Od stupanja na snagu Zakona o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom (OSI) 2010. godine broj novozaposlenih u stalnom je porastu, ali je ključni problem taj što osobe sa invaliditetom uglavnom ne dobijaju posao u struci. Iako se predstavnici državnog aparata i osobe sa invaliditetom slažu da je zakon poboljšao socijalni status ovih osoba, nakon dve godine primene, uočavaju i mnoge nedostatke, čijim bi otklanjanjem tržište rada za ljude sa nekim od stepena invalidnosti u Srbiji dobilo novi kvalitet.

Predsednica Centra za pomoć osobama sa invaliditetom “Živeti uspravno” Milica Mima Ružičić za portal Autonomija kaže da su na početku primene zakona poslodavaci najpre tražili OSI na evidenciji nezaposlenih koje imaju visoku i višu stručnu spremu, pa je najveći broj njih zaposlen u prvih šest meseci 2010. Ona napominje da ne postoje precizna ispitivanja koliko se OSI zaposlilo u struci, ali iz ličnog iskustva smatra da nije mnogo.

Biljana je profesorka srpskog jezika i književnosti i dobila je posao po novom Zakonu o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI. Kaže da joj je želja bila da nađe posao u struci, ali u tome nije uspela. Jedno privatno preduzeće iz Novog Sada angažovalo je kao da ima srednju stručnu spremu, za šta dobija minimalni lični dohodak od oko 21.000 dinara.

„Volontirala sam u centru ‘Živeti uspravno’ i u međuvremenu se javilo preduće koje me je na osnovu novog zakona angažovalo. Sada sam prijavljena kod njih i dobijam minimalac. Zakon mi je nešto doneo, ali mislim da bi bilo bolje da se ljudi zapošljavaju u okviru struke. Moja primanja su redovna i u tom smislu sam zadovoljna, a sa druge strane sam i sretna jer provodim vreme u centru, gde u potpunosti mogu da budu iskorišteni moji potencijali i istovremeno nemam pritisak”, navodi sagovornica Autonomije, ne želeći da otkriva pun identitet zbog eventualnih neprijatnosti koje bi imao poslodavac.

Više od polovine bez stručnih kvalifikacija

Direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje Vladimir Srdić veoma je zadovoljan efektima koje je do sada proizvelo novo zakonsko rešenje. On smatra da su dva najveća problema kod zapošljavanja OSI nedovoljno poverenje poslodavaca i nepovoljna kvalifikaciona struktura, jer je više od polovine njih na evidenciji NSZ bez stručnih kvalifikacija.

Savetnica pokrajinskog sekretara za rad i zapošljavanje Jasmina Stanić tvrdi da je jedno od rešenja za ovaj problem da što više poslodavaca investira u ljudske resurse. Navodi da je stav Vlade Vojvodine da to treba da budu obuke i asistencije onih koji traže posao, kako bi dobili zadovoljnog poslodavca. Drugi predlog je da se radi na povećanju ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa drugim preduzećima u kojima rade osobe sa stepenom invalidnosti koji zahteva profesionalnu asistenciju i posebne uslove rada.

Porast broja zaposlenih osoba sa invaliditetom

Jasmina Stanić smatra da je Zakon evidentno doneo promene jer je za 80 odsto na godišnjem nivou porastao broj zaposlenih OSI u Vojvodini. Smatra da je to jako velika cifra, ali da još uvek ima mnogo prostora za njihovo zapošljavanje, posebno u državnim i javnim službama.

“Mi ne treba da se bavimo papirima i procentima koliko osoba sa invaliditetom ima posao. To je potpuno nevažno u situaciji u kojoj se nalazimo. Važno je da vidimo da ljudi mogu da rade, a za to novi zakon daje velike mogućnosti. Međutim, kod nas uvek moraju da postoje problemi”, procenjuje savetnica u Vladi Vojvodine za pitanja OSI.

