1

Za nekoliko dana navršiće se pet godina Vučićevog režima, uspostavljenog formiranjem Vlade SNS-SPS, a nakon što je Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima.

O načinu na koji je ostvarena Nikolićeva pobeda nešto kasnije, tek – ona je odškrinula vrata za dolazak (ili bolje rečeno povratak) na vlast Miloševićevih i Šešeljevih „juniora“ iz 90-ih.

Jedan od njih, koji je igrao u prvom timu i tih mračnih godina je Aleksandar Vučić. NJegovi „rani radovi“ (ratno huškanje, brutalno gušenje slobode medija i izrazit doprinos sveopštem propadanju Srbije) nije ovoga puta tema, već njegova petogodišnja vlast, koja, smatraju mnogi, ima sva obeležja zrele i opasne diktature.

Naime, kada se 27.07.2017. godine navrši pet godina vladavine Aleksandra Vučića, nanizaće se 1826 dana apsolutne vlasti jednog čoveka, kome je stranka sredstvo za potčinjavanje građana, a cilj razaranje svih institucija, na uštrb ljudskih prava, pravnih normi, vladavine prava, podele vlasti na zakonodavnu izvršnu i sudsku i svih demokratskih tekovina koje stoje na putu njegovim autoritarnim ambicijama. Kakvi su rezultati petogodišnje apsolutne vladavine Aleksandra Vučića?

Pre odgovora na ovo pitanje važno je napomenuti da je izboru vlade Vučić-Dačić prethodila sumnjiva pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, te podsetiti da je rezultate izbora u drugom krugu značajno obeležila afera „džakovi“ koju je kreirao dvojac Nikolić – Vučić i za koju se ispostavilo da je bila obmana birača pred drugi krug, za koju niko nije odgovarao. Zašto je važno ovo istaći? Pa, kako je počelo (obmanom) tako se i nastavilo! Aleksandar Vučić se tokom svoje vladavine izvežbao da glasove od osiromašenih građana kupuje za novac, šećer, brašno, testenine, paštete, deterdžent.

NJegovi funkcioneri i aktivisti ucenjuju zaposlene u javnom sektoru brojem glasova koje moraju dati oni i članovi njihovih porodica. Fotografisanje listića, „Bugarski voz“ i drugi metodi izbornih manipulacija postali su uobičajeni. Svih 1826 dana Vučićeve vladavine imali smo maraton laži, spinovanja, podmetanja i obmanjivanja naroda! Nikad ispunjena obećanja, besramno poricanje očiglednih istina ili brutalne, gole laži za proteklih pet godina nizale su se takvom brzinom da su ljudi zaboravili šta je sve izgovarano; građani su metodom ispiranja mozga srozavani do nivoa podanika koji su puka publika u teatru apsurda… Ipak, makar jubileja radi (pet godina vlasti) prisetimo se samo nekih bisera iz Vučićeve fabrike laži koji su obeležili protekli period…

Pođimo od predizbornog obećanja o hapšenju Dinkića, koji je, nakon toga, postao jedan od najbližih Vučićevih saradnika ili obećanja da neće biti smanjenja penzija (pa sada penzioneri umiru birajući između korice hleba i najjeftinijeg leka)… U magli vikend hapšenja i serije „atentata“ nestala su obećanja o osnivanju Nacionalne banke, ukidanju subvencija državnim preduzećima, poništenju svih ugovora sa Prištinom u Briselu. Uz narastanje bogatog stranačkog kartela isparila su obećanja o donošenju zakona o poreklu imovine, ali i smanjenju broja poslanika, smanjenju broja ministarstava i smanjenju broja agencija, zavoda, biroa i saveta ili ukidanje funkcija državnih sekretara.

Naravno da je nestalo i obećanje o hapšenju odgovornih za džakove sa izbornim listićima, jer samohapšenje je i fizički teško izvesti. Od obećanja da će primati građane „dvaput nedeljno, jednom u Beogradu, a jednom u nekom drugom gradu“ ostalo je – ništa, baš kao i od obećanja da će „biti uređen svaki toalet u školama“. Ovaj napaćeni, hipnotisani narod slušao je još i obećanja o fabrici čipova, stanovima za 300 evra po kvadratu u Beogradu, jeftinijoj struji, ukidanju bus plusa, otvaranju novog Kliničkog centra u Nišu u martu, izgradnji tunela kroz Frušku Goru do kraja 2017. godine, kancelariji za brze odgovore…

2

Dok su pljuštala obećanja, dok se Vučić očinski smeškao, ili vikao na ministre i narod (već u zavisnosti od raspoloženja); dok nas je obmanjivao sa svih postojećih medija (nekada sam a nekada sa mamom i tatom) šta smo imali u stvarnom životu? Kako je živeo narod?

