Pobuna paravojne Wagner, na koju se Kremlj u velikoj meri oslanjao na ukrajinskim prvim linijama fronta od samog početka agresije, pokazala je da čak ni ‘”čelični Putin” nije u potpunosti siguran na svojoj poziciji.

Za samo 48 sati situacija u Rusiji se promenila, trupe Wagnerovih boraca su se kretale ka Moskvi, a mnogi politički analitičari su već najavljivali pad ruskog lidera, nakon decenija provedenih na vlasti.

Ipak, pobuna pripadnika Wagnera je zaustavljena, a Putin je ostao na čelu Rusije, ali sada je njegova pozicija ipak – značajno uzdrmana.

Činjenica da je iza ove pobune, koja je pretila da postane i pravi državni udar, te čak pređe i u neku vrstu građanskog rata, stajao jedan od najbližih Putinovih saradnika u više od dve decenije koliko je on na vlasti u Kremlju. Jevgenij Prigožin, Putinov lični kuvar, prijatelj i jedan od najmoćnijih oligarha u Rusiji, na kraju je postao tragičar, ne samo sukoba u Ukrajini, već i unutrašnjih sukoba ruske političke, bezbednosne i vojne elite.

Ko na Balkanu podržava Prigožina

Sukob Prigožina i vrha ruske armije je prošao “ispod radara” Putina, ali je pohod na Moskvu bila kap koja je prelila čašu. Na svetlo dana su izašli i brojni sukobi unutar ruske vojne mašinerije, ali i nedostatak političke strategije Kremlja, kako prema Ukrajini, tako i prema ostatku Evrope.

Jakov Devčić, direktor fondacije “Konrad-Adenauer” za Srbiju i Crnu Goru navodi da Rusija ipak gubi neke svoje adute u regionu Balkana:

“Manevarski prostor Rusije za saradnju sa zemljama Zapadnog Balkana se neprestano smanjuje od februara 2022. i početka napada na Ukrajinu. Ruska politika prema regionu nije konstruktivna, i sve više je destabilišuća, što sasvim razumljivo kod zemalja regiona dovodi do averzije prema tešnjim odnosima sa Ruskom Federacijom.”

“Zapadni Balkan je ekonomski nedvojbeno orijentisan ka EU, mada Rusija je i dalje uticajna u regionu kao jako značajan izvor energenata, i to je primarni stub ruskog uticaja u regionu. Stoga mi, Zapadne zemlje, EU i SAD, ne smemo da dopustimo da se ruski uticaj ovde širi”, dodaje Devčić.

Putin i Rusija imaju imaju veliki podršku u zemljama Zapadnog Balkana, pre svega zahvaljujući izuzetno snažnoj proruskoj propagandi. Kremlj u svojim porukama ka regionu i dalje ponavlja teze iz devedesetih – da su “Zapadne zemlje i NATO savez odgovorni za raspad Jugoslavije”.

Ne pominje se činjenica da je tadašnja Rusija prodavala i dopremala oružje na obe strane jugoslovenskog fronta, glasala za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji, te godinama vršila pritisak na Miloševića da odbaci nekoliko povoljnih međunarodnih sporazuma. Ruska propaganda u Srbiji se već deceniju i po zasniva uglavnom na nerešenom statusu Kosova, te položaju Republike Srpske. Kremlj često ide i dalje, pa je tako portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova prošle godine kritikovala premijerku Srbije Anu Brnabić.

“Poređenje Rusije tokom specijalne operacije u Ukrajini sa ponašanjem zemalja NATO-a prema Srbiji 1999. je sasvim neumesno”, izjavila je tada Zaharova.

Ruski energetski adut

Ostaje pitanje kako bi eventualna smena Putina sa čelnog mesta u Rusiji uticala na odnose u regiji, gde se praktično sve zemlje (barem deklarativno) zalažu za evropske integracije i članstvo u EU. Najveću ruski adut u zemljama regiona je svakako onaj energetski, a u manjoj meri i trgovinski. Zemlje Zapadnog Balkana su izvozom direktno zavisne od Evropske unije, dok su SAD, Kina i Rusija prisutne uglavnom u jednocifrenim procentima.

