Od 7-10. jula biće održan ovogodišnji EXIT festival koji će na Petrovaradinsku tvrđavu (ponovo) dovesti neke od najvećih muzičkih zvezda današnjice. Hiljade mladih iz celog sveta doći će u Novi Sad da se zabave – i to je lepo…

Zavoleli smo EXIT. Dobro, oni koji ga nisu baš zavoleli makar su se navikli na njega. On je „naš“ kao ajvar, rakija i Novak Đoković. Čak i oni koji su obećavali da će ga ukinuti po dolasku na vlast mirno kohabitiraju sa njim iako im muzika sa Exita dopire do bazena i hacijendi što su ih podigli na obroncima Fruške gore. Ne smeta EXIT više onima koji su govorili da iza njega stoji Zapad, koji se namerio da sruši Miloševića, Šešelja i družinu.

Verovatno da devedeset posto ljudi u Srbiji na pitanje „ŠTA je EXIT?“ ume da odgovori – „Exit je muzički festival koji se svake godine održava na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu“. Takođe bi verovatno znali da, pored umetničke/muzičke dimenzije festivala, pomenu i turističku i ekonomsku. To je isto lepo. Ali nije SVE.

EXIT je nastao kao društveno-kulturni pa i politički PROJEKAT. Prvi (odnosno nulti) EXIT održan je 2000-te godine i bez preterivanja dobrim svojim delom bio zapravo politička kampanja usmerena ka rušenju režima Slobodana Miloševića. Tokom 100 dana koliko su trajali besplatni koncerti, tribine, performansi, predstave i žurke, mladi su ohrabrivani da se suprotstave nedemokratskom režimu i podsticani da se uključe u političke procese. Prvi EXIT se završio velikom žurkom pod nazivom „Izborno mesto br 1“ dva dana pred izbore na kojima je Milošević izgubio vlast. Politička dimenzija festivala (bila) je nesporna. Da li je i danas tako? Da li se na EXIT-u samo igra i peva ili se postavljaju pitanja, promišljaju odgovori, skreće pažnja na društvene probleme? Gde se dede angažovana umetnost? Da li je EXIT izgubio dimenziju na kojoj je nastajao ili je mladima danas sve potaman pa im ne treba EXIT kao izlaz iz političkog mraka nego samo lajt zabava i puko veselje?

Na sajtu festivala ovako piše „Naša misija je da iniciramo pozitivne društvene promene i ubrzamo evoluciju ljudske svesti koristeći kreativne industrije, vrhunske globalne umetničke, obrazovne i humanitarne događaje, kao put za prenošenje poruke ljubavi i slobode čitavoj planeti. A sve ovo u cilju ispunjenja naše VIZIJE – Čovečanstva i Zemlje u harmoniji, kako na lokalnom i regionalnom, tako i na globalnom nivou.“

Fino je što ideja o društveno angažovanoj ulozi festivala postoji makar deklarativno i makar razvodnjena kao citirana rečenica sa sajta. Ipak, prethodna rečenica može da se tumači i ovako – ne možemo kritikovati ovdašnju vlast, s obzirom da je ruka te vlasti na budžetskoj slavini s koje se i sami napajamo, pa ćemo radije pričati o „Čovečanstvu“ „čitavoj planeti“ i „Zemlji“ ili manje više – ni o čemu

Dok je izvorni EXIT nastao iz pokušaja da (politički) osvesti mlade i „otvori im oči“ za ono što se oko njih dešava, moderni EXIT više funkcioniše po principu – ajd’ se zatvorimo na tvrđavu, žmurimo i pravimo se da se oko nas ništa loše ne dešava, ta tri dana. To je legitimno, kao što je legitimno osećati žal za onim EXIT-om koji je bio više od muzičkog festivala.

A razlikuje li se Srbija zbog i protiv koje je EXIT nastao od Srbije danas? Da li se Miloševićeva, Šešeljeva, Nikolićeva i Vučićeva Srbija razlikuje od današnje Vučićeve, Nikolićeve, Šešeljeve i Dačićeve Srbije. Hm. Pa to su i isti ljudi. Samo njega nema. Ali ima bede, straha, urušavanja institucija, paravojnih stranačkih formacija, sa i bez fantomki. Ima neviđene medijske cenzure, ima otpuštanja novinara, gašenja slobodnih medija. Ima krađe izbora. Ima kupovine glasova i prekrajanja izborne volje. Ima Vođe koji je zamenio sve institucije i za kojega kažu da mu nije bio ravan ni Milošević. Zamenio je i Skupštinu i sudsku i izvršnu vlast. Postoji samo jedan čovek koji odlučuje o svemu. A Zapad, a vlade zemalja iz kojih dolaze muzičari da sviraju na Tvrđavi? Nismo deca, sve dok je Sloba igrao po njihovom taktu bio im je dobar. A kad nije igrao nastao je EXIT. Tako će biti i sa Vođom. Da li želimo da se pomirimo sa tim ili možemo da nešto učinimo sami?

EXIT bi mogao da bude prilika za preispitivanje ali – imamo li pravo od EXIT-a da tražimo da menja Srbiju? Imamo li pravo da to tražimo od menadžmenta EXIT-a, koji funkcioniše kao i svako drugo preduzeće? Da li je danas moguć PREOKRET? Da li misija EXIT-a „ da inicira pozitivne društvene promene i ubrzava evoluciju ljudske svesti koristeći kreativne industrije…“ to dozvoljava?

Ja mislim – DA! EXIT ne treba da bude samo kombinacija muzičke kutije i zlatne koke nego mesto na kom se igra, peva, svira ali i misli i menja svet… Na bolje… U suprotnom, ako se svede samo na puko veselje – može i da promeni ime. Pa nek se ne zove Exit nego npr „Cool“ – festival za one kojima je sve potaman! Onda bi mogao Premijer da ga svečano otvori, daleko bilo i božemeoprosti.

*Autor je predsednik PREOKRET-a

(Autonomija)