Uz Želimira Žilnika, o kojem je nedavno snimio film, naš sagovornik Janko Baljak je najpoznatiji autor dokumentaraca u Srbiji, za koje je dobio brojne nagrade u zemlji, regionu i širom Evrope. Kao i Žilnik, i Baljak se bavi temama koje nisu popularne, koje nisu u trendu, pa je autor nekoliko filmova o onom o čemu se u Srbiji uglavnom ćuti – o ratu i jezivim ratnim zločinima koje su u ime ove zemlje počinjene devedesetih. Ti filmovi su, naravno, prećutani i marginalizovani.

Svakako je njegov najčuveniji film dokumentarac Vidimo se u čitulji, koji progovara o eksploziji kriminala u Srbiji u prvoj polovini devedesetih, u kontekstu ratova na prostorima bivše Jugoslavije. U filmu “momci sa vrelog asfalta”, ordinarni krimosi, pričaju svoje životne priče, sasvim otvoreno, jer u to doba baviti se poslovima sa one strane zakona bio je predmet ponosa. Baljak kaže: zgodna situacija za autora, ali tragična za društvo. Pored Vidimo se u čitulji, valjalo bi pogledati i druge Baljkove filmove, kao što su: Etnički čisto, Vukovar – poslednji rez, Anatomija bola, Srbija u kontejneru, Gram. Kilogram. Tona…

Rođen 1965. godine, diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde danas radi kao redovni profesor. Predaje dakako dokumentarni film. Pedagošku karijeru na fakultetu započeo je 1995. kao asistent na prvoj godini studija kod profesora Gorana Markovića na predmetu filmska režija. Filmsku karijeru još 1986. godine, kratkim igranim filmom Zbog osnovane sumnje. Od 2009. do 2014. godine bio je umetnički direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, ali je smenjen iz političkih razloga. Baljak je oštar kritičar nacionalizma i režima Aleksandra Vučića.

Započnimo razgovor sa vašim dokumentarnim filmom ŽŽŽ o novosadskom reditelju Želimiru Žilniku, koji je ove godine premijerno prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu. Šta za vas predstavlja fenomen Žilnik i zašto ste odlučili da se pozabavite njime i njegovim delom?

– U Žilnikovom stvaralaštvu me, zapravo, impresionira beskompromisnost, njegovo višedecenijsko odbijanje da pripada glavnim strujama jugoslovenske ili, sada, srpske kinematografije, nepristajanje da ga produkcijski uslovi ometu da se bavi temama kojima ima potrebu da se bavi jer one potiču duboko iz njega… Pojam koji bi najbolje okarakterisao Žilnika i njegovo delo jeste – potraga za slobodom! Od sredine šezdesetih, kada počinje njegova karijera, pa do danas, iako se bavio najrazličitijim temama, a uglavnom manjinskim grupama, obespravljenim ljudima, marginalcima, onima koji su izgubili domove ili ostali bez sredstava za život – on je neprestano pričao priču o ljudskoj potrebi za slobodom. I nikada se nije obazirao na to šta je u trendu. To je prava retkost u našem poslu i to me je privuklo njegovim filmovima, a kada sam počeo s njim da se družim, došao sam na ideju da o njemu i njegovom delu napravim svedočanstvo koje će biti neka vrsta lektire budućim filmskim stvaraocima. Oni moraju da znaju da među nama postoji osoba koja je jedinstvena ne samo na ovim našim prostorima nego i u celokupnoj evropskoj kinematografiji. Njega, inače, mnogo više cene u Evropi nego kod nas. Ovde je pomalo zaboravljen, zbog svoje skromnosti i nenametljivosti, zbog toga što ne želi da gubi vreme na autopromociju. Ali je zato širom Evrope, ali i sveta – kultni reditelj. Na raznim stranama se održavaju retrospektive Žilnikovih filmova, a na svim kontinentima dobija nagrade za životno delo.