Ne treba zaboraviti ni pitanje migracija – ogromna većina ljudi sa Zapadnog Balkana posao traži prvo u zemljama EU, pa tek onda SAD i ostatku sveta. Iako je u periodu između 2005. i 2012. bio “popularan” i odlazak na privremeni rad u Rusku Federaciju (u najvećoj meri radnika iz građevinske i putarske grane), veliki broj njih se vratio sa lošim iskustvima sa ruskim poslodavcima. Takođe, nije poznat tačan podatak koliko se državljana Balkanskih zemalja trenutno bori u Ukrajini, na obe strane.

Iako su mediji u regionu spekulisali brojkama od nekoliko desetaka do par hiljada “balkanskih boraca”, izvesnije je da su u pitanju brojke od oko 100 do 150 građana zemalja bivše SFRJ. Po nekim izveštajima prošle godine je poginulo dvoje srpskih dobrovoljaca u Ukrajini, dok je krajem juna ove godine poginuo još jedan srpski državljanin, za koga se spekuliše da je i sam bio pripadnik ‘Wagner Grupe’.

Aleksandar Olenik, narodni poslanik sa liste ‘Zajedno za Vojvodinu’ u Skupštini Srbije smatra da se ova situacija ne može promeniti preko noći.

“Postavlja se pitanje kakve bi te eventualne političke promene u Rusiji bile, i kakav bi bio Putinov naslednik. Ako bi to novo rukovodstvo bilo iole okrenuto saradnji sa Zapadom, to bi bilo najbolje, ali to se sve u ovom trenutku ne može prevideti – ja po tom pitanju nisam optimista, i verovatno je da će i Putinov naslednik biti blisko povezan kako sa bezbednosnim sektorom, tako i sa raznim grupama oligarha. Što se tiče ruske propagande, ona je građena godinama, i od strane same Rusije, ali i svih vlasti posle Đinđića pa naovamo, i trebalo bi dosta vremena da se ta dugogodišnja propaganda ‘razloži”, navodi Olenik.

Ko bi mogao zamijeniti Putina?

Stručnjaci i analitičari već godinama ukazuju da je politička strategija Kremlja na Balkanu direktno usmerena na usporavanje ili potpuno zaustavljanje euroatlantskih integracija, te zaštitu svojih ekonomskih interesa, pre svega onih energetskih.

Kolumnista Bratislav Dejanović podseća da Putin često igra na “Balkansku kartu” u odnosima sa Zapadom.

“Ne treba zaboraviti da je Putin i pre početka rata u Ukrajini nekoliko puta navodio primer Kosova koje je dobilo podršku međunarodne zajednice za referendum, i uporedio ga sa referendumima o nezavisnosti na Krimu i u Donjecku. Sa druge strane, ruske jedinice su se prve povukle sa Kosova, iz tadašnje međunarodne misije 2003. Naređenje za povlačenje ruske misije je tada lično potpisao Putin, a danas ga mnogi ‘slave’ kao zaštitnika srpskih interesa na KiM”.

Sigurno je da bi eventualni Putinov odlazak sa čela Rusije bio negativno doživljavan pre svega u Srbiji, ali i od strane nekih političkih krugova u BiH i Crnoj Gori. Sa druge strane, Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija su danas članice NATO-a, pa se čini da se na njihovim granicama završava i ruski interes – barem onaj zvanični. Rusija je inače godinama aktivno radila na sprečavanju ulaska bivših zemalja Jugoslavije u NATO, a to je naročito otvoreno činjeno 2019. u Severnoj Makedoniji.

To protivljenje ide čak dotle da se kritikuju i međunarodne vojne vežbe. Tako je u aprilu portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio da će “Rusija sa velikom pažnjom pratiti zajedničke aktivnosti Vojske Srbije i NATO” – radilo se o međunarodnoj vojnoj vežbi “Platinasti Vuk”, održanoj u bazi Jug blizu Bujanovca, na jugu Srbije.

(Al Jazeera, Foto: Danas)