700.000 osoba sa invaliditetom u Srbiji

U Srbiji živi oko 700.000 ljudi sa invaliditetom, a pred usvajanje zakona bilo je oko 300.000 osoba sa invalidskim penzijama. Ovaj podatak bio je i jedan od razloga za usvajanje zakona, kako bi ljude usmerio da rade.
Od početka sprovođenja zakona do danas u Vojvodini je zaposleno 3.587 OSI. Kroz programe NSZ za zapošljavanje OSI, samo tokom 2012. zaposleno je 664 osoba i utrošeno oko 160 miliona dinara.
Krajem avgusta 2012. godine na evidenciji vojvođanskih filijala NSZ nalazilo se 6.375 nezaposlenih osoba sa invaliditetom (tu su registrovane i osobe koje primaju 50 odsto penzije i ona koja ne traže zaposlenje). Aktivnih nezaposlenih OSI bilo je 4.480.
Ove godine 76 odsto poslodavaca u Vojvodini se odlučilo da zaposli osobe sa invaliditetom, dok je ostatak platio takozvane penale. Naime, poslodavci u Srbiji su na svakog 20. zaposlenog dužni po zakonu da zaposle i jednu osobu sa invaliditetom, a nakon toga na svakog 50. zaposlenog. Ko to ne želi ili ne može, plaća penal od 30.000 dinara po nezaposlenoj osobi sa invaliditetom.
Privatnici u svojim preduzećima su do danas zaposlili dva odsto OSI, a trebalo bi da njihov udeo bude 2,5 odsto. Kod budžetskih korisnika situacija je još gora, jer je zaposleno 1,5 odsto OSI, a njihov udeo trebao bi takođe da bude 2,5 odsto. To dovodi do zaključka da u Srbiji ima još uvek mnogo neiskorišćenog prostora za radno angažovanje OSI.

U Pokrajinskoj službi za zapošljavanje skreću pažnju na uporedne podatke o broju zaposlenih OSI, pre i nakon donošenja Zakona, jer potvrđuju uspešnost primene zakona. Zakon je stupio na snagu u maju 2010. i već u drugom polugodištu zabeleženo je povećano zapošljavanje OSI u odnosu na prvo. Poređenja radi, u Vojvodini je tokom cele 2009. zaposleno 787 OSI, da bi u 2010. taj broj porastao na 1.070. Trend rasta je nastavljen, pa je tokom 2011. posao dobilo 1.329 OSI, a samo u prvih osam meseci ove godine zaposleno je 1.520 osoba iz ove kategorije stanovništva.

Vladimir Srdić kaže da NSZ može da bude zadovoljna sprovođenjem zakona jer je delimično postigao ono što je društvo od njega očekivalo. “Zakon je krenuo sa svojom osnovnom funkcijom, odnosno promenom društva na bolje, a suštinski problem je podizanje šire društvene svesti na viši nivo, kako bi moglo više pažnje obratili na kapacitet i snagu 10 odsto građana Srbije, koji imaju određeni nivo invaliditeta”, smatra Srdić.

On misli da su preduzeća koja zapošljavaju OSI sigurno promenile način percepcije ovih ljudi. “Jedan deo poslodavaca, koji je pronašao nabolji način da svoj prostor i deo posla promeni kako bi radile i osobe sa invaliditetom, siguran sam da je promenio mišljanje. Zajedno smo na zadatku i nadam se da će naš uticaj na promene doneti rezultat”, navodi Srdić.

Predrasude, predrasude…

Mima Ružičić smatra da su kod poslodavaca u Srbiji još uvek prisutne predrasude prema OSI, jer misle da će, ako ih zaposle, te osobe stalno morati da idu kod lekara, neće moći da stoje puno radno vreme na poslu i slično. Ipak jedan deo ljudi je zaposlen tako što radi od kuće, što smatra da je na neki način dobro, jer su poslodavci time ispoštovali obavezu da zaposle OSI. Sa druge strane bili su primorani da to učine zbog nedovoljne pristupačnosti poslovnog objekta, što opet nije dobro za te osobe jer su lišene kontakta sa kolektivom.

“Centar ‘Živeti uspravno’ posredovao je pri zapošljavanju desetak ljudi. Problem je što poslodavac želi da učini sve da bi smanjio svoje troškove i većina se odlučuje za minimalne lične dohotke i prijavljivanje radnika sa srednjom stručnom spremom, bez obzira na stepen njihovog obrazovanja. Zakon se poštuje onoliko koliko se mora”, navodi Ružičić.

