Populističke i desničarske stranke jačaju na starom kontinentu sve više utičući na zvaničnu politiku, a ukoliko na predstojećim izborima za Evropski parlament osvoje, kako se predviđa, četvrtinu mandata, to bi im omogućilo blokadu rešavanja ključnih problema Unije, što će u velikoj meri uticati na njenu budućnost.

Postojala su vremena kada je bistra plava voda razdvajala struju desnog centra od evropskeptičnih populista i ksenofoba krajnje desnice ali, ukazuju analitičari, to više nije tako.

Uoči izbora za Evropski parlament u junu 2024, nekada oštre linije između proevropskih konzervativnih stranaka i nacionalističke krajnje desnice se zamagljuju dok obe pokušavaju da iskoriste nezadovoljstvo javnosti zbog pitanja kao što su migracija, troškova života, zelene tranzicije i rodne raznolikosti.

Lideri evropskih stranaka krajnje desnice sastali su se nedavno u Firenci i obećali prekomponovanje EU posle izbora za EP juna sledeće godine, pooštravanje migrantske politike, ublažavanje klimatske politike kako bi se zaštitila radna mesta i industrija.

„Naš cilj je da postanemo bar treća po veličini grupa u Evropskom parlamentu, iza desnog centra i socijalista, i da od nas zavise odluke“, izjavio je zamenik premijera Italije i lider parije Liga Mateo Salvini, koji je bio domaćin skupa.

„Postoji nekoliko razloga za jačanje desničarskih stranaka u Evropi, od kojih je većina povezana sa krizama sa kojima se suočavamo više od deset godina. Počelo je sa ekonomskom krizom 2007-2008. i merama štednje koje su morale da budu primenjene“, kaže za Danas dr Nataša Sticinska (Natasza Styczyńska) sa Instituta za evropske studije, inače profesorka na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, Poljska.

Kako dodaje, tu je zatim Arapsko proleće i posledični vrhunac izbegličke krize 2015. i poslednje, ali ne i najmanje važno, dva skorašnja događaja – pandemija kovida 19 i rat u Ukrajini.

„Neizvesne situacije, kao što su rat, slabljenje ekonomije, pandemija, uvek će predstavljati priliku za stranke koje se zalažu za veću kontrolu, nude jasna i jednostavna za razumevanje rešenja i mogu da ukažu na razlog krize, bilo zamišljen ili stvarni“, navodi Sticinska.

Ona napominje da je zanimljivo to što tokom poslednje decenije vidimo da sve više partija desnog centra prilagođava argumente i retoriku radikalne desnice i to doprinosi utisku da desničarska strana političkog spektra raste.

„Slučaj Francuske, Švedske, Austrije i nedavno Holandije otkrio je da su takvi postulati privlačni za birače. Suprotno opštem mišljenju, ovi postulati nisu protiv EU ili nisu u potpunosti protiv migracija, već su često vođeni ekonomskim strahovima i zahtevom za sprovođenjem efikasnije i jasnije politike, na primer u vezi sa migracijom“, kaže naša sagovornica i napominje da su, s druge strane, nedavni izbori u Poljskoj pokazali da postoje i drugi trendovi.

„Poljski Pravo i pravda i njihovi koalicioni partneri nisu ispunili izborna obećanja i zauzeli su previše neliberalne i anti-EU stavove koje društvo ne ceni“, ističe ona.

Odgovarajući na pitanje kakve bi bile posledice ako bi, kako se predviđa, desničarske stranke osvojile više od četvrtine mandata na izborima za EP, Sticinska kaže da mnogo zavisi od toga koje će desničarske stranke imati svoje poslanike u Parlamentu.

Kako objašnjava, u EP postoje najmanje dve grupe kojima se mogu pridružiti desni političari, od koji su Evropski konzervativci i reformisti (ECR) verovatno oni koji će najviše rasti.

„ECR okuplja konzervativne, često hrišćanske stranke koje karakteriše antifederalizam, ali ne i antievropeizam. Druga grupa, Identitet i demokratija (ID), može se okarakterisati kao radikalno-desničarska, a evropski poslanici koji su njeni deo mogu se okarakterisati kao više evroskeptični, suverenistički i nacionalistički“, kaže naša sagovornica.

Kako ističe, jačanje ID značilo bi sve veće poteškoće u postizanju konsenzusa, dok se veruje da bi ECR delovao u okviru logike EP i pregovarao o stavovima i sa demohrišćanima (EPP) i sa levicom (S&D).

Sticinska ne smatra da bi predviđeni ishod izbora u EP doveo do tektonskih potresa na Starom kontinentu.

„Verujem da su evropski glasači mnogo razumniji nego što imamo tendenciju da mislimo. Sve ankete pokazuju da građani Evrope imaju slične prioritete bez obzira na to da li naginju na desno ili levo. Oni očekuju da političke elite budu sposobne da dođu do konsenzusa i praktičnih rešenja. Takođe, kao što nam je poznato iz prošlosti, stranke koriste izbore za EP kao test za svoje planove pre domaćih izbora i verovatno je da će to biti slučaj i 2024“, zaključuje Sticinska.

(Danas, Foto: Pixabay)