"Evropski lideri bi trebalo da pokažu svojoj javnosti da razumeju razliku između izigravanja budale i bivanja budalom"
Posle lošeg iskustva u Prvom svetskom ratu, Francuska je 30-ih godina prošlog veka izgradila Mažino liniju – ogroman sistem utvrđenja, prepreka i oružanih instalacija duž granice sa Nemačkom. Nemačke trupe su 1940. zaobišle Mažino liniju i napadom sa severa, preko Belgije, Holandije i Luksemburga, osvojile Francusku za šest nedelja.
Gotovo mistična vera francuskih lidera u neprobojnost Mažino linije bila je jedan od glavnih razloga za strahovit poraz zemlje 1940, tvrdi istoričar Vilijam L. Širer u svojoj poznatoj knjizi „Uspon i pad Trećeg rajha“: „Francuska je svoju odbranu zasnovala na poverenju u liniju utvrđenja, koja je bila psihološka štaka a ne istinska strateška prednost.“
Danas smo svedoci rastakanja post-hladnoratovskog evropskog poretka i rizika od pucanja transatlantskog saveza kao posledice napada predsednika Donalda Trampa na Evropu i njegove odlučnosti da kupi ili anektira Grenland. To nas navodi na pitanje da li će budući istoričari govoriti da je evropsko poverenje u NATO bilo kao Mažino linija – psihološka štaka koja je stvorila lažan osećaj sigurnosti i sprečila Evropu da se suoči sa pravim egzistencijalnim izazovima.
Kako je NATO oblikovao Evropu
Da li je trenutni osećaj nesigurnosti Evrope pre svega posledica njene posustale imaginacije? Evropskim političarima je jasno da je vreme kada je Amerika branila svoje saveznike prošlo. Ali u svojim nastupima oni uporno insistiraju na tome da je NATO i dalje osnova odbrane Evrope. Građani EU su manje diplomatski nastrojeni od svojih lidera. Nedavno istraživanje koje je sproveo Evropski savet za spoljne odnose otkriva da samo 16% Evropljana Ameriku doživljava kao saveznicu. Možda je još upečatljivije to što petina ispitanika Ameriku opisuje kao protivnika ili rivala Evrope.
NATO je bio poslednje uporište evropske hladnoratovske religije. To nije bio samo odbrambeni savez, već Sveti duh koji lebdi nad planetom na kraju istorije. Evropljani su bili opčinjeni američkom vojnom moći i nisu sumnjali u posvećenost Vašingtona bezbednosti Starog kontinenta. Većini Evropljana rat u Evropi 21. veka bio je nezamisliv upravo zbog postojanja NATO-a. Nisu primetili da je centralni zadatak ovog saveza, naročito u istočnoj Evropi, bila demilitarizacija Evrope, a ne izgradnja njenih odbrambenih kapaciteta.
Uprkos ustaljenom mišljenju, proširenje NATO-a na centralnu Evropu 1999. nije se odigralo zbog mita o ruskoj pretnji, već iz straha od povratka nacionalizma i ratova koje on izaziva. NATO se proširio na istočnu Evropu posle jugoslovenskih ratova kao zaštitnik Evrope od demona sopstvene prošlosti. „Evropski mir danas nije samo odsustvo rata, već marginalizacija rata kao takvog u životu nacija, duboka kulturna i institucionalna promena“, napisao je 2008. Džejms Dž. Šihan u svojoj istoriji moderne Evrope „Gde su nestali svi vojnici“.
Ključni kriterijum za pristupanje Atlantskom savezu postao je odnos prema nacionalnim manjinama, a ne odbrambena moć neke zemlje. Evropske oružane snage decenijama nisu obučavane za autonomnu odbranu, već samo za zajedničko ratovanje sa američkim snagama i, gotovo bez izuzetka, pod američkom komandom. Paradoksalna uloga NATO-a kao instrumenta razoružavanja, a ne izgradnje vojne sile najbolje se vidi na primeru Švedske i Finske. One su se godinama opirale članstvu u NATO-u, kome su se pridružile tek nakon ruske invazije na Ukrajinu. Danas su to dve članice saveza najbolje opremljene za mogući rat.
Robert Gejts, ministar odbrane u administraciji Baraka Obame, još je pre 14 godina artikulisao američko nezadovoljstvo zbog evropske nezainteresovanosti za održavanje međunarodne bezbednosti i finansiranje NATO-a: „Ako se trenutni trendovi opadanja evropskih odbrambenih moći nastave, budući američki lideri, kojima Hladni rat nije bio formativno iskustvo kao meni, možda će reći da je američko ulaganje u NATO previsoko i da se više ne isplati.“
Evropljani su se pravili da ga ne čuju.
A onda se na sceni pojavio Donald Tramp. Kada je u julu 2016. prihvatio republikansku nominaciju za predsednika rekao je da će američka odbrana NATO saveznika biti proporcionalna njihovim doprinosima savezu. Kada je postao predsednik tokom samita u Briselu zapretio je povlačenjem Amerike iz NATO-a. Evropljani su to protumačili kao razmetanje i čekali kraj njegovog mandata. U januaru 2025. Tramp se vratio u Belu kuću, a za Evropu je bilo prekasno da osmisli alternativu.
Tramp i budućnost NATO-a
Kakva je budućnost NATO-a u trampovskom svetu u kojem je Evropa izgubila svoju centralnu poziciju za Sjedinjene Države? I šta je sa novom računicom, o kojoj se šapuće ali koja je sve izvesnija – da je sada opasnije biti američki saveznik nego protivnik?
