"Izlazak na ulicu je bio nužan, čini mi se, svima jer bi smo se raspukli od tuge, od strahote tog događaja, i od laži koje su usledile"
Nisam od onih koji se često okreću ka prošlosti. Međutim, danas sa studentima koji su znatiželjni da saznaju šta se dešavalo devedesetih i ranih dvehiljaditih, moj odnos prema prošlosti je aktivniji nego što je bio pre. Češće se prisećam i ličnih iskustava, i društveno-političkih događaja. Kada danas privode moje studente kao što su nekada privodili mene. Kada to radi skoro identična vlast, u personalnom smislu. Ima tu mnogih paralela, ali svesna sam da su okolnosti drugačije.
Odrastala sam u Novom Sadu, uz mamu i baku, u jednom zaštićenom, bezbrižnom okruženju. Labudovi i patke u Dunavskom parku. Miris lipa tokom Zmajevih dečijih igara na kojima nešto recitujem, jer za pevanje nikad nisam bila. Dvorište oivičeno ulicama Dušana Vasiljeva, Marka Miljanova, Žarka Vasiljevića i Miloša Bajića, u kome igramo fudbal, kasnije badminton, pravimo Dvoroviziju po ugledu na Evroviziju, sakupljamo stare novine pa od „zarade“ idemo na picu. Kao jedinče jako sam volela da se družim, čim čujem povike u dvorištu, žurim napolje.
Moja osnovna škola, OŠ „Đura Daničić“ je mala, svi smo se poznavali. Našoj učiteljici Dušici bili smo poslednja generacija i učila nas je vrednostima jednog odlazećeg vremena. Najgore godine nemaštine devedesetih proveli smo snalazeći se.
Baka je umrla ’91. godine, a mama se trudila da preživimo sa jednom platom. Osedela je tih godina trčeći na pijacu da novčanice sa bezbroj nula zameni za par maraka, pokušavajući da savlada kuhinju koju nikada nije volela. Izdajemo sobu u našem stanu da preživimo.
Dve samohrane majke, moja mama i Vera, tada udružuju napore da skuvaju, da sašiju, da pronađu, da kupe dok se može. Vera je mama moje najstarije drugarice Biljane – Bijane kako sam je zvala dok još „lj“ nisam znala da izgovorim. I danas, kada moje mame više nema, Vera voli da me snabde nečim na kašiku, podozrevajući da ne stižem da se bavim hranom.
„Jovina gimnazija“ je devedesete provela u štrajku. Mislim da su prvi protesti na kojima sam učestvovala bili štrajkovi profesora. Pamtim gimnaziju po ekipi iz „Skamije“, školskih novina. Moja generacija je maturirala tokom bombardovanja, poslednji dan škole smo se uz tamburaše okupili u Dunavskom parku jer u školu nismo mogli da uđemo.
Jedno od važnih životnih iskustava je dvosemestralni kurs novinarstva u Novosadskoj novinarskoj školi (NNŠ), koji sam pohađala dok sam bila IV razred gimnazije. Zafrkavali su me što sam dolazila svaki dan s novinama u školu.
U NNŠ sam imala priliku da slušam predavanja vrhunskih novinara, pravnika, profesora. To je bio moj prozor u svet politike i u njega sam ušla kao novinarka. Posle NNŠ pisala sam u listu „Nezavisni“ Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Tako sam i upoznala Otpor, izveštavajući o akcijama.
Među studentima Otporašima bila sam najmlađa, prva godina fakulteta. Priključila sam se posle koncerta „Šakom u glavu“. Tu su već bili prekaljeni „borci“ iz ’96-97 i ’98. Ubacili su me u tim za medije. Kada je u maju 2000. godine ubijen Boško Perošević život mi se izokrenuo.
Sa optužnicom protiv Gagića i Lazendića Otpor je proglašen za terorističku organizaciju i privođenja su postala učestalija. Ali bila su drugačija nego danas. Satima bismo čekali po policijskim stanicama da inspektori obave „informativni razgovor“. I to bi uglavnom bilo to, barem u Vojvodini, malo ko je završavao u pritvoru.
Bilo nas je relativno malo, posebno iz ugla današnjeg studentskog pokreta. Akcije koje smo imali su bile performativnog karaktera – pravili smo pesnicu u pesku na Štrandu, na humanitarnoj akciji u centru Novog Sada prodavali smo igračke za lečenje jednog dečaka iz Inđije.
Oba puta je došla policija, potrpala nas u marice i sve nas privela. Mene sa mojom mamom, koja je na kraju „uknjižila“ više privođenja od mene jer je verovala da je profesorima mesto sa studentima.
