Usvajanje posebnih zakona je bolno dugačak proces. Zakon o kinematografiji usvojen je 26. decembra u Skupštini Srbije, nakon dve godine čekanja. Toliko dugo se čeka da Vlada Srbije usvoji nacrte Zakona o izdavaštvu i Zakona o arhivima i arhivskoj građi.

„Razlog odlaganja je nedostatak komunikacije Ministarstva kulture sa ključnim institucijama čiji rad zakoni regulišu, kao i sa ostalim akterima od kojih se očekuje da podnesu teret troškova“, kažu akteri kojih se zakon tiče. Često se i različite interesne grupacije nađu u konfliktu oko predloženih rešenja, a smene na čelu ministarstva takođe usporavaju ili potpuno zaustavljaju proces.

Dobar primer je zamrzavanje nacrta Zakona o izdavaštvu, čije je usvajanje odloženo delimično zbog sukobljenih interesa, delimično zbog smene na čelu ministarstva.

„Nacrt zakona je napisan 2001. godine kada je ministar kulture bio Branislav Lečić“, podseća Zoran Hamović, specijalni savetnik bivšeg ministra kulture Nebojše Bradića. Tada je ministarstvo naručilo izradu nacrta od nevladine organizacije Centar za unapređivanje pravnih studija.

Tek se 2009.godine formira radna grupa na čelu sa Vladimirom Vodinelićem, čiji je zadatak da prilagodi postojeći nacrt trenutku i ponudi ga na javnu raspravu. Tokom 2010. su održane četiri javne rasprave u četiri grada u Srbiji, a najavljeno je tada da će se ovaj zakon usvojiti u paketu četiri zakona, od kojih se tri odnose na bibliotekarstvo.

Ali, kada je nacrt izašao na javnu raspravu, Udruženje izdavača i knjižara Srbije se pobunilo, tvrdeći da nije bilo konsultovano. U pismu objavljenom na sajtu Udruženja, navodi se da njegovi predstavnici šest meseci nisu uspeli da se sretnu sa ljudima iz ministarstva.

Vuk Vukićević, generalni sekretar Udruženja izdavača i knjižara kaže:

„Veliki problem je što struka nije konsultovana ni pre ni tokom rada na tekstu Zakona. Do danas jedino nacionalno udruženje izdavača i knjižara, koje broji 120 članova i legitimni je predstavnik srpskog izdavaštva u Međunarodnoj asocijaciji izdavača, ništa ne zna o izmenama u tekstu nacrta zakona koji treba da reguliše upravo izdavaštvo i knjižarstvo. Da li je prirodno donositi Zakon o izdavaštvu bez uvažavanja mišljenja izdavača?“

Hamović, međutim, osporava optužbe, tvrdeći da su svi akteri u izdavaštvu imali priliku da reaguju na tekst nacrta: „Udruženje izdavača i knjižara nije bilo zadovoljno zato što nije javno konsultovano. Njihove primedbe su bile besmislene i njihov nastup je bilo samo skretanje pažnje na sebe.“

Tokom javne rasprave, takođe se pojavio problem finansiranja budućeg Centra za knjigu, preko koga bi Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, koordinirala poslove otkupa knjiga za biblioteke. To je uloga koju sada ima Ministarstvo kulture preko komisije koju samo formira.

U vezi sa Centrom su se pobunile dve javne ustanove, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Službeni glasnik, jer nisu želele da odvoje tri odsto svog budžeta za ovu instituciju, tvrdeći da bi ih to dovelo do bankrota. Direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović, na okruglom stolu održanom u novembru 2010. rekao je da bi uz obavezno izdvajanje od tri odsto Glasnik imao godišnji gubitak od oko 20 miliona dinara.

Miroljub Albijanić, direktor Zavoda za udžbenike, takođe se ne slaže sa izdvajanjem novca, a pritom mu je nejasna i uloga Centra. Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke, koja bi na osnovu nacrta zakona trebalo da rukovodi Centrom za knjigu, predložio je da se novac pribavlja iz TV pretplate, lutrije i sličnih izvora, ali nijedan od ovih predloga nije prošao.