U jednom intervjuu ste rekli da ste, snimajući ovaj film, zapravo prikazali i jednu zemlju koje više nema, bivšu Jugoslaviju. Žilnik je imao problema za vreme socijalizma, neki filmovi su mu ‘bunkerisani’, morao je jednog trenutka i ići iz zemlje, ali je i dalje iskreni levičar koji voli nestalu državu?

– Žilnik je čovek koji po svom rođenju pripada levici i obespravljenima. Nije on levičar iz hira, nije on levičar iz trenda, on je levičar kojem je otac bio narodni heroj, a majka legendarna beogradska skojevka, kojem su oba roditelja tokom Drugog svetskog rata izgubila život. Žilnik je rođen u logoru na Crvenom krstu u Nišu, gde mu je majka bila zatočena i kasnije ubijena. Njegov životni put, njegovo levičarstvo i njegova potraga za slobodom – vode poreklo od mesta gde je proveo prve mesece svoga života, a to je nacistički logor. Bez obzira na to što o tome ne voli da priča, njemu je borba za pravdu praktično u gene usađena. A ja negde i mislim da najbolji reditelji dokumentarnih filmova prirodno pripadaju levici. Praviti angažovan dokumentarni film podrazumeva da budete na strani potlačenih i obespravljenih. To prosto ide jedno sa drugim. A u Žilnikovom slučaju, to je deo njegovog bića.

Spomenuo sam Žilnikov odnos prema bivšoj Jugoslaviji. A kakav je vaš odnos prema toj državi, da li ste jugonostalgični? Imali ste prilike ne samo da živite nego i da radite u SFRJ, pravite filmove…

– Moram da kažem da ne volim pojam “jugonostalgija”. Taj pojam govori o ljudima koji su voleli ili koji imaju emociju prema bivšoj zajedničkoj domovini – na jedan pežorativan način. Kao da nemamo preča posla nego da budemo nostalgični i da patimo za nečim što više ne postoji. Mi koji smo rođeni i koji smo odrasli u SFRJ, možemo da poredimo život u bivšoj državi i ovo što živimo danas. Pre svega, Jugoslavija je bila veća država, lepša i raznovrsnija, predstavljala je bogatstvo različitosti. Ona je za mene bila Evropska unija pre Evropske unije, bez ikakve sumnje. Između ostalog, to je bila zemlja u kojoj se kultura cenila, u kojoj su se znali parametri šta, odakle i iz kojih pozicija ima svoju vrednost. A gde sada živimo? Živimo u zemlji u kojoj više ne postoji ni književna, ni filmska kritika. Sa druge strane, međutim, taj naš jezik nas na čudan i neuništiv način i dalje povezuje. I vi vidite da – i po saradnji u filmskoj industriji, i u oblasti likovne umetnosti, i u različitim kulturnim projektima – taj zajednički prostor još uvek postoji. Jugoslavija je i dalje prisutna. Nas koji smo živeli u toj državi to teši i daje nam snagu, nadu da mislimo da nije baš sve propalo. Govorimo i dalje istim jezikom, razmišljamo na sličan, ako ne i na gotovo identičan način o mnogim stvarima. Za mene lično ta zemlja i dalje postoji. Kada odem u Bosnu i Hercegovinu ili Hrvatsku, ne osećam da sam otišao u inostranstvo, bez obzira što nam se zemlja raspala pre čak trideset godina. U svim gradovima bivše Jugoslavije osećam se kao kod kuće, svuda imam prijatelje. To što čovek nosi u svojoj duši i u svojim emocijama mnogo je važnije od državnih granica. I mnogo je dublje od nekakve nostalgije i te priče kako nam je bivša zemlja bila lepa i zanimljiva jer smo najbolje godine svoga života proveli u njoj. Jugoslavija je nekako opstala i u emocijama mladih generacija. Vidim to po svojoj deci i njihovim prijateljima, kojima je prostor bivše države blizak iako nisu rođeni u njoj. Imaju mnogo intenzivnije kontakte i prijateljstva sa, recimo, ljudima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine nego sa Nemcima, Austrijancima ili Francuzima, sa kojima se takođe druže. To su stvari koje nam nisu uspeli oduzeti oni koji su zemlju na krvav način rasparčali.

