao autokratski, tu ljudi često imaju utisak da ta zemlja igra važnu ulogu na spoljnopolitičkom planu, da je snažna. I tu onda vidimo i da su ljudi u dijaspori na neki način ponosni na svoju zemlju“.

Kao primer navodi turskog predsednika Erdogana koji je i uoči prošlih izbora forsirao osećaj nacionalnog ponosa među Turcima koji žive u Nemačkoj.

Novi talas migranata kritičan prema vlasti

Nasuprot toj grupi birača dijaspore koji u pravilu već dugo žive u Nemačkoj je druga grupa, oni ljudi koji su tek poslednjih godina došli u inostranstvo, kao novi ekonomski migranti – po pravilu bolje obrazovani, ljudi koji imaju mnogo bolju sliku o stvarnoj situaciji kod kuće i koji svojim glasom u dijaspori često izražavaju protest protiv onih političkih opcija zbog kojih su, kako tvrde, morali da napuste domovinu.

Osećaj ponosa kod jednog dela pripadnika dijaspore još je izraženiji zbog činjenice da pripadnici dijaspore u Nemačkoj često nemaju pravo glasa, pa nemaju ni osećaj da ih nemačke stranke predstavljaju niti da im se direktno obraćaju:

„Nije važno koliko je ta grupa velika ili mala, nije toliko važna ni činjenica da pripadnici dijaspore imaju relativno mali udeo u ukupnom broju glasova. Mnogo je važniji signal koji se šalje. Setimo se Erdogana. On je Turcima u inostranstvu poručio da oni, bez obzira gde žive, pripadaju Turskoj, da se on brine o njima njih. Tu političari igraju jasno na kartu nacionalnog ponosa“, kaže za DW sociološkinja Majer.

Zašto za desnicu?

Jedan od anketiranih glasača ispred konzulata u Srbije u Diseldorfu rekao nam je da misli da je „veoma važno da pojačamo desnicu u Srbiji“. Profesorka političke sociologije iz Bamberga u svom istraživačkom radu dosta se bavila pitanjem zašto su migranti često skloni desničarskim opcijama, odnosno recimo zašto nemački doseljenici iz Rusije tako često biraju desničarsko-populističku Alternativu za Nemačku (AfD)

„Naravno da se tu najpre zapitate zašto ljudi koji dolaze iz inostranstva u Nemačkoj glasaju za stranku koja je protiv stranaca? Ali, tu bi trebalo znati da desničarske stranke u Nemačkoj u svom javnom delovanju postavljaju jasne razlike između tzv. ’dobrih i loših stranaca’. Dobri stranci potiču iz pretežno hrišćanskih zemalja, na primer iz Rusije ili iz Srbije. Ti ljudi sigurno ne bi imali problema s AfD-om kad bi ona došla na vlast.“

Nemački „integracioni paradoks“

Postoji i jedan fenomen koji istraživači u Nemačkoj nazivaju „integracioni paradoks“. To je fenomen koji se povezuje s mladim ljudima, kaže Majer:

„To su uglavnom pripadnici druge generacije doseljenika. Oni dobro žive, dobro su integrisani i dobro zarađuju. I svejedno, često imaju osećaj da su u većoj meri diskriminisani, nego recimo njihovi roditelji, odnosno prva generacija. Taj osećaj se onda manifestuje u odbacivanju vlasti u Nemačkoj, jačem fokusiranju na zemlju porekla, iako u toj zemlji možda nikada nisu ni živeli.

(N1, foto: Autonomija)