Otkad su predstavnici BiH entiteta Republika Srpska krajem jula započeli blokadu državnih institucija, Moskva nijednom nije pozvala svoje političke partnere u RS-u da prekinu bojkot i da se vrate obavezama izabranih predstavnika. U svakom slučaju, rusko Ministarstvo spoljnih poslova nije davalo kritičke izjave povodom opstrukcije zajedničkih organa, niti očiglednog čina omalovažavanja prema Sarajevu, koji je priredio pre neki dan Milorad Dodik, uz harmoniku i alkohol, u zgradi Predsedništva BiH.

Na takve “detalje”, kao što je izrugivanje političkih protivnika po etničkom ili verskom osnovu, zvanična Moskva zatvara oči kada se radi o njenim saveznicima. A da je Milorad Dodik pratio emisije ruske držvne televizije u kojima se raspravlja o Ukrajini, Zapadu ili ruskoj opoziciji, možda bi čak obogatio svoj “humoristički talent”.

‘Inzko je kriv, potreban dijalog’

Rusija, koja se nije složila s izborom novog Visokog predstavnika u BiH Christiana Schmidta, u brojnim izjavama stavlja naglasak isključivo na potrebu što bržeg zatvaranja OHR-a. U tom kontekstu ruska podrška srpskom bojkotu državnih institucija je prilično očigledna. “Potpuno razumemo val narodnog ogorčenja koji je nastao u Bosni i Hercegovini, posebno u Republici Srpskoj, kao rezultat voluntarističkih akcija Visokog predstavnika“, navodi se u jednom takvom saopštenju. Rusija smatra da sva pitanja treba rešavati putem dijaloga, ali, nažalost, dijaloga nema.

Svu odgovornost za političku krizu Moskva prebacuje na bivšeg Visokog predstavnika Valentina Incka (Inzka) i “njegove huškače” (odnosno Zapad). A najbolji izlaz je, kako smatra ruska diplomatija, ukidanje Inckove odluke o nametanju dopuna u Krivičnom zakonu kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca. Rusija 14.oktobra nije podržala zajedničku izjavu ambasadora Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira u kojoj između ostalog stoji da je “od ključne važnosti da institucije funkcionišu na svim nivoima vlasti, uključujući i Oružane snage BiH”.

Ruska ‘remetilačka’ moć

Kao i u drugim sličnim slučajevima, Moskva je kod brojnih posmatrača ostavila utisak da zloupotrebljava svoju ulogu u Upravnom odboru, te radi na produbljivanju krize (ako ne razbijanju) BiH. Međutim, Moskva nije toliko posvećena krizi u BiH, već svom rivalstvu sa Vašingtonom i borbi protiv zapadnog uticaja na Balkanu. OHR iz tog ugla se se u Moskvi smatra isključivo kao poluga uticaja usmerenog na zapadno dominiranje i euroatlantske integracije, a ne sprovođenje mirovnog sporazuma.

S obzirom da Rusija sebe smatra važnim garantom mirovnog procesa, a Milorada Dodika svojim bliskim sagovornikom, bilo bi logično da ga pozove na određenu suzdržanost, posebno u izjavama koje se mogu tumačiti kao podrivanje teritorijalnog integriteta BiH. No, do toga neće doći, jer Moskvu zanima potpuno druga dimenzija, odnosno opstrukcija zapadne agende na Balkanu.

Pitanje je, koliko daleko je Moskva spremna da ide u svom sukobu sa SAD-om? Mada bi neke opcije trebalo odmah isključiti, poput pomoći Dodiku u rasturanju BiH i stvaranju nove države u Republici Srpskoj. Raspad BiH i dalje je hipotetički scenario, koji se vidi kao stvaran samo na osnovu izjava jednog dela političkog establišmenta.

Iako se Dodikova retorika postepeno razvija u političko delovanje, Rusija (i da hoće) ne može da mu pomogne u osamostalivanju, kamoli o svom trošku.

Moskva može zanemariti neke odluke Upravnog odbora, ali nije u poziciji da nametne svoje. Rusija finansira nekoliko medija, ali nema svoju vojnu komponentu na udaljenom Balkanu gde je ključan uticaj NATO-a i Evropske unije. A da ne govorimo da bi svaki pokušaj potkopavanja napora SAD -a i NATO –a u regionu rezultirao dodatnim sankcijama. Ova lista ograničenja je inače dovoljno dugačka za Moskvu zbog rata protiv Ukrajine i navodnog pokušaja trovanja lidera opozicije Alekseja Navaljnog. Rusiji možda prija Dodikova harmonika, ali neće da snosi nikakvu odgovornost zbog njegovu politike.