Pojedini poslodavci otvoreno diskriminišu OSI

Biljana smatra da su OSI u mnogo gorem socijalnom položaju od osoba bez invaliditeta i da imaju izuzetno smanjene mogućnosti da nađu posao. Nakon studiranja, koje je zbog stečenog invaliditeta neplanirano produžila, Biljana je mislila da će naći posao, iako je bila svesna činjenice da smer koji završava nije naročito “konkurentan”. Kaže da joj je, bez obzira što ne radi u struci, sada ipak mnogo lakše, jer je ostvarila samostalnost, što joj je bilo veoma bitno.

“Imam prvi stepen invalidnosti i smatram da je poslodavcima verovatno lakše da zaposle osobe koje imaju ovaj vid oštećenja. Najpre sam radila u knjižari na fakultetu, ali kada je ona zatvorena, potražila sam posao u jednoj drugoj knjižari gde me je poslodavac odbio i rekao da ne želi da koristi pogodnosti NSZ pri zapošljavanju OSI, jer mu treba osoba koja je spremna da svih osam radnih sati stoji”, sa nevericom konstatuje sagovornica Autonomije.

Ona kaže da je mislila da će novi zakon doneti dobro i za poslodavce i sa osobe sa invaliditetom, ali da u praksi baš nije bilo tako. “Zato smatram da je tvrdnja da je zapošljavanje osoba sa invaliditetom lakše nakon usvajanja zakona – relativna stvar. Da je idealna situacija, škole bi bile u obavezi da zapošljavaju i nastavni kadar sa invaliditetom, a onda bih možda dobila priliku da radim ono za šta sam se školovala”, smatra Biljana.

Investicije u ljudske resurse

Jasmina Stanić upozorava da svi poslodavci imaju obavezu da se pridržavaju zakona. Podseća da je pred njima izbor da li će zaposliti OSI, platiti penal državi ukoliko ne želi ili nije u mogućnosti da zaposli OSI ili napraviti ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa specijalizovanim firmama u kojima rade OSI. Navodi da je Sekretarijat za rad i zapošljavanje pokušavao kroz realizaciju projekata da motiviše poslodavce i stimuliše ih da što više zapošljavaju OSI. Došlo se do zaključka da se iz Vojvodine velika količina novca, od oko 33 miliona dinara mesečno, sliva u republički Fond za profesionalnu rehabilitaciju koji se najviše puni plaćanjem penala od strane poslodavaca.

“Naš predlog je da što više poslodavaca pokuša da investira u ljudske resurse, umesto da uplaćuje novac u Fond, u čije trošenje Vlada Vojvodine nema uvid. Od tih para, na primer, skoro svakog meseca možete da investirate u otvaranje jednog socijalnog preduzeća, opremite ga i zaposlite OSI”, navodi Stanić.

Potrebna nova zakonska rešenja

Mima Ružičić ističe da se centar “Živeti uspravno” zalaže da Srbija dobije što pre Zakon o socijalnom preduzetništvu, jer bi se na taj način veliki broj ljudi zaposlio. Prema njenoj proceni, takva preduzeća bi služila zajednici, a čovek bi imao direktnu sliku koliki je doprinos toga što radi.

“U protivnom, zatvorena preduzeća služe da dobiju sredstva od firmi koje plaćaju državi što ne zapošljavaju OSI ili od njih kupuju proizvode u toj vrednosti. U Holandiji je celokupan deo socijalnog preduzetništva vezan za gradsko zelenilo, čistoću i slične firme, jer njima upravljaju preduzeća koja angažuju osobe sa intelektualnim invaliditetom. Oni rade poslove za koje su plaćeni, a istovremeno su motivisani za rad, dok zajednica ima korist od toga jer je sredina u kojoj žive čista”,navodi ona.

Vladimir Srdić navodi da i postojeći Zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI dozvoljava formiranje socijalnih preduzeća. On smatra da je veći problem nedovoljna informisanost o zakonu, o čemu govori i podatak da u Vojvodini nije osnovano nijedno takvo preduzeće od kada je zakon stupio na snagu.

