Pandemiju korona virusa, koja je svet gurnula u duboku krizu čije ćemo posledice tek sagledavati, Srbija je dočekala u okolnostima političke krize, podeljenog društva i predizborne kampanje za izbore koje je opozicija bojkotuje.

Istina, kažu da nesreća nikada ne dolazi sama, ali kod nas izgleda stiže baš u velikom i bučnom društvu pa, dok se čovečanstvo bori sa koronom, mi imamo posla još i sa kompleksnim političkim kontekstom, nekompetentnom vlašću sklonoj sumanutim odlukama, širenju panike i ekstremnom ograničavanju ljudskih prava.

Pored pandemije Srbija, uz Severnu Makedoniju, Siriju, Koreju, Boliviju i još par manjih zemalja je u izbornom ciklusu.

Kod nas stanje nije bilo naročito „pospremljeno“ ni pre nego što nas je zadesila nevolja koju delimo sa celim svetom. Mislili smo da su podele u društvu, usled bojkota izbora od strane „prave“ opozicije, dostigle vrhunac ali izgleda da nas pravi sukob tek čeka.

Ovoga puta biće još jasnije da je to podela na one koji su uzurpirali vlast, kroz gaženje Ustava i zakona i onih koji u tome žele da ih spreče.

Pandemija korona virusa bila je barem ante portas (pred vratima) ako ne i već „u kući“ u periodu kada je otpočela izborna kampanja. Dugo ćemo raspravljati o tome da li je vlast znala za prve slučajeve zaraze u Srbiji, pa je i pored toga održavala predizborne skupove. Najdrastičniji primer je politički skup u valjevskom Krušiku 9. marta, na kome je bilo oko hiljadu ljudi.

Prethodni dan, 8. marta, na severu Italije su od korona virusa u jednom danu umrle 133 osobe, a bilo je zaraženo već 7.375 ljudi.

Naravno da je najvažnije da u ovom trenutku svi pokušamo da doprinesemo da se Srbija sa koronom izbori na najbolji mogući način – kako u smislu zaštite zdravlja ljudi, tako i u smislu ublažavanja posledica koje će kriza sigurno ostaviti na našu i inače krhku ekonomiju.

Ipak, nemoguće je ignorisati zapanjujuće ležeran stav režima u odnosu na zakone ove zemlje (koji se istina ispoljava tokom celog perioda koliko je SNS na vlasti) i oteti se utisku da vlast mere na suzbijanju epidemije preduzima pre svega vodeći se politikantskim a ne epidemiološkim razlozima.

Petnaestog marta proglašeno je vanredno stanje, ali ispostavlja se da vanredno stanje našoj vlasti ipak nije dovoljno ekstremna mera, pa je kompletan pravni sistem zamenjen voluntarističkim pristupom „šef je rekao, predsednik je zamolio…“

Kako ne spadam u one „pusti sad to“ koji smatraju da ćemo o tome šta tačno u zakonima piše i o ljudskim pravima posle, kad „ovo“ prođe, u nastavku bih da ukažem na pravne posledice vanrednog stanja na izbore, kao i na republičke, pokrajinske i lokalne organe vlasti…

Pođimo redom. U članu 101 Ustava Republike Srbije, stav 1 piše: „Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana.“

Ovo je prva ustavna odredba koja neće biti ispoštovana, zbog prekida izbornih radnji. I to nije previše sporno.

Šta je sa položajem Narodne skupštine?

Prema Ustavu Republike Srbije Narodna skupština ne može biti raspuštena u periodu vanrednog stanja. U članu 200 stav 3 predviđeno je: „Za vreme vanrednog stanja Narodna skupština se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena.“ (To zašto se ona nije sastala u periodu vanrednog stanja, i zašto ona nije donela odluku o vanrednom stanju je posebna tema.)

Prema Ustavu dakle – Narodna skupština može u vanrednom stanju, iako joj je istekao mandat, da donosi odluke, ali ukidanjem vanrednog stanja njen pravni kapacitet, nakon vremena do kojih su izbori morali da budu održani, postaje sporan.