Vaš najpoznatiji film je svakako dokumentarac Vidimo se u čitulji, u kojem ste oslikali kriminalni milje Beograda i Srbije s početka devedesetih. Kada biste pravili neku vrstu poređenja između kriminalnog života Srbije danas i tada, da li biste uočili neke sličnosti i razlike?

– Organizovani kriminal u Srbiji je danas mnogo jači i sistematičniji nego u vreme kada je film nastajao. U tom periodu on je bio privilegija nekoliko vodećih kriminalaca, pre svega govorim o Željku Ražnatoviću Arkanu. Kriminalci koji su govorili u filmu u njemu su videli svoj uzor, jer je vodio najorganizovaniju kriminalnu grupaciju toga doba. Sada je kriminal još više povezan, duboko povezan neraskidivim nitima sa najvišim državnim strukturama. I taj kriminal je manje “fotogeničan”. Kada me pitaju da li bi bilo moguće snimiti nastavak filma Vidimo se u čitulji, sa sadašnjim akterima, odgovaram odrečno. Naime, kriminalci su u međuvremenu naučili šta je njihove prethodnike koštalo glave, i sada ne žele da budu pred kamerama, ne žele da budu eksponirani. Za razliku od devedesetih, mi sada često i ne znamo ko su ti ljudi. Kriminal se danas različito ponaša, profesionalniji je. Postoje karteli, u kojima ljudi međusobno sarađuju, a ni ne poznaju se, kao što je to recimo bio slučaj u organizaciji Darka Šarića. Za mnoge od velikih kriminalaca nismo ni čuli dok nisu uhapšeni. Za mene kao autora bilo je pogodno to vreme kada je sve bilo okrenuto naopačke, kada su crne stvari postale bele, a bele – crne. Kada smo gostovali u inostranstvu sa Vidimo se u čitulji, postavljali su nam pitanje kako je taj film uopšte bilo moguće snimiti, da li su naši sagovornici zaista autentični ili su u pitanju glumci. Morali smo na konferenciji za štampu da objašnjavamo iz kakve zemlje dolazimo, da se kriminalci šepure na naslovnim stranicama tadašnjih tabloida, i da su popularniji od sportskih i od estradnih zvezda. Za autora, kako rekoh, bio je to srećan splet okolnosti, a za našu zemlju zastrašujuća tragedija. U pitanju je dokument vremena koji sada ima možda i veću vrednost nego onda kada je nastao. On se više izučava na fakultetima društvenih nauka, gde je postao deo obavezne literature, nego na filmskim akademijama. Iz tog filma, koji traje samo 35 minuta, možete da naučite o Srbiji devedesetih više nego da pročitate tomove knjiga. Na žalost, i danas je veoma aktuelan.

Prošle godine je hrvatski novinar Boris Dežulović uzburkao ovdašnju javnost, rekavši da se Beograd pretvorio u ‘kasabu’, u ‘scenografiju Pink televizije’, i tako dalje. Kako, kao – što se kaže – rođeni Beograđanin gledate na to što je Beograd postao danas?

– Još sam kritičniji nego Boris Dežulović. Tada sam ga podržao, rekao da potpisujem svaku njegovu reč. Pre svega je u pravu kada se govori o spoljnjem planu, kada se govori o urbanističkom haosu i toj vladajućoj novokomponovanoj strukturi koja menja lice grada i predano vrši, kako se to popularno kaže, urbicid. Mi koji ovde živimo pomalo smo i oguglali na to to što nam se dešava, ali neko ko dođe sa strane sve to može jasno da vidi. Sa druge strane, verujem da je duh ovog grada žilav i da je još uvek živ. Ako se pogleda svakodnevni underground kulturni život, rad talentovanih ljudi koji se povezuju sa onima iz drugih gradova zemlje i regiona, videćete da Beograd u tim nedovoljno vidljivim segmentima – ipak živi punim plućima. Samo što ti ljudi nemaju mogućnost da svoja dela i svoju umetnost prikažu javnosti. Dakle, grad živi bez obzira na užas koji nas je sa vlašću Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke – zadesio.

