U Srbiji se danas događa čudo neviđeno: istovremeno se odvija masovna prodaja i, isto tako, masovna besplatna deoba indulgencija – “oproštajnica grehova”. Kupuju ih ili ih na poklon dobijaju po zlu poznate vođe crveno-crne koalicije koje su devedesetih godina prošlog veka upropastile zemlju, a sada, pošto su se ponovo dočepale vlasti, tvrde da je spasavaju.

Prodavci indulgencija su svi iz istog legla moralnih nakaza željnih da prečicom stignu do političkih funkcija, direktorskih fotelja, ambasadorskih mesta… Dobrovoljni darodavci oprosta se razlikuju međusobno. Jedni su velike naivčine koje iskreno veruju da tako doprinose opštem pomirenju i preporodu zemlje, a drugi su obične budale koje slepo veruju u sve što im serviraju korumpirani mediji.

Indulgencije prodaju i političari iz Brisela i Vašingtona. Njihova cena je pacifikacija odnosa između Beograda i Prištine. Računaju da će tako jeftinije proći nego ako moraju da gase neki novi ratni požar na Balkanu.

Najviše indulgencija je dobio i još uvek ih dobija prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. To je i razumljivo. On je danas najmoćniji čovek u Srbiji.

Bivši Šešeljev omladinac i zloglasni ministar informisanja, koji je zatirao slobodu medija kao retko ko u srpskoj istoriji, dobija sada indulgencije čak i od pojedinih istaknutih predstavnika “sedme sile”. Njemu se pripisuju najveće zasluge za rešavanje “slučaja Ćuruvija” i novi uzlet u osvajanju slobode štampe.

Prema nekim medijima, Vučić je pronašao i čarobnu formulu za spas Srbije. Kako? Pa tako što je u razgovoru sa književnikom Svetislavom Basarom najpre utvrdio da je „naš najveći problem kako Srbe da promenimo“, a potom je otkrio da bi „mnogo lakše izašli iz krize da imamo malo protestantske kapitalističke etike“.

Prema tome, ako je verovati Vučiću – a sve je manje onih koji se usuđuju javno da obznane da mu ne veruju – građani Srbije bi trebalo da se menjaju u skladu sa sistemom vrednosti protestantske kapitalističke etike, pa da sve bude tako dobro da bolje ne može biti. E, sad, nevolja je samo u tome što promene te vrste ne mogu da se dogode dok udariš dlanom o dlan. Potrebno je da protekne mnogo više vremena.

Od 31. oktobra 1517. godine, kada je Martin Luter na vrata crkve u Vitembergu javno prikucao 95 teza protiv teologije i prakse indulgencija – nemoralnog, ali veoma unosnog „biznisa“ Katoličke crkve, da za novac prodaje oprost za sve moguće grehove i najvećim zlikovcima – prošlo je nekoliko vekova dok se nije formirao protestantski moral i dok taj novi sistem vrednosti nije udario temelje duhu kapitalizma. Jer, istorijski procesi ne mogu da se skraćuju nekakvim ubrzanim kursevima. Još manje amaterskim iščitavanjem Vučićevog omiljenog autora Maksa Vebera, na čije se delo „Protestantska etika i duh kapitalizma” u Srbiji danas pozivaju čak i oni koji ga nisu čitali.

Srbija se, bar kako sada stvari stoje, nalazi tek u fazi masovne rasprodaje indulgencija. Znači, ovde se još ni Luter nije pojavio. Sem ako, u međuvremenu, Vučić nije preuzeo i njegovu ulogu.

(Autonomija)