Jasmina Stanić kaže da je cilj Vlade Vojvodine da se poslodavac opredeli da radije zaposli, nego da uplati novac u Fond. “Naš predlog je da to treba da budu obuke i asistencije osobama koje traže posao, odnosno da se radi na povećanju broja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa ljudima koji imaju drugi stepen invalidnosti i zahtevaju profesionalnu asistenciju i posebne uslove rada. Oni mogu da se zaposle samo u ovakvim preduzećima i poslodavci pokušavaju da ih izbegnu. Ovaj modalitet u zakonu nije ispunio očekivanja jer se jako mali broj poslodavaca opredelio da napravi ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji, jer je način plaćanja nepovoljan po njih”, upozorava Stanić i precizira da je samo sa 57 osoba u Vojvodini sklopljen takav ugovor.

Vladimir Srdić tvrdi da je zakonodavac spreman da menja na bolje, a da bi zakon promenili nabolje bilo je potrebno krenuti sa nečim. “Mislim da zakon dobro korespondira sa svima. U odnosu na signale koje budemo dobijali sa terena, gde su nam bitni i poslodavci i nezaposleni i oni koji su evidenciji i koji nisu, kao i nevladinog sektora čija je suština postojanja odnos i povećanje standarda osoba sa invaliditetom, bićemo spremni da menjamo zakon na bolje”, navodi direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje.

Kako ti roditelji obezbede građansku smrt

Mima Ružičić upozorava da osobe sa mentalnim oštećenima, nažalost, nemaju radnu sposobnost i da je to tema kojom bi država i zakonodavac trebalo da se posebno pozabave.

“Roditeljima takvih osoba, kada završe specijalne škole pod partonatom defektologa, sugeriše se da se obrate sudu koji bi ih lišio poslovnih sposobnosti. To za takve osobe ujedno znači građansku smrt, jer nemaju mogućnost da potpišu bilo kakvu vrstu ugovora ili donesu bilo kakvu odluku koja se tiče njihovog života, što znači da nemaju pravo na ugovor o radu, da stupe u vanbračnu ili bračnu zajednicu”, navodi ona.

Prema njenim rečima, samo od kada je usvojen zakon 30 ljudi koje imaju Daunov sindrom u Novom Sadu steklo je punoletsvo. “To je zaista jedan neiskorišten resurs. Za ovu grupu ljudi se smatra da su teret zajednice, a mene duša boli jer smatram da razlike između mene i njih apsolutno ne postoje. Ako hoćemo ravnopravnost u oblasti zapošljavanja, neophodno je da se promeni odnos u obrazovanju prema očekivanjima osoba sa invaliditetom, da se sa roditeljima radi drugačije za dobrobit njihove dece i da se promenom Zakona o porodici uvedu službe za praćenje u donošenju odluka”, smatra Ružičić.

Centar za rehabilitaciju i zapošljavanje OSI

Centar za rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, pri filijali Novi Sad, otvoren je u decembru prošle godine. To je jedan od četiri takva centra u Srbiji, čijim posredovanjem se tokom 2011. zaposlilo 225 OSI. Za prvih sedam meseci 2012. posredovanjem Centra zaposleno je više od 200 osoba. Kroz obuku za aktivno traženje posla prošlo je 41 nezaposlenih OSI, a organizovane su i šestomesečne obuke za tržište rada za stolare, knjigovesce, krojače, šivače i varioce, u koje je bilo uključeno 27 OSI.
Ostvarena je i saradnja Centra sa Uslužnim centrom pri Srednjoj školi “Dr Milan Petrović” u Novom Sadu. Škola aktivno prati svoje nezaposlene učenike i u saradnji sa Pokrajinskom službom za zapošljavanje i Centrom nudi odgovarajuće poslove osobama sa invaliditetom.

Kao najbolji primer nepostojanja rešenja za osobe sa mentalnim invaliditetom, ona navodi Dom u Veterniku, gde živi oko 20 osoba koje po godinama više ne ispunjavaju uslov da tu borave. “Svima njima je oduzeta poslovna sposobnost, iako neki od njih već 20 godina rade poslove održavanja prostora ili slične poslove sa minimalnom naknadom koju im obezbeđuje država. To je ustvari zloupotreba radne snage”, upozorava ona.

Džeparac ili dohodak?

I Jasmina Stanić deli mišljenje da osobe sa intelektualnim invaliditetom mogu biti izuzetno korisne za društvo. “Oni u svom prostoru žive u savršenom redu i i divnom okruženju. Vi ćete teško naći srednjoškolski dom u Srbiji koji tako savršeno funkcioniše. Radni cetri su idelano rešenje za takve osobe, gde bismo im omogućili da rade i stvaraju i zarade džeparac, koji će im opet neko posle pokazati kako da potroše”, kaže ona.

