Okupili smo se danas da pošaljemo poruku o slobodi, solidarnosti i odgovornosti.

Četvoro njih zbog kojih smo se okupili, Lazar, Anja, Doroteja i Mila su sedeli u mojoj učionici. Pametni, znatiželjni, pronicljivi, studenti i studentkinje kakve bi svi profesori poželeli. Lazar se u svom diplomskom radu, koji treba da završi na studijama Kulturologije, bavi filmom „Oni žive“.  U filmu glavni junak, otpadnik, pronalazi naočare za sunce koje – kada ih nosi – razotkrivaju pravu prirodu društva i manipulaciju kojoj su građani izloženi. Ove naočare su imali moji studenti. Pre svih su ogolili privatizaciju i politizaciju studentskih parlamenata od strane Srpske napredne stranke. Razotkrili su prirodu rektora Novosadskog univerziteta koji je na njih u septembru prošle godine poslao batinaše. Pre svih su svojim akcijama odgovorili na laži koje su nam servirane posle ubistva 16 ljudi na Železničkoj stanici.

Zbog njih, i drugih zatvorenih, koji su imali ove naočare, smo se danas okupili da pošaljemo poruku o slobodi, solidarnosti i odgovornosti. Ta poruka je:

Niko od nas nije istinski slobodan dok su u zatvoru naši studenti i profesori, prijatelji, komšije, majke i očevi, sinovi i ćerke. Niko od nas nije slobodan dok su naši saborci i saborkinje na poternici.

Ne smemo da pristanemo na to da naše izgovorene misli budu nezakonito snimane. Kako vidimo, snimak nastao pred protest u Beogradu, zbog kojeg 12 ljudi nije slobodno, bio je samo prvi u nizu. U poslednjih desetak dana emitovani su snimci sa studentskih plenuma u Beogradu i sa sastanaka profesora u Nišu i Novom Sadu. I ko zna koliko još ima takvih snimljenih razgovora. Svaki nezakoniti pokušaj snimanja je pokušaj da se ukine sloboda da tražimo drugačije, bolje i pravednije društvo.

Za takvo društvo su se borili Lazar, Anja, Doroteja, Mila, Bane, Jovan, Dejan, Marija, Lado, Mladen, Srđan i Davor.

Zato moramo da pokažemo solidarnost. Solidarno ovde da stojimo za 12 aktivista i aktivistkinja koji su zarobljenici jednog političkog procesa. Solidarno da ne dozvolimo da nam uzmu slobodu da govorimo čak i da stanemo uz sve koji su nezakonito snimani i lažno optuženi, čak i kada nam se ne sviđa izrečeno. To ćemo uraditi tako što ćemo biti sve glasniji i sve brojniji. Zato pričajte o svakoj nepravdi sa svojim komšijama, razotkrivajte medijski laži sa svojim prijateljima, planirajte bolje društvo što god glasnije možete.

Glasove naših saboraca i saborkinja koji su 46 dana u zatvoru i izgnanstvu preneli su režimskim mediji – iseckane, maliciozno interpretirane, praćene histerijom Dragana J. Vučićevića i njegove svite. Nadam se da smo naučili da ne verujemo tabloidima. Tim pre što danas tako slušamo i neke druge glasove onih koji se bore za istinu, i za pravednije društvo. I čekamo da neki revnosni tužilac preuzme predmet od tabloida.

Tu ulazimo u sferu odgovornosti. Okupili smo se da poručimo ljudima iz ove kuće – sudiji Tatjani Đurašković i tužiocu Slobodanu Josimoviću da će njihovo sramno, nehumano i podaničko postupanje u ovom predmetu ostati zapamćeno. Posle promena 2000. godine, pokretali smo postupke protiv svakog nezakonitog postupanja, policije i drugih organa za vreme Miloševićeve vlasti. U tim postupcima smo dokazali kršenje ljudskih prava, posebno prava na pravičan postupak, i oni koji su kršili ta prava bili su sankcionisani.

Nećemo završiti sa ovim sramnim ljudima, nego za kraj da ponovimo:

Niko od nas nije istinski slobodan, dok je u zatvoru Lazar. Niko od nas nije slobodan, dok je u zatvoru Marija. Niko od nas nije slobodan, dok su u zatvoru Lado, Mladen, Srđan, i Davor. Niko od nas nije slobodan dok sa nama nisu Anja, Doroteja, Mila, Bane, Jovan i Dejan. Niko od nas nije istinski slobodan, dok oni nisu slobodni!

(govor na protestu ispred zgrade suda i tužilaštva u Novom Sadu povodom politički montiranog režimskog procesa protiv 12 studenata, aktivista i profesora)

(Autonomija/foto: N1)