Pre nekoliko dana dobio sam poziv iz uredništva „Politike“ da započnemo saradnju. Molili su me da za njih počnem da pišem jednu kolumnu mesečno. Pitao sam ih da li su, naročito posle raskida s Petričićem sigurni da sam baš ja taj s kojim žele da „šire krug autora“? Da, rekli su.
Dobio sam uverenja da imam punu slobodu u izboru tema i da čekaju moj prvi tekst.
Napisao sam tekst i poslao.
Tražili su da ga „ublažim i smirim“ a ubrzo su me obavestili da ne mogu da ga objave jer „ne objavljuju tekstove koji se odnose na izbornu kampanju“ (!).
Valjda se zato zovu „Politika“ jer se ne bave politikom?
Svejedno, bio je to početak i kraj „jednog lepog prijateljstva“.
U nastavku evo teksta koji nisu objavili:
U AVIONU S LUJEM XIV
Avion koji je nazvan Srbija 2017 u Vučićevom predizbornom predsedničkom spotu i u kome osim njega putuje i stotinak mladih urednih i lepo isfriziranih stranačkih botova, naravno nije Srbija u kojoj živimo. U ovoj zemlji osim Vučića i njegovih partijskih podanika na svim nivoima, koji se bore za mrvice plena, žive i babe i dede koje se odavno više ne voze avionima. U svakom avionu na svetu osim ovoga voze se i ćelavi, ružni i debeli i uvek ima i nesnosne male dece koja narušavaju tišinu i harmoniju. Ali kasting u kome dominiraju lepuškasti mladi ljudi koje kao stranačku dekoraciju često srećemo na skupovima Srpske narodne stranke, sasvim je primeren vođinoj percepciji da zahvaljujući njemu živimo u najboljem od svih svetova.
I nije previše bitno što je spot plagijat i što je ovu istu ideju sposobna izraelska agencija već naplatila klijentima u Slovačkoj i Ukrajini. U društvu užasno kratkog pamćenja ni krađa ni laž više nemaju nikakvu težinu. Političarima na vlasti potpuno je dozvoljeno da se bez posledica „negativno dokazuju“ kako su to devedesetih voleli da kažu junaci mog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“. Potrebno je samo jednu laž zameniti drugom, još većom i praviti se kao se ništa nije desilo. Zar Vučić nije ljuto i vrlo agresivno više puta u poslednjih godinu dana rekao da mu „ne pada na pamet i da nije lud da se kandiduje“? Pa ko je onda mogao da očekuje da će družina falsifikatora s plagiranim diplomima svog kandidata predstaviti nečim originalnim?
U spotu je posebno je zanimljiv glumački debi Aleksandra Vučića iako on strast za glumom, naročito dramskim pauzama, vrlo često pokazuje u javnom nastupu. Scene u prevoznim sredstvima već je vežbao proterujući šleper kroz tunele na autoputu Ljig-Preljina. Imao je manju epizodu u filmu katastrofe koji se dešavao u zavejanom Feketiću. Ovde u prvoj većoj ulozi igra usnulog putnika koji je kratko zadremao u avionu. I dok putnici najčešće dremaju uvaljeni u sedište, često otvorenih usta, neki čak i hrču, neumorni premijer je samo nežno naslonio pesnicu na bradu pa se u trenutku čini kao da se samom Veberu na nekom dalekom putu prispavalo. Trenutak buđenja iz noćne more, odigran je prilično neuverljivo. Premijer se osvrće po avionu i loše glumeći olakšanje shvata da je sve samo sanjao. Zatim sasvim razbuđeno, za razliku od svih ostalih smrtnika koji kada se trgnu iz košmara obično neko vreme ne znaju gde su, upućuje vrlo pribrano predizbornu motivacionu poruku.
Vućićeva poruka je razrada elementarno nedemokratskog stava da nikada kao premijer ne bi mogao da prihvati nekog predsednika koji „zvoca“. Problem ove direktne poruke koja nepogrešivo gađa svoju ciljnu grupu je to što je ona zastrašujuća i predstavlja najavu otvorene diktature. Ona manipuliše uobičajnim ljudskim strahom od letenja koji za razliku od drugih strahova ima većina ljudi. Ako ne glasate za Aleksandra Vučića preti vam najstrašnija smrt. To je korak dalje od već uobičajnog plašenja ljudi da neće imati penzije i plate i da će se sve u ovoj zemlji raspasti bez Vučića i njegove stranke. To je poziv da na svom glasačkom mestu doživite flešbek „najstrašnije noćne more“ svog propadanja u ambis i naravno zaokružite kandidata vladajuće partije. Ili kako je još Luj XIV govorio: „Posle mene potop…“
Ispostavlja se da su Miloševićeve „snage haosa i bezumlja“ kojima je nazivao sve protivnike svog režima bila sasvim benigna etiketa. Vučić bilo koju alternativu osim sebe samog u budućnosti u ovom spotu doživljava kao katastrofu biblijskih razmera.
Stvari su na sreću ipak drugačije. Vučićeva „najgora noćna mora“ nije i naša noćna mora. Njegov odlazak sa vlasti kao potpuni košmar mogu da dožive samo on i putnici ovog aviona kojima su poslušnost i poltronstvo nagrađeno partijskim zaposlenjem jedina zaloga budućnosti. A to sa slobodnim, mislećim građanima nema nikakve veze.
STUPS: Bestijarijum