Glavna i odgovorna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović je, izgleda, ozbiljno odlučila da na stranicama ovih novina povede medijski rat protiv „druge Srbije“. Na takav zaključak upućuju dva njena teksta, jedan intervju sa sociologom Aleksom Đilasom i neke očigledne promene u uređivačkoj politici lista.

Ona je nagovestila kuda će i kako da vodi „Politiku“ i pre nego što je zvanično stupila na dužnost glavne urednice – čim je obnarodovano da je „viđena“ za to mesto. Učinila je to u tekstu koji je napisala povodom nove Đilasove knjige „Ruševine i zidovi“ ( „Albatros plus“, Beograd, 2013 ), u kojoj se nalaze njegovi eseji, polemike i intervjui. Taj njen tekst, onaslovljen isto kao i pomenuta Đilasova knjiga, objavljen je 29. juna u subotnjem dodatku „Kultura, umetnost, nauka“.

U pitanju je, očigledno, njen programski tekst. Nova urednica u njemu najavljuje novu uređivačku politiku lista – naročito u odnosu na vrednosni sistem i političke ideje „druge Srbije“.

Istini za volju, ona to ni na jednom mestu izrikom ne kazuje. Međutim, posle pažljivog čitanja njene ode Aleksi Đilasu, koju je označila kao „skicu za portret nezavisnog mislioca“, nije potrebno mnogo mudrosti pa da se dokuči u čemu je stvar.

Patologija svakodnevice

Ljiljana Smajlović u toj „skici“ uverava čitaoce da će „u Đilasovoj knjizi Ruševine i zidovi naći okvir, a možda čak i temelj na kome bi trebalo graditi naš politički život, posebno onaj njegov aspekt koji se odnosi na naš put ka Evropi i Zapadu uopšte“. Jer, upozorava ona, „naš javni prostor u međuvremenu zauzimaju propagatori zapadnih vrednosti koji jedino na Zapadu nikad ništa ne nalaze da kritikuju“. A to su, prema njenoj evidenciji, u prvom redu „centri za antiratnu akciju kojima jedino najveća oružana sila u istoriji sveta ne bode oči, centri za ljudska prava koji brane ljudska prava jedino onih kojima Zapad drži stranu“. Drugim rečima – „druga Srbija“.

E, protiv te „druge Srbije“ – koju čine sve sami „antiratni profiteri“ i „patološki mrzitelji svoje zemlje i naroda“ – Ljiljana Smajlović će da se bori na stranicama „Politike“. Kako? Pa po uzoru na Aleksu Đilasa, koji je, po njenim rečima, „najveći kritičar zapadne politike kod nas, a u isto vreme neko ko je ovde jedini u stanju da kritikuje Zapad po zapadnim standardima, na ravnoj nozi, mereći zapadnu politiku njenim vlastitim aršinima, prihvaćenim u najelitnijim zapadnim akademskim i drugim ustanovama“.

Čitaoci „Politike“ nisu morali mnogo da čekaju pa da im se sa stranica njihovih novina, u kojima je u međuvremenu Ljiljana Smajlović već postala glavna urednica, obrati Aleksa Đilas lično. On je to učinio 21. jula u intervjuu pod naslovom „Osuđeni smo da budemo nacionalisti“.

„Često mi se čini da smo napamet naučili lekciju koju nam Zapad već dugo daje, kako treba da vodimo računa i u našoj spoljnoj i u našoj unutrašnjoj politici samo o tome da dobijemo što manje zapadnih štapova i što više zapadnih šargarepa“ – veli Đilas na početku razgovora koji je s njim vodila novinarka Dušica Milanović. On potom upozorava da su „autentično liberalno mišljenje i liberalna politika nespojivi sa ponavljanjem onoga što su rekli veliki i jaki i sa snihodljivošću i političkim podaništvom“. Prema tome, „onaj intelektualac koji u svom razmišljanju i pisanju stane na pola puta, odnosno kritikuje jedino svoj narod i svoju zemlju, samo je tobožnji liberal“ – zakljičuje Đilas.