Kineski faktor zbunjuje

Nije jasno, hoće li Rusija (i Kina) u skorije vreme blokirati u Savetu bezbednosti UN-a evropsku vojnu misiju Eufor/Althea u BiH, čiji je zadatak podrška Dejtonskom sporazumu i obuka Oružanih snaga BiH. Takav potez doveo bi do povećanja napetosti između svetskih sila. Ranije je, u julu, Moskva pokazala svojim zapadnim partnerima da ima podršku Kine po pitanju uticaja na mirovni proces. Iako njihova zajednička rezolucija u Savetu bezbednosti UN-a o zatvaranju OHR-a u 2022. godini nije dobila podršku drugih zemalja, izjave Rusije i Kine o Schmidtovoj nelegitimnosti dale su Miloradu Dodiku dodatnu političku i propagandnu energiju koju je on upotrebio za promovisanje secesije i podsmeh Sarajevu.

Kineski faktor posebno zbunjuje. Kina u poslednih godina jača svoje prisustvo na Balkanu kroz velike ekonomske projekte i “diplomatiju vakcina”, ali njen uticaj na mirovni proces u BiH do sada nije bio primetan. Za razliku od Moskve, Peking u suštini nije bio uključen u “verbalni sukob” oko BiH. Sve do Schmidtovog dolaska na poziciju Visokog predstavnika Kina se suzdržavala od kritika, a Savet za implementaciju mira ona je napustila još u 2000. godini, što se moglo tumačiti kao slab interes za BiH. Sada se stvari, izgleda, menjaju, ali zbog nedostatka transparentnosti o planovima Moskve i Pekinga je teško govoriti.

Nastojanje Rusije i Kine da imaju veću ulogu na Balkanu nije uticalo na bezbednosnu situaciju u BiH. Međutim, u političkom smislu, njihov “diplomatski udar” na Schmidta i OHR, i to usred zastoja u reformama i pokretanja secesionističke agende, imao je negativne posledice. EU i NATO imaju poluge da uravnoteže negativne trendove, ostaje da se vidi  koje će mere pritiska koristiti u narednih meseci.

Bez međunarodne scene za Dodika

Dodikova retorika se pojačava u poslednih 10 godina, ali treba priznati da on nije daleko odmaknuo u osvajanju međunarodne scene. Dodik, naravno, uvek može računati na dobrodošlicu u Beogradu i Moskvi. No, ključna rešenja se ipak traže na drugim adresama. Ovih dana, tokom samita Pokreta nesvrstanih zemalja u Beogradu, Dodik je govorio da je Bosna i Hercegovina pod protektoratom SAD, Evrope, Japana i Kanade, koji su doveli zemlju do ruba raspada. Iako formalno nije mogao da predstavlja Republiku Srpsku, jer entitet nije subjekt međunarodnog prava, Dodik je ipak iskoristio retku priliku za obraćanje državničkom skupu.

Za razliku od javnosti na Balkanu, ruska javnost (s izuzetkom malog broja stručnjaka) ne prati Dodikov sukob sa Sarajevom i svetom. Glavni mediji u Rusiji nisu posvetili mnogo pažnje trenutnoj bosanskoj krizi. U isto vreme u ruskom medijskom prostoru je dugo godina prisutna vizija BiH kao propale države sa tenzijama i sukobima. Najveće simpatije Dodik uživa na konzervativnim nacionalističkim sajtovima koji objavljuju izveštaje s antimuslimanskim i antizapadnim naglaskom, poput Fonda strateške kulture ili sajta “Tsargrad”. U jednom takvom izveštaju tvrdi se da “nije Dodik iskopao ratnu sekiru, već Zapad, koji je osudio llidere RS-a zbog ratnih zločina”. “Za Sarajevo i Zapad Dodik je kost u grlu. Vođa bosanskih Srba mora da se bori protiv mnogih”, stoji u analizi pomenutog Fonda. A gde će ga ova borba odvesti, niko u Rusiji ne usuđuje se da pretpostavi.

(AJB)