Zbog toga što je zakon predvideo formiranje socijalnih preduzeća i radne centre, Stanić kaže da su se u pokrajinskoj vladi obradovali zakonu jer pri školi „Milan Petrović“ radni centi postoje godinama i vrlo su inovativni, gde učenici rade i stvaraju u veoma dobrom ambijentu. “Kvalitet osoba se diže na viši nivo, a kod većine i radna sposobnost. Mi imamo blokadu da saznamo na koji način mogu da se koriste sredstva iz Fonda, pod obrazloženjem da nisu doneti svi neophodni pravilnici koji bi omogućili otvaranje radnih centara. Za sada sredstva iz Fonda se daju NSZ-u, za finansiranje preduzeća, personalnu asistenciju i profesionalnu rehabiliticiju”, navodi ona.

Stanić ističe dobar primer jedne kompanije koja je na kasi zaposlila devojku sa Daunovim sindromom. “U tome su videli lepotu različitosti i na moderan način pristupili tome. Nekoliko ljudi radi i u trgovini i, uz dobru obuku, oni imaju stopostotne rezultate”, kaže Stanić.

Promeniti sliku u glavama ljudi

Biljana je osoba koja je osetila i dobru i lošu stranu odnosa zaposlenih OSI sa poslodavcima u Srbiji. Ona misli da je osnovno da se promeni slika u glavama ljudi. “Upoznala sam toliko OSI koji svašta mogu da rade, i to veoma uspešno, čak je to ponekad i prosto neverovatno. Ali, predrasude su najveći faktor pri njihovom zapošljavanju”, smatra Biljana.

Prema njenom mišljenju, veliki životni minus je što mnoge osobe sa invaliditetom nisu adekvatno plaćene za posao kojim se bave. “Istovremeno sam i svesna činjenice da je većina ljudi u našoj zemlji u istoj ili sličnoj situaciji. Sa druge strane, malu platu kompenzujem činjenicom da radim ono što volim”, zaključuje ova mlada profesorka književnosti.

Sposobnost ili poslušnost

Mima Ružičić smatra da OSI u Srbiji ne mogu da utiču na stvari koje ih interesuju zato što su prošli kroz sistem obrazovanja gde im je rečeno da nisu sposobni, pa je njihov nivo radne sposobnosti sveden na nivo poslušnosti.

“Naša uloga je da utičemo da zapošljavanje od strane poslodavaca ne bude nasilno, odnosno da samo zadovolji zakonsku formu, po sistemu “daj šta daš”. Mi u Centru imamo otvoren pristup prema osobama sa invaliditetom koje ovde žele da započnu rad ili da krenu u dalji proces zapošljavanja”, navodi ona.

Jasmina Stanić kaže da joj mnoge osobe u kontaktu navode da se drugačije osećaju jer imaju platu i ljudi iz nepsorednog okruženja ih sada drugačije gledaju. Počeli su da sreću neke nove ljude i društveni život im se popravio, a sve to im je donela plata od oko 20.000 dinara i radno mesto.

“Dakle, ovde je reč o socijalnoj inkluziji, gde je zapošljavanje jedna vrlo važna karika. Osobe sa invaliditetom bi trebale da što pre počnu da rade, jer kada takve osobe provode vreme na birou rada strašno gube na radnoj sposobnosti. To vam je kao kada nakon pet godina po završenom fakultetu nađete posao, samo što se kod osoba sa invaliditetom taj problem multiplikuje”, zaključuje ona.

Vladimir Srdić smatra da je tržište rada za OSI još uvek obavijenom određenim predrasudama od strane mnogih poslodavaca. “Treba reći da svi mi imamo predrasude prema nekim stvarima. Tek kada dođemo u situaciju da smo životno vezani za neku osobu sa invaliditetom, krenemo ozbiljnije da razmišljamo o tom problemu. Ali, mislim da je ovaj zakon postigao bar to da mnogi počnu drugačije da razmišljaju o OSI i shvate koliko je bitno pitanje njihovog zapošljavanja”, smatra Srdić.

Darko Šper (Autonomija)

Tekst „Kada posao život znači“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.