Mandat Narodne skupštine Republike Srbije ističe 3. juna 2020. godine. Posle toga – samo ako bi postojalo vanredno stanje!

Prestanak postojanja legalnih skupština se odnosi i na pokrajinsku, kao i na skupštine gradova i opština, s tim da je konstituisanje skupština na ovim nivoima bilo različitih datuma, pa je tako skupština AP Vojvodine konstituisana 2. juna 2016, a skupština grada Novog Sada 17. juna.

Dakle, do kraja vanrednog stanja ove skupštine su legalne, a nakon toga gube bilo kakvu legalnost, a time i legitimnost. Sa pravnog stanovišta, polazeći od ustavnih normi, one ne postoje.

Kakva je sudbina Vlade Srbije i izvršnih organa na drugim nivoima vlasti? Identična. Ona proizilazi iz člana 128 stav 1 Ustava Republike Srbije koji glasi: „Mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala“.

Dakle, istog dana kada prestaje mandat postojećeg skupštinskog saziva prestaje i mandat Vlade Republike Srbije. To je 3. jun 2020. U Ustavu ne piše da je mandat Vlade do izbora nove Vlade, već do „isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala“.

Ustav Republike Srbije ne poznaje situaciju u kojoj u „redovnom“ stanju funkcionišu predstavnička tela i izvršni organi vlasti, kojima je istekao mandat. Prevedeno na običan jezik – Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Srbije imaju legitimitet do 3. juna 2020, kada im ističe mandat.

Nakon toga samo dok traje vanredno stanje, pod uslovom da se ono do tada ne ukine. I pod uslovom da do tada ne budu održani izbori, koje bojkotuje srpska opozicija.

Zašto je održavanje izbora conditio sine qua non (uslov bez kojeg ne postoji) legalno predstavničko telo i izvršni organi vlasti u prelaznom periodu? Zato što tako piše u Ustavu. To potvrđuje član 102 Ustava Republike Srbije koji glasi: „Mandat narodnog poslanika počinje da teče danom potvrđivanja mandata u Narodnoj skupštini i traje četiri godine odnosno do prestanka mandata narodnih poslanika tog saziva Narodne skupštine. Dakle, najviše četiri godine, s tim da mandat poslanika može da traje i kraće od četiri godine, ako je Skupštini istekao mandat. Kraće da, duže ne. Pa kada je taj rok? To je 3. 6. 2020. kada ističe mandat postojećom sazivu, jer su mandati aktuelnom sazivu potvrđeni 3. 6. 2016. godine. Dakle, nakon toga dana Narodna skupština ima legitimitet onoliko vremena koliko traje vanredno stanje, ukoliko ono ne bude ukinuto ranije.

Da li je režim Aleksandra Vučića bio svestan ovakve situacije? Naravno da jeste. To pokazuju i izjave Aleksandra Vučića da „Ustav ne predviđa mogućnost odlaganja redovnih izbora“, sa jedne strane i žurbe da se izbori održe čak i u periodu kada je bilo jasno da epidemija stiže, ili je već bila stigla, u Srbiju. I najnovije izjave o skorom ukidanju vanrednog stanja, pominje se kraj aprila, govore tome u prilog. Očito da će pokušati da „smandrlja“ izbore, kako bi izbegao vanustavno stanje.

Usled ograničenog prostora pokušaću da u nekom narednom prilogu u „Danasu“ obrazložim mogući izlazak iz ove nadolazeće ustavne krize. Svakako ta rešenja moraju poći od opšteg konsenzusa političkih činilaca i uz uvažavanje pravne struke. I drugo, nemoguće je sprovoditi bilo kakve izbore neposredno nakon vanrednog stanja i perioda nezapamćenog gušenja svake vrste građanskih i ljudskih prava.

Čak i onakve „izbore“ kakve je Aleksandar Vučić zamislio pre izbijanja epidemije. Treće, veoma je sporno nastavljanje pravnih radnji po postojećoj odlucio o raspisivanju izbora od 8. marta.

Autor je univerzitetski profesor i predsednik Pokreta za preokret

(Danas)