Kulturu u Srbiji više od četiri decenije oblikuju nacionalisti i konzervativci, perpetuirajući nasilje, mržnju, ksenofobiju, rasizam, ocjenjuje Izabela Kisić, izvršna direktorica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je na nedavno održanoj konferenciji “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma” predstavio Preporuke za novu kulturnu politiku.

Zasnovane su na trogodišnjem procesu analize strateških i zakonskih dokumenata i mapiranja stanja u kulturi u Srbiji. U njihovoj izradi učestvovao je veliki broj umjetnika, sociologa, kulturologa, filozofa, novinara i predstavnika civilnog društva.

Preporuke za novu kulturnu politiku, kako navode, predstavljaju početak borbe stručne i šire javnosti za otvorenu i slobodnu kulturnu scenu, te će biti dalje usavršavane.

“Lista smernica je duga, i ona će se upotpunjavati i razrađivati u pravcu formulisanja kulturne politike koja podstiče emancipaciju i razvoj pojedinaca i društva. Moramo se osloboditi nepotizma, nacionalizma, rasizma i ideološki instrumentalizovanog konzervativizma”, kaže Kisić, koja je u razgovoru za Al Jazeeru govorila o aktuelnoj kulturnoj politici u Srbiji, njenim nedostacima i promjenama koje je neophodno napraviti, te odnosu aktuelne vlasti prema kulturi.

Šta odlikuje aktuelnu kulturnu politiku u Srbiji i zbog čega joj je neophodna nova?

– Helsinški odbor je inicirao ovaj proces iz otpora kulturi koju više od četiri decenije oblikuju nacionalisti i konzervativci i perpetuiraju nasilje, mržnju, ksenofobiju, rasizam. Današnja kulturna politika je usmerena na zataškavanje zločina i održavanje iluzije o “srpskom svetu” i “ruskom svetu”. Institucije kulture su uporište srpskog nacionalizma, pre svega odeljenje za srpski jezik SANU-a, deo Filološkog fakulteta, Matica Srpska…

Ratni huškači su prisutni u medijima, na kulturnim simpozijumima. Jedan od istaknutih promotera takvog kulturnog modela je i akademik Matija Bećković, autor krilatice o Srbima kao “ostatku zaklanog naroda” koja je bila poziv na rat. Intelektualci koji su potpirivali sukobe snose odgovornost, kao i generali osuđeni za ratne zločine. Kulturna i intelektualna elita koja je učestvovala u pripremi rata i mobilizaciji Srba na celoj teritoriji Jugoslavije nije doživela ni moralnu osudu. Naprotiv, oni su ponovo zagovornici ideologije koja čeka svoj povoljni trenutak.

Na čelu institucija, upravnih odbora, u izdavačkim kućama… nalaze se autori koji dolaze iz tog ideološkog okruženja. Tu su Muharem Bazdulj, Vladimir Kecmanović, Vladimir Tabašević, Goran Petrović, koga proglašavaju najvećim srpskim piscem, i niz drugih. Neki od njih rade za Russia Today Balkan, medij u službi ruske agresije na Ukrajinu. Sredstva se ulažu u reprodukciju arhaičnih dela koja afirmišu nacionalizam, valorizuju patrijarhalne vrednosti i malograđanštinu. Jedan od primera je Knjiga o Milutinu, nedavno postavljena na scenu Zvezdara teatra. Međutim, osim tog autentičnog nacionalističkog dela kulturne elite, postoji i onaj oportuni koji održava status quo. Vezan je, na primer, za kreativne industrije pri kabinetu premijerke Ane Brnabić. Kulturni delatnici, koji učestvuju u procesu koji je inicirao Helsinški odbor, raskrinkavaju projekte koji kulturu svode na sluškinju nacionalizma i autoritarnosti.

S obzirom na to da je kultura ogledalo svakog društva, šta u tom slučaju aktuelna situacija na kulturnoj sceni Srbije govori o njenom društvu?