Pre 24. septembra nisam bila naročito optimistična. Čak i na tribine u prostorima tada opozicionog Novog Sada dolazio je isti krug ljudi. Ali posle izbora, građani su bili kao probuđeni. Propustila sam 5. oktobar jer je neko morao da ostane u gradu da drži vezu s medijima i advokatima. Ali govorila sam na skoro svim protestima u Novom Sadu, uz „večni tam-tam otpora“.
Iz Otpora sam izašla relativno brzo i u januaru 2001. godine i sa kolegama sam osnovala Studentsku uniju Filozofskog fakulteta. Studiranje sam provela večito nešto organizujući a moj Odsek za engleski jezik i književnost, koji je ranije hrabro isticao nalepnice Otpora na vratima kabineta, imao je dosta razumevanja za moje pokušaje da sve uskladim sa nastavom. I danas je to Odsek koji većinski snažno podržava svoje studente.
Ubistvo Đinđića me zatiče na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde Studentska unija Srbija organizuje trening za studente, nešto o studentskom organizovanju. Zaključili smo da sa treningom treba da nastavimo jer tako odajemo poštu premijeru. Posle su nas grdili, možda je stvarno trebalo da prekinemo.
Puni energije i elana kao studenti smo mislili da ćemo doneti neke promene. Radili smo na važnim inicijativama – reforma visokog obrazovanja, uvođenje prigovora savesti i civilnog služenja vojnog roka, vizna liberalizacija. Ali i beskonačne rasprave – o ratnoj prošlosti, o Haškom tribunalu, o tempu promena i pravcu u kome zemlja (treba da) ide – sve je to bilo iscrpljujuće.
Iz tog perioda imam nebrojena prijateljstva – i mog Duška. Nekada člana Studentske unije FPN-a, sada profesora na ovom fakultetu i mog, kako tabloidi kažu, „nevenčanog supruga“. Diplomirali smo negde u isto vreme i kroz mnoga životna iskustva i dileme prolazili smo zajedno.
Odlazim na magistarske studije u Beograd, ali ne odlazim sasvim iz Novog Sada. Svima u Beogradu je smešno moje novosadsko otezanje, ali sada i Novosađani primećuju – „Kleutka, pričaš malo taj beogradski“. Htela sam zapravo da nastavim studije u oblasti odnosa s javnošću, ali toga nije bilo pa sam upisala magistarske studije iz komunikologije.
Na insistiranje profesorke Vere Vasić, osnivačice i koordinatorke novoosnovane Žurnalistike prijavljujem se na konkurs za saradnicu u nastavi. Isprva nisam želela da se vratim na fakultet na kome je moja majka bila profesorka, a odluku koju sam donela mi i danas neki spočitavaju.
Bavim se istraživanjima medija i novinarstva, a tu su se jako rano pokazale namere vlasti da stavi šapu na medije. Toga je bilo i ranije, ni prvi saziv REM-a s početka dvehiljaditih nije čestito konstituisan, ali ono što Vučić radi daleko nadmašuje sve prethodno. Sa svakom novom analizom stanje je sve gore – napadi na novinare, kampanje blaćenja, novi vlasnici medija, milioni državnog novca koji se u njih uliva.
Ali univerzitet je generalno zadovoljan, ušuškan pristojnim primanjima, okrenut akreditaciji programa, naučnoj saradnji, projektima… Mali broj glasova s univerziteta i pokušava nešto da kaže. Kako se nižu nepočinstva vlasti, praćeni građanskim protestima koji ne donose promene u odnosu političkih snaga, deluje da nema smisla ništa ni govoriti. Divim se koleginicama i kolegama koje nisu posustale.
Studentsko organizovanje skoro da nestaje i oživljava tek kada je u studentskim parlamentima režim pronašao još jednu sferu delovanja i uticaja. Studenti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu su pokušali nešto da urade, prvo 2022. godine, a onda opet 2024. kada je na kraju privatno obezbeđenje u rektoratu odlučivalo ko od studenata može da uđe da glasa, a ko ne može. Sledeći izbori su uskoro, na proleće 2026. godine.
Pad nadstrešnice me je zatekao na fakultetu. Tih prvih sati smo samo proveravali gde je ko. Grupa studenata sa Medijskih studija odlazila je tog jutra na neki događaj u Beograd. Tek kada sam došla kući pogodilo me je šta se desilo. Izlazak na ulicu je bio nužan, čini mi se, svima jer bi smo se raspukli od tuge, od strahote tog događaja, i od laži koje su usledile. Nisam mogla da pretpostavim da će prvi protesti pokrenuti ovu lavinu.