Tramp nije samo promenio položaj Evrope na američkoj mapi sveta, već je ustanovio novu mapu koja pokazuje kako Vašington vidi svet. On sistem američkih savezništava ne smatra prednošću već teretom. Dok neki zavide Vašingtonu zbog njegovih saveza, Tramp zavidi Kini zato što ih nema.
Njegova averzija prema saradnji bar delimično objašnjava to što on rat u Ukrajini shvata prema analogiji sa 1914, kada je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu naveo Austrougarsku da objavi rat Srbiji i pokrene lančanu reakciju koja je dovela do Prvog svetskog rata. Kada Tramp procenjuje krizu u Evropi, čini se da on ne pomišlja na zabludu Britanije koja je verovala da je kupila mir potpisivanjem sporazuma sa Adolfom Hitlerom u Minhenu 1938. Ne, Tramp smatra da je rizik da Sjedinjene Države neoprezno uđu u katastrofalan i nepotreban rat sa Putinovom Rusijom daleko veći od potrebe da se umiri jedna revizionistička sila koja ponovo osvaja delove Evrope. Za Trampa, ruski rat u Ukrajini je Sarajevo, a ne Minhen.
Pitanje budućnosti NATO-a treba razdvojiti na dva odvojena pitanja. Za Trampovu administraciju, pitanje je kakvu ulogu NATO ima u trenutku kada Amerika više ne shvata Evropsku uniju kao američki projekat, ali i dalje želi da zadrži Stari kontinent u svojoj sferi uticaja. To je vizija u kojoj Amerika želi da zauzme mesto hladnoratovskog Zapada, opisivanog kao slobodni svet definisan zajedničkim liberalnim vrednostima i kulturom belih hrišćana.
Za Evropljane ulozi su drugačiji i takođe veliki. Oni NATO vide kao ključnu tačku odbrane od Trampovog napada na Evropu, ali i razvoja sopstvenih oružanih kapaciteta u sve anarhičnijem svetu, u kojem se američke bezbednosne garancije više ne uzimaju zdravo za gotovo. Tramp možda veruje da bez NATO-a ruski predsednik Vladimir Putin može postati najbolji prijatelj Vašingtona. Evropljani možda veruju da je povećanje vojnog budžeta dovoljno da se Evropa odbrani od svake opasnosti sama, bez pomoći Sjedinjenih Država.
Teatar američke imperije
Smela specijalna operacija Sjedinjenih Država u Venecueli bila je spektakl imperijalne moći. Ona je bila najava onoga što bismo nazvali pozorišnim imperijalizmom – novim fenomenom gde se velike sile razmeću svojom snagom kao načinom vladavine bez stvarnog upravljanja. To je ujedno i znak da novu strategiju nacionalne bezbednosti Vašingtona treba shvatiti doslovno. Onda stav Trampove administracije postaje jasan: on ne želi da napusti ili ukine NATO već da manipuliše strahom EU od toga kao toljagom za preoblikovanje Evrope.
Evropa će naravno opstati, ali ona jeste u stisci sa vremenom i bez političke orijentacije. EU treba da smanji svoju zavisnost od američke tehnologije i naoružanja, uz održavanje iluzije da se Evropa oslanja na američku vojnu moć taman toliko da zadovolji Trampovu sujetu. Za njega je ruski rat u Ukrajini povoljna prilika. Kao što privatna kompanija za obezbeđenje koristi rastuće rizike da poveća cenu svojih usluga, tako Vašington koristi evropsku ranjivost i uživa u pratećoj eskalaciji tenzija između Rusije i njenih evropskih saveznika.
Rusija opet Evropu smatra neprijateljem, a Trampa prirodnim saveznikom. Lord Hejsting Lajonel Ismej, britanski general, diplomata i prvi generalni sekretar NATO-a, davno je primetio da je svrha nastanka ovog saveza bila „da Amerikanci ostanu unutra, sovjeti napolju, a Nemci na dnu“. Današnja ruska strategija mogla bi se opisati kao zadržavanje Amerike unutra, izbacivanje Evrope napolje i držanje Ukrajine na dnu. Evropljani treba da se spreme za realizaciju Trampove pretnje aneksijom Grenlanda, za čin kršenja teritorijalnog integriteta države članice NATO-a. Postoji velika verovatnoća da se taj Trampov Krim dogodi već tokom ove godine.
Evropski lideri su godinu dana laskali Trampu i obećavali kupovinu američkog oružja, ali njegov ultimatum Evropi da se odrekne Grenlanda ili dobije veće carine je malo previše. Opisujući Trampovo ponašanje kao prelazak brojnih crvenih linija belgijski premijer Bart De Vever je primetio da je Evropa pred velikim izborom i da je „biti srećan vazal jedno, a bedni rob nešto sasvim drugo“.
Evropa je pred teškim izborom. NATO joj je i dalje očajnički potreban, ali njena relevantnost na globalnoj sceni zavisiće od njene spremnosti da preživi u svetu bez Atlantskog saveza. Nada da će se Evropljani mobilisati suočeni sa dvostrukim pretnjama Trampa i Putina je inspirativna, ali nerealna. Prema nedavnom istraživanju ECFR-a, 20% ispitanika koji Ameriku vide kao protivnika ujedno su i najmanje skloni povećanju vojnih budžeta svojih zemalja.
Evropski lideri bi trebalo da pokažu svojoj javnosti da razumeju razliku između izigravanja budale i bivanja budalom. Biti budala znači verovati da će, uprkos suprotnim dokazima, Amerika stati uz Evropu u slučaju ruske invazije – ili verovati da će se posle Trampa Sjedinjene Države vratiti na staro. Najveći strateški izazov Evrope je sadržan u starom sloganu: NATO je mrtav, živeo NATO!
STUPS: Klaster 1