– Na konferenciji se, recimo, govorilo o eroziji jezika u medijima, ali i u institucijama, pre svega u Skupštini Srbije. Javni govor je šovinistički, ksenofoban, mizogin, pornografski, banalan, vulgaran. Dekadencija kulture i deintelektualizacija vodi zaglupljivanju, umrtvljivanju stanovništva, a iznad svega normalizuje nasilje. To sve deluje razarajuće na društvo.

Šta su najveći nedostaci aktuelne kulturne politike koje je potrebno unaprijediti, odnosno mijenjati ih?

– Kultura je svedena na uske parohijalne etničke okvire. Poseban značaj daje se “sećanju na kolektivna stradanja” što održava jedinstvo svih Srba u regionu i sprečava njihovu integraciju u društva u kojima žive. Na tome insistira i Povelja o srpskom kulturnom prostoru. Učvršćuje se veza crkve i države.

Srpska pravoslavna crkva, koja je najveći protivnik emancipacije i ljudskih prava, ulazi u vrtiće i škole na otvorena vrata. Njen uticaj se pojačava, a primeri su svakodnevni: od pritisaka na direktore škola, pokušaja unošenja nenaučnih tekstova u udžbenike do poslednjeg nasilnog upada sveštenika SPC-a u osnovnu školu u Sečnju. Direktorka Olivera Marjanović je prva prosvetna radnica koja je Crkvi javno rekla “ne”, što je izuzetna hrabrost. Sveštenik je sa svitom uleteo u školu, na silu održao obred, a država nije učinila ništa da sačuva sekularni karakter obrazovanja i odbrani školu. Kad god treba štititi ljudska prava, institucije u Srbiji pokleknu pred SPC-om. Patrijarh Porfirije će, kako se najavljuje, učestvovati u radu tima za izradu srpskih nacionalnih udžbenika kojima je cilj da oblikuju nacionalni identitet učenika

Koje su preporuke Helsinškog odbora za ljudska prava i kakva kulturna politika zapravo treba biti?

– One su nastale na osnovu priloga, diskusija na nizu okruglih stolova i razgovora sa gotovo 60 umetnika i kulturnih delatnika. Lista smernica je duga i ona će se upotpunjavati i razrađivati u pravcu formulisanja kulturne politike koja podstiče emancipaciju i razvoj pojedinaca i društva. Moramo se osloboditi nepotizma, nacionalizma, rasizma i ideološki instrumentalizovanog konzervativizma.

Iznad svega želimo kulturnu scenu na kojoj će biti podsticana intelektualna polemika i argumentovan dijalog. Tako je bilo na konferenciji: imali smo civilizovan dijalog i kritiku.

Saradnja institucija finansiranih iz javnog budžeta sa umetnicima iz regiona je skromna i ne dodiruje suštinske teme. Novi Sad je prošle godine bio evropska prestonica kulture. Bilo je i sadržaja koji su obuhvatali i nezavisnu kulturnu produkciju, ali je u većinski ipak bio podređen dominantnoj matrici. Napad na pozorišne umetnike iz Zagreba, koji su bili deo tog programa, odražava toksičnu atmosferu koju stvaraju mediji. Međutim, publika ih je primila sa oduševljenjem, a njihovo saopštenje tim povodom pokazalo je zrelost i dobronamernost.

Fokusiranje kulturne politike na “negovanje tradicije” bez podsticanja savremenog stvaralaštva utvrđuje obrasce koji vode stagnaciji društva. Svaka generacija ima pravo da tradiciju iznova tumači, prevrednuje, preoblikuje, izabire i oslanja se na njene različite delove.

Posebnu pažnju posvetili ste kulturi sjećanja. Koliko je ona važna za razvoj zdravog društva i kako se ona interpretira danas? Koliko na ovom polju ima zloupotreba i kako ih spriječiti?

– Preduslov za humaniji put je objektivno sagledavanje svega što se desilo u prošlosti, i negativno i pozitivno. To je jedini način da anticipiramo šta je nada za društvo u budućnosti, a šta mu je pretnja. I kulturno stvaralaštvo podleže toj analizi. Ono što sve srpske vlade u poslednje tri decenije rade u sferi memorijalizacije je nemoralno i ima skrivenu agendu koja kulturnim elitama daje političko-ideološki zadatak da zloupotrebom srpskih žrtava Drugog svetskog rata legitimišu ratove devedesetih i zločine nad nesrpskim stanovništvom.

