Novinari N1 ponovo su sprečeni da uđu u Pionirski park, u kome se nalaze ostaci Ćacilenda. Sprečio ih je čovek koji je početkom prošle godine izašao iz zatvora gde je služio višegodišnju kaznu za teška krivična dela.

Nažalost, ovo više nije novost. Kriminalci su okupirali Pionirski park, mesto koje bi trebalo da bude vlasništvo svih građana.

Nije ni do sada bila tajna da ovaj režim usko sarađuje sa kriminalcima, ali je vlast to bar pokušavala da prikrije.

Danas su ti kriminalci fizički čuvari režima, koji to ne da ne želi da sakrije, već deluje kao da se trudi da svima nama to jasno stavi do znanja.

Vlast prosto želi da građanima pokaže da na njenoj strani nije samo policija, kao legitiman represivni aparat koji će, koliko-toliko, biti zauzdan zakonima, već i najokoreliji kriminalci koji ne prezaju ni od čega.

Objašnjenje za to ne može biti drugo do puko uterivanje straha građanima u kosti, jer se pokazalo da studenti i ljudi koji protestuju uspešno odolevaju policijskoj represiji. Ali nije isto imati posla sa policijom, u čijim redovima ipak ima ljudi koji neće otići predaleko, i suočiti se sa ljudima koji su u svojoj prošlosti ubijali, a pri tom znati da su apsolutno zaštićeni od strane države i da za to najverovatnije neće odgovarati.

Koliko god da je ova situacija opasna i zastrašujuća, ona je i pokazatelj terminalne faze ove vlasti, jer ona više nema poverenja ni u sopstveni legalni aparat sile, već je prinuđena da zaštitu traži među okorelim kriminalcima.

Ovakav model nije izmislio Vučićev režim — slične primere imali smo širom sveta: od SS odreda, preko čuvenih „tituški“ za vreme Majdana u Ukrajini, pa do Madurovih „kolektivosa“.

Ono što je poražavajuće za naše društvo jeste to što smo u ovakvo stanje skliznuli, a da nismo umeli adekvatno da odgovorimo. Mada se postavlja pitanje kako običan, pošten čovek ili student od dvadesetak godina uopšte može da se suprotstavi takvim ljudima, koji nemaju nikakve skrupule. Oni nemaju šta da izgube i dobili su šansu da, umesto sudbine svakog bivšeg robijaša, postanu — ni manje ni više — nova „elita“. U takvoj postavci stvari, ti ljudi zaista nemaju šta da izgube, i to je najopasnija činjenica u čitavoj tragediji koja nas je zadesila.

Niko od njih nema nameru da se vrati na staro, niti da započne novi život izvan kriminala, jer ljudi koji čuvaju ovaj režim za to prosto nisu sposobni. Režim to vrlo dobro zna, pa sada imamo savršenu simbiozu: kriminalci štite režim, dok im on zauzvrat obezbeđuje apsolutnu zaštitu i nedodirljivost pred zakonom, a pri tom ih u svojim medijima predstavlja kao čuvare Srbije, srpstva i kao zaslužne za „pobedu nad obojenom revolucijom“, koja, istini za volju, ne postoji — a i ako je u toku neki vid revolucije, ona je daleko od toga da je završena.

U svakom slučaju, rešenje nije jednostavno. Režim se neće odreći ovih ljudi; oni će ostati njegova poslednja brana, i veliko je pitanje da li bi čak i pobeda na izborima mogla nešto da promeni po tom pitanju.

Naravno, situaciju sa ovom paramilitarnom režimskom skupinom institucije bi mogle da reše za jedan dan, ali je iluzorno nadati se tome u ovom trenutku, znajući da ti kriminalci tuku novinare pred policijom, a da ta ista policija tužiocu ne dozvoljava da u Pionirskom parku izvrši ni najobičniji uviđaj.

(Danas, foto: Autonomija)