U poslednjih nekoliko godina se u domaćoj javnosti ponavlja jedan neobičan obrazac da u medijima ispliva informacija koja se naširoko tumači kao indicija – a nekad čak i potvrda da se Srbija svrstava uz Zapad, pri čemu je to tumačenje naročito popularno upravo unutar prozapadnog tabora. Poslednji takav slučaj bila je informacija da Srbija nabavlja „rafale“ od Francuske, a nekoliko nedelja ranije se u javnosti pojavila i vest o srpskoj municiji u Ukrajini.

Koliko su ove spekulacije utemeljene? U slučaju sa „rafalima“, takva tumačenja dovodi u pitanje činjenica da su se među zemljama koje su sklapale ugovore o nabavci istih tih aviona tokom prethodnih godina našli i Indija, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati. Indija je u trenutku sklapanja ugovora 2016. godine već uveliko bila deo BRIKS-a, dok su Egipat i Emirati tom savezu pristupili nekoliko godina nakon ugovaranja nabavke. Dakle, izgleda da se BRIKS i „rafali“ međusobno ne isključuju.

Kada je reč o srpskoj municiji u Ukrajini, najpre je upitno da li su nadležni zaista znali gde će ta municija da završi jer je ona tamo svakako dospela preko trećih zemalja, što dovodi u pitanje tvrdnju da taj čin predstavlja nekakav akt savezništva prema Ukrajini – a samim tim i slutnje da se Srbija potajno i postepeno približava Zapadu.

Ovde naravno treba imati u vidu i mogućnost da je izvoz preko drugih država bio zapravo samo način da se zaobiđe međunarodna regulativa, sa ciljem da srpska municija na ovaj ili onaj način završi u Ukrajini. Iako je tako nešto takođe vrlo upitno, u tom slučaju ipak treba imati u vidu da je izvoz municije u Ukrajinu u dobroj meri – ako ne i u celosti – motivisan prilikom da se na tom izvozu zaradi. S druge strane, države koje su otvoreno saveznice Ukrajine su uglavnom donirale vojnu pomoć, umesto da na izvozu oružja i vojne opreme zarađuju. Ilustracije radi, Litvanija (država sa otprilike istim BDP-om kao Srbija) je prema podacima Kiel Instituta Ukrajini u prethodne dve godine donirala vojnu pomoć od oko 800 miliona evra – dakle isto koliko iznosi vrednost municije iz Srbije koja je otišla u Ukrajinu.

Ipak, sve i da je (delimično) motivisan profitom, izvoz srpske municije u Ukrajinu – bilo direktno ili indirektno – bi sa ruske strane nesporno bio dočekan sa neodobravanjem. S obzirom na to treba postaviti pitanje zbog čega bi Rusija tako nešto tolerisala? Odgovor na to pitanje po svemu sudeći leži u tome što Rusija mora da ostavi Srbiji prostor da negde zaradi novac, kad već ne može da parira zapadnim zemljama po donacijama, spoljnoj trgovini i stranim investicijama, s obzirom na to da su njeni ekonomski kapaciteti daleko ispod nivoa EU, SAD i drugih zapadnih zemalja, što ilustruje podatak da samo Evropska unija ima deset puta veći BDP od Rusije. Stoga ne iznenađuje činjenica da je izvoz Srbije u Rusiju skoro dvadeset puta manji nego u Evropsku uniju (oko 1 milijarde naspram 20 milijardi dolara). Značajan jaz postoji i kod stranih direktnih investicija, gde priliv iz Rusije u prethodnih deset godina iznosi u proseku oko 200 miliona evra godišnje, što je daleko manje nego EU koja je investirala prosečno 1,5 milijardi evra godišnje. Osim toga, Rusija za Srbiju ne predstavlja ni značajan izvor projektnih kredita (za izgradnju puteva i železnica, modernizaciju energetske infrastrukture i slično), kao što su Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj.

Uprkos slabim koristima od Rusije, Srbija uz sva povremena i privremena skretanja još uvek ostaje njen politički saveznik. Rusija i Srbija su u svakom geopolitičkom sukobu na Balkanu na istoj strani, bilo da je reč o Crnoj Gori, Kosovu ili Bosni i Hercegovini. Takođe se treba prisetiti i činjenice da Srbija još uvek nije usvojila nijedan paket sankcija Rusiji, kao i toga da je njen bezbednosni aparat u velikoj meri instrumentalizovan u cilju proganjanja Putinovih političkih protivnika koji žive u Srbiji – nezavisnih novinara, aktivista, režisera. Privrženost Rusiji se može uočiti i na unutrašnjepolitičkom planu. Tu kao zgodan primer mogu poslužiti provladini mediji koji u Srbiji su izrazito proruski nastrojeni. Na kraju krajeva, Rusija – odnosno njen autokratski model i dan danas predstavlja uzor sa srpsku državu i društvo. Stoga povremeni ispadi poput nabavke „rafala“ i izvoza municije u Ukrajinu teško mogu biti utemeljenje za (optimističan) zaključak da je u Srbiji u toku prestrojavanje ka Zapadu.

(Autonomija, foto: Pixabay)