Sredstva iz budžeta, ali i raznih drugih izvora, troše se na proizvodnju, promociju i plasman dela koja podstiču sukobe i razvijaju mržnju. Zbog svega toga insistiramo na kritičkom tematizovanju prošlosti i otporu njenom falsifikovanju. U kulturi sećanja treba ukazivati na mračne, skrivene stranice sopstvene istorije jer to vodi objektivizaciji narativa i humanom društvu.

Kako se aktuelna vlast odnosi prema kulturi i kulturnim institucijama? Ima li sluha za konstantno marginaliziranu nezavisnu scenu?

– Mali alternativni prostori bore se za opstanak u izuzetno teškim finansijskim i političkim uslovima. Javni prostori su zatvoreni za slobodne umetnike, za one koji kritički misle i dovode u pitanje dominantne narative. Nezavisna umetnička produkcija ima male šanse za plasman i dolazak do publike. Učesnici konferencije su svedočili o političkim zabranama i pritiscima. Socijalni status nezavisnih umetnika, posebno onih koji rade van javnih institucija, izuzetno je težak. Iza svega ovoga stoje državne institucije. Međutim, one deluju u sinergiji sa ulicom u uništavanju nezavisne scene.

Bilo je primera brutalnih pretnji umetnicima, stigmatizacije, pa čak i fizičkog nasilja, kao što je demoliranje izložbe Novo doba u Beogradu. Desničari su pokušali da prekinu performans Uvod u predstavu: Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo.

Brojni kulturni događaji organizuju se pod rizikom za učesnike. Organizatori su prinuđeni da svaki put prijavljuju policiji kad organizuju nešto što smeta vlasti i njihovim intelektualcima. Uprkos teškim uslovima, nezavisna scena je veoma živa. Neko je na konferenciji lepo rekao: borba za nezavisnu kulturnu scenu je borba za kulturu. Građanima je stalo do svežih ideja.

Očekujete li da će vlast imati sluha za vaše kritike i sugestije i početi raditi na njenom unapređenju?

– Parafraziraću Marka Ristića, Krležinog saborca i čuvenog književnika koji je izbrisan iz srpske kulture sećanja: Treba živeti u stalnom stanju pobune i rata protiv malograđanskog i nacionalističkog društva. Za otpor većini je potrebna moralna i intelektualna hrabrost. Potrebni su energija i zanos da bismo se borili protiv kulturne politike koja je posle četiri decenije pustila jake korene.

U zborniku Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma ste, između ostalog, analizirali i strategiju razvoja kulture od 2020. do 2029, koju je Vlada Srbije predložila prije tri godine, a koja je praćena burnom raspravom. Čak je bilo zahtjeva za njeno odbacivanje u cjelini zbog ocjene da je ‘etno-nacionalistička’. Koji su zaključci vaše analize?

– Autori tekstova ne bave se samo analizom strategije ili drugih vladinih dokumenata, poput diskriminirajućeg zakona o ćirilici ili Povelje o srpskom kulturnom prostoru. Izuzetno je važan uvid u aktuelnu kulturnu produkciju i rad institucija kulture i univerziteta. Ovaj zbornik je jedinstven u tom smislu. Iz tekstova se vidi koliko je kulturna scena prožeta dogmatizam i nasiljem.

Pokrenuli ste veoma važnu temu, naglašavajući da je ovo tek početak borbe za otvorenu i slobodnu kulturnu scenu. Koji su dalji koraci koje planirate poduzeti na ovom polju?

– Ovo što smo do sada uradili imalo je velikog odjeka među kulturnim delatnicima. Entuzijasti iz niza gradova Srbije nas zovu da predstavimo knjigu i razgovaramo o novoj kulturnoj politici. Najmanje jednom mesečno imaćemo sastanke u Beogradu o tome šta dalje i konkretnim akcijama. Uspostavljena je ozbiljna neformalna mreža ljudi koji žele da učestvuju u tome i da menjaju situaciju. Jedna od zaključaka je da je promena moguća i zavisi od nas.

Elma Ljubčić (AJB, foto: N1)