Ova anatema je, očigledno, bačena na „drugu Srbiju“, onu u kojoj su „samo tobožnji liberali“, koji su „napamet naučili lekciju koju nam Zapad već dugo daje“ i koji se, s tim u skladu, ponašaju „snishodljivo“, ispoljavajući pri tom „političko podaništvo“. I šta sad? Kako odgovoriti nekome ko je na tako ružan način pokušao da diskvalifikuje svoje političke neistomišljenike?

Svakodnevni rasizam

Đilas se u intervjuu „Osuđeni smo da budemo nacionalisti“ legitimisao ne samo kao neko ko je nekorektan prema političkim neistomišljenicima, nego i kao pravi nacionalista – bez znaka navoda. Učinio je to evocirajući uspomene na vreme kada je bio vojnik u Mariboru i kada je, veli, došao do zaključka „da je jedino podela Kosova trajno rešenje za albansko pitanje u Srbiji“.

„Ne, nije bilo sukoba između mene i mojih albanskih drugova vojnika“ – tvrdi Đilas, a zatim svoje kazivanje poentira sledećim rečima: „Ali, bilo mi je jasno da se mora povući granica između nas i tog siromašnog naroda, vrlo različitog jezika i kulture, a sa ogromnim priraštajem i ne malom tradicijom militantne politike“.

E, sad, zamislite da se neki intelektualac na Zapadu javno založi da Evropska unija drži Srbiju što dalje od sebe – i to zato što se „mora povući granica između nas (Evropljana) i tog siromašnog (srpskog) naroda, vrlo različitog jezika i kulture“. I šta mislite, kako bi na njega trebalo gledati posle takve izjave: kao na nekoga ko može da posluži kao primer „za portret nezavisnog mislioca“, ili kao na običnog nacionalistu, ili čak rasistu?

Ali, vratimo se Ljiljani Smajlović i njenoj uređivačkoj politici. Prvi tekst u kojem se ona oglasila posle preuzimanja dužnosti glavne urednice bio je uvodnik pod naslovom „Prljave ruke“, objavljen 6. jula u „Politici“. Povod da se lati pera bio je skandal koji je potresao svet kada su obelodanjene mračne strane programa globalnog špijuniranja u režiji američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA).

Glavna urednica „Politike“ ni ovom prilikom nije uspela da prikrije odbojnost koju, kao i Đilas, oseća prema Zapadu uopšte, a prema Americi i Evropskoj uniji posebno. I tako, ponesena emocijama, posegla je za „teškim rečima“ iz kojih sledi da su zapadni političari sve sami „prevejani licemeri“, da „u moru evropske laži i hipokrizije, posebnu gorčinu i podsmeh izaziva licemerstvo Ljubljane“, da je Jelko Kacin smešan kada grmi kako „EU nije dodatna zvezdica na zastavi Amerike“…

Sve to ima posebnu težinu s obzirom da je u pitanju uvodnik. Jer, kao što je poznato, uvodnik je komentar koji odražava stav redakcije.

U „Politici“ od 28. jula na udarnom mestu prve strane plasirana je „tema nedelje“ s pitanjem u nadnaslovu koje glasi: „Otvara li se vojvođanski front“ i naslovom „Pajtićeva vlada otuđena od Beograda“. Ispod takvog nadnaslova i naslova nalazi se dvostubačna slika grafita s porukom „Vojvodina republika“ i plakatima na kojima piše „Novi Sad glavni grad Srbije“.

Na istoj toj prvoj strani lista najavljen je „razgovor nedelje“ s komandantom Kfora, nemačkim generalom Volkerom Halbauerom. Njega novinar Miroslav Lazanski predstavlja kao bivšeg načelnik Štaba 10. oklopne divizije Bundesvera, „a ta je divizija“, veli Lazanski, „u Drugom svetskom ratu bila najbolja Romelova pancer divizija u Africi“.

Što je mnogo – mnogo je. Ili je, možda, takva paralela između Vojvodine i Kosova samo puka slučajnost.

(Autonomija)