Spomenuli ste Vučića i njegov režim. Vi ste veliki kritičar vlasti u Srbiji. Šta su po vama rezultati skoro decenijske vlasti SNS-a u Srbiji?

Sve ovo, po svim standardima, isuviše dugo traje za svakog pristojnog čoveka i za sve ljude, u koje i sebe ubrajam, koji pokušavaju svojim angažmanom i svojim primerom nešto da promene. To je sada već čitava decenija potpunog urušavanja ono malo sloboda, ono malo ljudskog dostojanstva za šta smo se nekako izborili. Svakim danom sve je gore i gore, i sve ovo neminovno vodi ka – i tu se slažem sa kolegom i prijateljem Goranom Markovićem – nekakvom “uličnom scenariju”. Ne vidim izlaz iz ovoga bilo kakvim uobičajenim političkim putem ili političkim sredstvima. Politički život je ovde potpuno razoren i ne postoje ni naznake fer političke utakmice. To, na kraju, mora da eksplodira. Sve se brže približavamo tom raspletu, koji – nadam se – neće biti krvav, ali je sigurno da će se smena Vučićeve vlasti desiti na trgovima i ulicama, svakako ne u parlamentu. Režim je u potpunosti uvezan sa različitim vrstama kriminala i nikako neće dopustiti da lako ode sa vlasti. Odlazak sa vlasti značiće za njih sigurnu robiju, sigurnu odgovornost za gomilu najrazličitijih malverzacija.

Kažete da ovo predugo traje. Ali, ima li Srbija potencijala da promeni ovu vlast? Neki kažu da nema.

Kada je izgledalo da su stvari pod režimom Slobodana Miloševića nerešive, da je taj režim zapravo neuništiv i da će propadanje naše zemlje pod njim trajati unedogled, nekako se pokazalo da je – što bi rekla Desanka Maksimović (smeh) – Srbija ipak “velika tajna”. Sevnula je iskra koja je zapalila ogromnu vatru, i taj neuništivi režim se srušio kao kula od karata. Ubeđen sam da Vučićev režim neće pasti ni na kakvom velikom političkom pitanju, kao što je to recimo status Kosova, već na nekoj sitnici koja će biti kap koja će preliti čašu onoga što se zove urušeno ljudsko dostojanstvo. Ovo što ljudi na vlasti u Srbiji rade, da bi opstali na vlasti, taj sistem ucena, taj sistem moralne izopačenosti koji su izgradili, gde više nema granice između laži i istine, gde su reči izgubile svoje značenje i svaku težinu – mora rezultirati pobunom malog čoveka, onda kada mu potpuno zgaze dostojanstvo.

Čini se da Vučićev režim sve više igra na kartu nacionalizma, što za posledicu ima pogoršane odnose i tenzije u celom regionu.

