Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji su sada izvesni. Skoro je sasvim sigurno i ko će biti glavni dobitnik. Malo je, međutim, verovatno da će pomenuti izbori biti fer, a to će reći – u skladu sa uobičajenim demokratskim standardima.

Nevolja je u tome što Srbija slabo stoji sa slobodom medija, a bez slobodnih, nezavisnih medija nema fer izbora. To pravilo ne poznaje izuzetke. U pitanju je politički aksiom. A sada da vidimo kako u tom pogledu stvari stoje u Srbiji. Koliko su njeni mediji danas nezavisni, pa, prema tome, kakvu bi ulogu mogli da odigraju tokom sadašnje predizborne kampanje.

U Miloševićevo vreme, dok je bio ministar informisanja, Aleksandar Vučić se silno trudio da slomi kičmu nezavisnom delu domaće „sedme sile“. Nije uspeo. Sada, formalno u ulozi prvog potpredsednika vlade i predsednika SNS, najjače političke stranke u zemlji, a neformalno kao neprikosnoveni gospodar Srbije, mogao bi s još više poleta i mnogo većim izgledima na uspeh da pokuša bar da savije kičmu onim novinarima koji su u međuvremenu počeli da pokazuju spremnost da pod određenim uslovima budu manje „kruti“.

Ima mnogo znakova da se stvari kreću u tom pravcu. Ko ne veruje neka proveri pod čijom su sada kontrolom domaći mas-mediji – posebno oni u javnoj svojini – i da li svi novinari koji u njima rade svoj posao obavljaju u skladu sa standardima struke i profesionalne etike, ili glavnu reč u njima vode cenzori i „spin doktori“ vladajuće koalicije.

Najuticajniji medij u zemlji, RTS, koji radi pod geslom „Vaše pravo da znate sve“, odavno je izgubio ekonomsku nezavisnost i nalazi se, praktično, pred totalnim bankrotstvom. On sada preživljava uglavnom zahvaljujući finansiranju iz državnog budžeta, koji je pod potpunom kontrolom Vučićevih kadrova. Pa sad, ko ume da sabere dva i dva – savršeno mu je jasno kako stvari tamo stoje sa slobodom novinarskog izražavanja.

Vučiću, međutim, izgleda da ni to nije dovoljno. On, očigledno, želi da Javni servis stavi pod potpunu finansijsku, a to onda znači i uređivačku kontrolu vlasti na čijem je on čelu. Jer, kako ako ne tako objasniti smisao njegovog javnog poziva građanima da ne plaćaju TV pretplatu i da se Javni servis finansirati iz državnog budžeta. U pitanju je, navodno, privremena mera dok se Srbija ekonomski ne preporodi i njeni građani ne budu sposobni da lako plaćaju TV pretplatu.

Ova vrsta demagoškog manevra ima i svoju formalno-pravnu dimenziju. Pozivom građanima da ne plaćaju TV pretplatu Vučić se ogrešio i o zakon, jer je plaćanje pomenute pretplate zakonska obaveza. On se na taj način javno legitimisao kao neko ko je sklon da razgrađuje, a ne da gradi pravnu državu. A veli, on će ovu zemlju da uvede u Evropsku uniju. Znači, tamo gde bi onome koji javno poziva na kršenje zakona zauvek bila zapečaćena politička kariujera.

I kad smo već kod kršenja zakona, ovde je zakonom zabranjena cenzura medija. Jel’ tako? Tako je. A šta ono bi sa munjevito prekinutom, tek započetom novinarskom pričom o vozikanju kolima o državnom trošku kćerke guvernerke Jorgovanke Tabaković, bliske Vučićeve saradnice? I šta bi s nekim drugim po vlast neprijatnim temama?

S druge strane, na „odstrel“ opozicionih prvaka, naročito onih iz Demokratske stranke, koja je najozbiljniji konkurent Vučićevoj SNS, lovostaja nema. Predsednik DS Dragan Đilas i gotovo svi koji su mu bliski na meti su ne samo odvratnih tabloida, nego čak i Javnog servisa.

Inače, domaća tabloidna žuta štampa je posebna priča. Jedinstven fenomen u svetu. Jer, ona se svuda bavi tračevima vezanim za javne ličnosti iz sveta popularne muzike, filma, svake vrste estrade i sporta – jedino ovde u njoj dominiraju političke svinjarije.

Ali, vratimo se „savijanju kičme“ novinarima u domaćim medijima. Ta priča je počela, praktično, s prvim danom dolaska SNS i SPS na vlast, a sada se događa njen najtužniji deo. U Vučićevu predizbornu kampanju su se uključili, svesno ili ne, čak i oni koji su imali petlju da mu se odupiru u Miloševićevo vreme, kada je to bilo mnogo opasnije nego sada.

Primera ima mnogo. Posebnu pažnju zaslužuje „slučaj Ćuruvija“, koji je, navodno, razrešila Komisija za istraživanje ubistva novinara, i to tako što je ključne podatke dobila od Milorada Ulemeka Legije, šefa Miloševićevih eskadrona smrti, čoveka koji sada robija zbog učešća u zaveri u kojoj je ubijen premijer Zoran Đinđić. Pouzdan svedok, da pouzdaniji ne može biti. Naručioci Ćuruvijinog ubistva još uvek nisu zvanično obznanjeni i optuženi, ali uprkos toj činjenici – „slučaj“ je rešen!?

U tu komisiju, osnovanu pod patronatom Vlade, u kojoj glavnu reč vodi Vučić – isti onaj Vučić koji je bio ministar informisanja kada je ubijen Ćuruvija – pristupili su i istaknuti novinari dva najveća profesionalna udruženja domaće „sedme sile“ – UNS i NUNS. NUNS je, istina, ubrzo istupio iz te komisije, ali je nažalost zanavek ostalo zabeleženo da se naivno upetljao u očigledno nenovinarski posao – posao policije, istražnih organa i pravosuđa – i da je sedajući za isti sto s Vučićem ovome dao legitimitet koji nije trebalo da mu da.

Vučić je, u međuvremenu, pripremajući se za prevremene parlamentarne izbore, pobrao sve lovorike povodom razrešenja „slučaja Ćuruvija“. Novinarima nije ostavio ni pristojne mrvice „slave“ za taj „podvig“. Iskoristio ih je i odbacio. Baš kako su i zaslužili.

U sadašnju predizbornu kampanju uvučeni su – svesno ili ne – i jedan Svetislav Basara i jedna Brankica Stanković. Basara udvoričkim razgovorom s Vučićem za nedeljnik „Novi magazin“ i TV Nova, a Brankica Stanković s izjavom da joj se ćini da će Vučić iskoristiti svojih „pet minuta“ i da je to „ono što može da bude dobro za Srbiju“.

(Autonomija)