Represiju doživljavam vrlo lično. Novi Sad je tugovao za stradalima, a pobesneo je kada su privedeni studenti Relja i ostali. Pobesneli smo kada su batinaši iz SNS prostorija napali naše studente. Jedva sam tog jutra stigla do našeg studenta Filozofskog fakulteta da proverim kako je.
Pobesneli smo kada su nam studenti privedeni i oterani u egzil. Ti meseci koje je Lazar proveo u pritvoru, prvo u Klisi pa onda kod kuće. Meseci tokom kojih šestoro studenata pokušava da osmisli svoj život u izgnanstvu. Za mene je sve to lično jer su to mahom baš moji studenti. Ali podjednako su moji i oni sa kojima sam stajala pred kordonima i razmenjivala fiziološki rastvor da speremo suzavac iz očiju.
Jasno mi je da je represija odgovor očajnika, poslednja brana odbrane ovog režima. Već posle ubistava u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju videli smo nesposobnost režima da na tragediju uzvrati empatijom i osećajem odgovornosti. Sada je žilavost protesta i veća mobilizacija ogolila pravi karakter jednog nasilničkog režima.
Policija nigde nije bila brutalna koliko u Novom Sadu, čak i u samom kampusu. Odredi batinaša nigde nisu toliko agresivni kao u Novom Sadu. To govori i o strukturi stranke, o kriminalno-državnim poduhvatima koje sprovode po gradu. Govori, možda, i o nešto većoj spremnosti Novosađana da pruže otpor, mada otpora ima odista svuda i ne treba ga na ovaj način porediti.
Druga vrsta nasilja sprovodi se nad institucijama, posebno u prosveti. Ovaj režim ne može prosveti da oprosti ne samo što je stala uz svoje učenike i studente, već i zato što je odškolovala generacije koje su spremne da se suprotstave nepravdi. Zato se moja gimnazija skoro godinu dana hrabro bori protiv mnoštva pritisaka.
Univerzitet u Novom Sadu je razrešio rektora, to je bila jedna od prvih akcija neformalne grupe Slobodan univerzitet Novi Sad u čijem sam osnivanju učestvovala. Međutim, sa sednicom zakazanom tek devet meseci kasnije nije bilo dovoljno dekana koji bi poštovali odluku svojih fakulteta.
Na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, takođe traje borba protiv uprave koja politički upodobljava univerzitet. Više desetina kolega i koleginica je oterano ili otpušteno a javnost ne zna dovoljno o procesima koji su počeli da se odvijaju i pre pada nadstrešnice, a intenzivirali su se sa studentskom blokadom DUNP-a.
Na Filozofskom fakultetu u Nišu protivpravno se izdvajaju odseci, a sa njima nastavnici i profesori. Možemo ovde dodati i medicinske fakultete u Beogradu i Novom Sadu, kao i Biosens institut. Moja priča deo je tog špila karata i tek kad se kula ovog režima sruši, univerzitet će moći da povrati svoju autonomiju.
Kad god su se ljudi čudili kako su odjednom studenti postali tako angažovani, morala sam da se suprotstavim. Moje iskustvo je drugačije, veliki deo mojih studenata je i ranije bio aktivan. Naravno, na različite načine –u humanitarnim akcijama, u dramskim sekcijama, u omladinskim inicijativama ili studentskim medijima.
Učestvovali su u nizu protesta, protiv nasilja, protiv izbornih manipulacija, protiv litijuma i tako izrasli u generaciju koja je pokrenula pobunu. A ključ njihovog uspeha je u tome što su motivisali i druge studente da se angažuju.
Neke stvari u odnosu profesora i studenata smatram da su podrazumevajuće – da poštujemo jedni druge, slušamo jedni druge, trudimo se da se razumemo. Uvek sam pokazivala interesovanje za ono što studenti rade izvan fakulteta, a moj odsek je i nastojao da stvori prilike za različita iskustva. Upućeni smo jedni na druge. Ako ostanem bez posla na fakultetu, najviše će mi nedostajati moji studenti.
O sagovornici
Jelena Kleut je vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i zamenica šefice Odseka za medijske studije. Članica je upravnog odbora Evropske asocijacije za komunikološka istraživanja i obrazovanje i predsedavajuća Sekcije za studije publike i recepcije. Gostujuća je profesorka na Univezitetu u LJubljani. Autorka je dve monografije i velikog broja naučnih radova u kojima se analiziraju mediji, novinarstvo i publika, posebno u digitalnom okruženju. Kao ekspertkinja i aktivistkinja sarađivala je sa mnogobrojnim organizacijama civilnog društva, baveći se aktuelnim temama i problemima u medijskom sistemu Srbije.
Rade Radovanović (Danas/foto: Autonomija)
STUPS: Déjà vu