– Potpuno se slažem. Srbija je u katastrofalnim odnosima sa skoro svim svojim najbližim susedima, pre svega sa zemljama bivše Jugoslavije. Pritom su najveći svetski diktatori, najveći desničari i najveći neprijatelji demokratije – istovremeno najveći prijatelji srpskog režima. Što se nacionalizma tiče, treba reći da Vučić nikada, ni na trenutak, nije bio iskreni zagovornik ulaska Srbije u EU. On je EU manipulativno koristio da bi došao na vlast i da bi opstajao na vlasti. Niti on želi Srbiju u EU, niti je on ikada izašao iz Šešeljevog nacionalističkog, šovinističkog šinjela, osim što je njegovu političku demagogiju usavršio i postao doktor stravične manipulativne demagogije na kojoj bi mu mogao pozavideti i sam Jozef Gebels. Treba reći da Vučićev režim razne ultranacionalističke, čak rasističke organizacije koje vršljaju po Srbiji – neguje i koristi da pokaže zapadu da postoje i gori od njega koji mogu da dođu na vlast. To je oproban mehanizam kojim se Milošević služio kada je Šešelja gurao u prvi plan kao nekakvo strašilo pred Evropom i svetom. Ovo što se sada dešava u Knez Mihailovoj ulici, gde se skupljaju potpisi za oslobađanje ubice premijera Đinđića, po svemu sudeći je takođe deo te priče. Da neko želi da skloni te ljude, on bi ih sklonio za 30 sekundi. Koliko smo duboko propali, govori činjenica da se za dokazanog i osuđenog ubicu u centru glavnog grada danima skupljaju potpisi podrške. Nekada nam se učini da se niže ne može pasti, ali se uvek iznenadimo kada shvatimo da ipak može.

Mnogi ljudi iz sveta dramske umetnosti koji su se usudili da kritikuju Vučićevu vlast doživeli su, najblaže rečeno, velike neprijatnosti, provlačeni su kroz blato, proglašavani izdajnicima… Među njima ste i vi. Koliko ste uopšte zadovoljni kako se vaše kolege odnose prema političkim i društvenim problemima u Srbiji? Da li je samo utisak koji vara da su mlade generacije nekako benevolentnije i da se lakše ‘privikavaju’ na stvarnost?

– Mi jesmo glasni i možda se čini da nas ima više nego što nas ima, jer smo direktni i otvoreni. A to, naravno, ima svoju cenu. Neću da se žalim kao neka partija da nemam dovoljno prostora na javnom medijskom servisu, ali ja, recimo, protekle decenije ne samo što nisam imao priliku da sarađujem sa RTS-om nego nisam imao priliku ni da gostujem u nekim emisijama o kulturi i filmu i da pričam o svom zanatu. Ne da postoje “crne liste” nepodobnih nego su one ozvaničene. Nezadovoljan sam, inače, što u mom esnafu nema više ljudi koji podižu glas. U pitanju su manje-više isti ljudi koje možete pobrojati na prste dve-tri ruke. Mladi ljudi, pogotovo u zemlji u kojoj je teško doći do posla, jednostavno su pragmatični. Prihvataju da učestvuju u režimskim projektima, boreći se za egzistenciju. Dobro znaju da bi ih jedan kritički javni nastup koštao uloge u, recimo, nekoj seriji Radoša Bajića ili šta se već nudi na tržištu. Politika pored njih prolazi, neprimećena. Razumem da moraju da prežive, razumem da moraju da opstanu, ali ih to nikako ne opravdava, jer jednom će sve ovo proći i pitaće ih potomci ono čuveno: “Šta si radio u ratu, tata?” . To je pitanje na koje ću ja, nadam se, uvek znati da dam odgovor, i svojoj deci i svojim bližnjima, koliko god to sada ima visoku cenu. Mi koji smo kritični, autsajderi smo na filmskim fondovima, u podeli državnog novca potpuni luzeri… Onemogućen nam je pristup široj javnosti. Ali, vratimo se na početak intervjua i na Želimira Žilnika. On se nije obazirao na takve stvari. Kada ima temu, skupi tri-četiri svoja prijatelja, saradnika, ulazi u filmski projekat i ne zavisi ni od koga. To je za mene sloboda, i to je ono zbog čega mu se divim. On je primer kako čovek može da održi ljudsko i profesionalno dostojanstvo i da zadrži ogroman prostor slobode, odbijajući da pravi bilo kakve kompromise. Zato je Žilnik nezaobilazno štivo mojim studentima na časovima dokumentarnog filma.

Nedim Sejdinović (Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)