Na žalost, Srbija je prilično ubedljivo na dnu svih svetskih lestvica koje mere boljitak, napredak, kvalitet i rast i najčešće u rangu zaostalih afričkih zemalja. Prema izveštaju Svetskog privrednog foruma (WEF) Vučićeva vlada je u više navrata bila među deset najneefikasnijih u svetu. U poređenju sa svetskim prosekom plata od 1.480 USD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) Srbija je na dnu svetske lestvice. Period opšteg petogodišnjeg propadanja Srbije obeležilo je najveće zaduženje Srbije, „u istoriji“, koje prevazilazi 10 milijardi evra novog duga. Prema indeksu bede, koji je nedavno objavio Blumberg, Srbija je najgora u regionu i na osmom mestu najsiromašnijih zemalja. Srbija prema podacima Kancelarije EU ima visoku stopu nezaposlenosti, od 20,8 odsto (dok nas Vučić obmanjuje o smanjenju nezaposlenosti tako što besramno u svoju računicu kalkuliše i radno sposobno stanovništvo koje je bilo prinuđeno da u potrazi za poslom ode iz zemlje).

Prema podacima Svetske banke Srbija ima najniži realni rast BDP u Evropi. Prema podacima iste banke, Srbija ima najgore pruge i puteve i nalazi se na 102 mestu na svetskoj listi. Podaci Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa (EHCI) pokazali su da Srbija ima najveću stopu mortalilteta u Evropi i iz ove analize se vidi da Srbija ubrzano nestaje. Američki “ U.S. News & World Report “ rangirao je proletos 80 zemalja po kvalitetu života i Srbiju stavio na poslednje mesto, a vrednovao je preduzetništvo, kvalitet života, građanske slobode, otvorenost za poslovanje…

Prema podacima Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, Srbija je rekorder po dužini sudskih postupaka, pa je pravda gotovo nedostižna. Potrošači u Srbiji imaju najmanju kupovnu moć u Evropi, a prema izveštaju Nilsena oni su i najpesimističniji u vezi sa svojom budućnošću. Komisija Saveta Evrope je izrazila „najdublju zabrinutost za poražavajuću sliku javnosti i stanja medijske scene u Srbiji“. Prema njihovom izveštaju Srbija ispunjava samo 4 od 27 bazičnih standarda medijskih sloboda.

Ono što ne mora da nam pokaže ni jedna statistika, a što je očigledno jeste da je u Srbiji znanje obezvređeno, pa se diplome i doktorati bukvalno kupuju na pijaci. I neki Vučićevi najbliži saradnici su pazarili najviša zvanja. Iz zatvora je 2013. prevremeno pušteno 3.200 zatvorenika, među njima i oni sa najtežim krivičnim delima. Huligani su u službi režima, nasilje nad ženama i u porodici poprima dramatične razmere. Mediji sa nacionalnim frekvencijama emituju razvrat, nasilje i satanizuju političke neistomišljenike.

Na najvažnija mesta u državi postavljeni su ljudi čije „kompetencije“ i živopisne biografije izazivaju podsmeh. Ministri sa lažnim doktoratima, predsednica Narodne skupštine vinovnik višemilionske afere, ministar vojni po VES-u dupli cilindar/dezerter, ministar – šofer koji je kupio 18 nekretnina, kuće i šume, ministar zdravlja sa bogatim albumom slika sa članovima Zemunskog klana, ambiciozni vlasnici pečenjara koji vode javni sektor.. O nauci se stara bespravni graditelj i vlasnik neakreditovanog Univerziteta iz Novog Pazara, diplomatijom defiluju starlete, službe bezbednosti vode keramičar i kondukter…Mogli bismo reći, sve ovo, da se skrene pažnja sa ogromnog kriminala oko Beograda na vodi, kupovine poljoprivrednog zemljišta od strane „Arapa“ čije prezime završava na „ić“, da se zataška korupcija u javnim nabavkama, oslobađanje kriminalaca na osnovu zastarelih optužbi ali ne manje važno – da se u drugi plan stavi realizacija obećanja o Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj.

Ako tome dodamo da su izbori pretvoreni u farsu, javni servis, televizije sa nacionalnom pokrivenošću i većina dnevnih novina svedeni na nivo SNS stranačkih glasila – Vučić bi mogao dočekati još jubileja, naročito dok opozicija pristaje na „izbore“ pod takvim uslovima i na taj način režimu daje legitimitet.

* Autor je predsednik Pokreta za PREOKRET

(Danas)