Hamović, međutim, tvrdi da su mnoge primedbe uvažene, da je nacrt zadovoljavajući, i krivi novi sastav Ministarstva kulture što je donošenje zaustavio tako što je, iz paketa četiri zakona o knjizi, na doradu izdvojio ovaj o izdavaštvu.

„Ako je izvađen iz paketa da bi se popravio, zašto do sada te izmene nisu učinjene? Dok se na zakonu radilo, svi su pitali kada će zakon izaći, a kada je proces zamrznut, niko više ne postavlja to pitanje“, dodaje Zoran Hamović.

Izdavači tvrde da u odsustvu zakona na tržištu vlada haos – nema kriterijuma koji utvrđuju status izdavača, nema dovoljno budžetskog novca za otkup knjiga za biblioteke, piraterija caruje, država oporezuje knjigu i osiromašuje izdavače dodatnim dažbinama. Oporezuje se i materijal i grafička oprema iz uvoza, a ne pravi se razlika u oporezivanju naučne literature i šunda.

Zoran Kolundžija, predsednik Udruženja izdavača i knjižara Srbije i vlasnik izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada, opisuje trenutnu situaciju: „Improvizuje se, formira se Nacionalni savet za kulturu bez ijednog izdavača, izlaze šljampave knjige, potpisuju se kao urednici snaje, sestre, izmišljeni rođaci… Kupce obmanjuju, a prevaranti ili prodavci loše robe odnose novac sa tržišta.“

On nije zadovoljan količinom novca koju Srbija izdvaja za otkup knjiga, navodeći da druge zemlje sa manje stanovnika izdvajaju višestruko veće iznose za tu namenu.

„Izdavači uplate kroz PDV najmanje dve milijarde dinara (20 miliona evra), a država sa velikim ustezanjem za otkup knjiga odvoji 100 miliona dinara (milion evra), a za subvencije zaista mizeran novac. Poređenja radi, Hrvatska nikad ne odvaja manje od pet milona evra za razne oblike podrške knjizi.“

Za Žarka Čigoju, vlasnika izdavačke kuće Čigoja štampa, iz Beograda, najveći problem je u knjižarskom monopolu koji sada postoji, jer „ako isti čovek proizvodi knjigu, pa napravi lanac prodavnica u kojima ih prodaje, onda on dolazi u mogućnost da svojim knjigama da prednost, a to je monopol.“

Takođe, Čigoja je nezadovoljan što se knjige oporezuju, kao i oprema koja, usled nedostatka domaće ponude, mora da se uvozi u Srbiju. On ukazuje da se do 2000. godine nije plaćao porez na mašine i grafičku opremu, i dodaje da smo 70 godina pre toga imali tradiciju da se nije plaćao porez na knjigu, a sad se plaća.

„Takođe, problem je što sada od svakog naslova pet primeraka dajemo Narodnoj biblioteci, bez ikakve naknade, a sa druge strane, za CIP broj plaćamo oko 30 evra po naslovu. Dakle, svake godine damo oko 500 knjiga, i oko 3.000 evra državi, a to je ukupno oko 8.000 evra”, dodaje on.

Vuk Vukićević, generalni sekretar istog udruženja, smatra da se novac Ministarstva kulture namenjen knjizi pogrešno i neefikasno usmerava.

„Biblioteke nemaju dovoljan broj novih knjiga jer su sredstva koja se izdvajaju za otkup nedovoljna, a određene vrste publikacija, kao što su stručne knjige i enciklopedije, uopšte se ne otkupljuju od izdavača. Zbog toga građani u malim mestima često nemaju nikakvu mogućnost pristupa značajnim izdanjima. Istovremeno, za nastupe na sajmovima u inostranstvu se troše stotine hiljada evra“, smatra Vukićević.

Nastup na sajmovima je bolna tačka neslaganja između Ministarstva kulture i udruženja izdavača. Na Sajmu knjiga u Frankfurtu, Srbija već dve godine ima dva odvojena štanda sa dva zavađena tabora, koji su 2011. bili okrenuti leđima jedan drugom. Jedan štand plaća ministarstvo, a drugi izdavači.

„Ukoliko će Zakon stvoriti uslove za rešavanje ovih problema, onda bi ga trebalo što pre doneti“, mišljenja je Vukićević.

(BIRN)