Suočen sa rastućim tenzijama, sveobuhvatni strateški cilj Vladimira Putina je sada jasan: rasformirati NATO i razotkriti ranjivost alijanse. S obzirom da Rusija doživljava neuspehe u Ukrajini, neposredna pretnja članicama NATO-a poput Poljske i baltičkih država može biti donekle ublažena. Međutim, na Balkanu se nalazi najslabiji bok NATO-a, koji predstavlja pogodnu metu za ruske ambicije.

Ove nedelje, u jednom od najgorih sukoba od kada je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, desetine teško naoružanih etničkih Srba napalo je policiju na severu Kosova i zabarikadiralo se u pravoslavnom manastiru; incident u kojem su poginuli jedan policajac i trojica napadača. Kosovski lideri su to, razumljivo, označili kao teroristički napad. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić negirao je bilo kakvu umešanost, požalivši se ambasadoru Rusije u Srbiji da kosovski premijer Aljbin Kurti sprovodi „brutalno etničko čišćenje“ uz podršku Zapada.

Ova eskalacija je ostvarenje sna Moskve. Srbija i Rusija već mesecima pripremaju Srbe za eskalaciju na Kosovu, raspirujući tenzije na Balkanu kako bi odvratile pažnju Zapada od rata u Ukrajini. Oni su preplavili informativni prostor propagandom ponavljajući staru tvrdnju da Kosovo pripada Srbiji – u jednom propagandnom prilogu se tvrdilo da Velika Britanija tamo sprema rat. Kao što svaki student istorije Balkana zna, takva retorika je i ranije izazivala etničko nasilje u regionu.

Rusija je brzo iskoristila ovaj incident: ruski portparol je izjavio da „dodatni pritisak Zapada“ dovodi „ceo region Balkana na opasnu ivicu“. Putin zna da ne treba da šalje vojne snage na Balkan – on može koristiti hibridni rat da destabilizuje region i uspostavi Rusiju kao jedinog pouzdanog pregovarača o sukobu. Ovaj plan ostvaruje tri cilja: odvratiti Zapad od Ukrajine, ojačati regionalni položaj Moskve i dati Putinu uticaj na zapadne sile ako žele da spreče eskalaciju sukoba u regionu.

Srbija takođe ima koristi. Vučić je eskalirao, a zatim i deeskalirao na Kosovu tako što se pozicionirao kao stub stabilnosti i koristio eskalaciju kao monetu za pregovaranje sa Zapadom. Vučićev krajnji cilj je da zadrži vlast, a kosovska kriza mu pomaže da skrene pažnju sa sopstvenih unutrašnjopolitičkih pitanja i da pojača podršku za predstojeće izbore.

Bela kuća je u petak preduzela korak bez presedana i javno upozorila na „veliko srpsko vojno raspoređivanje duž granice sa Kosovom“. Koliko god ovo bilo opasno, Vučić zna da nema potrebe da šalje vojsku. Umesto toga, on može da koristi Putinov priručnik i pošalje vojnike, „male zelene čovečuljke“ bez obeležja da potkopaju Kosovo i da potom poriče da je u to upleten. Možda se upravo to već dogodilo.

NATO je najavio da pojačava prisustvo trupa na Kosovu – a Ministarstvo odbrane Velike Britanije prenosi komandu nad vojnim bataljonom na NATO da pruži pomoć – ali mora učiniti više, i to brzo, da uguši nasilje i upozori Rusiju i Srbiju. Što hitnije potrebno je da pojača svoje informativne operacije u zemlji i inostranstvu. Još jedna kosovska kriza mogla bi se lako preliti na Severnu Makedoniju, državu članicu NATO-a, i imala bi velike implikacije na evropsku odbranu u trenutku kada su SAD zauzete predstojećim izborima. Ovo je opasan trenutak, ali malo ko o tome govori.

Tri decenije nakon krvavog raspada Jugoslavije, etničke tenzije na Balkanu nikada nisu nestale. Uprkos sveukupnoj vojnoj nadmoći NATO-a, on ima “slabu ruku” na Balkanu, a Rusija ga tamo i dalje nadmašuje. Vreme je da NATO ojača svoje prisustvo u regionu i stavi Rusiju u defanzivu.

(The Telegraph, prevod: Autonomija, foto: N1)