U svom stanu u Harkovu je u devedeset i šestoj godini života poginuo moj poznanik, na neki način drug, kamerad, bivši logoraš nacističkih logora Boris Timofejevič Romančenko. Ruska raketa je pogodila višespratnicu u kojoj je stanovao i on je izgoreo.

U Memorijalnom centru Buhenvald-Dora, gde je dugo bio potpredsednik međunarodnog komiteta, nekoj vrsti nadzornog odbora, su mi rekli da prethodno mesecima nije izlazio iz svog stana jer se bojao Korone, a voleo je život, još je bio disao punim plućima. Na pamet mu nije padalo, a možda nije ni bio u stanju, da napusti grad koji ruske trupe žestoko bombarduju.

Sećam ga se sa raznih manifestacija u Vajmaru, iznad koga je na brdu Etersberg bio smešten logor. Na mestu nekadašnjeg logora polagali smo cveće svako na mestu na kojem su njegovi sugrađani bili ubijeni. Stanovali smo i obedovali u čuvenom hotelu „Elefant“. Nismo ništa uradili zajednički, jer je on bivao na diskusijama i priredbama na ruskom jeziku, iako je znao nemački, a ja tamo gde se koristio nemački jezik.

U Buhenvaldu je imao broj 26.635, znači da je stigao daleko pre mene koji sam bio broj 58.116 – nisam bio ja, mi nismo postojali imenom i prezimenom, odazivali smo se na svoj broj.

Pod nadzorom fon Brauna

Rodio se u mestu Bondari blizu grada Sumija na severnoistočnom rubu Ukrajine blizu granice sa Rusijom. Kao šetnaestogodišnjaka Nemci su ga transportvali na prinudni rad u Dortmund, ali je pobegao. Brzo su ga našli i strpali u koncentracioni logor, prvo u Bergen-Belzen, pa u Buhenvald, odakle je poslat je u logore Peneminde, gde su se pravile i isprobavale nemačke rakete V-1 i V-2. Na kraju je završio u Dori, verovatno najgorem od svih mučilišta.

Tamo zatvorenici nisu izlazili iz podzemlja, sastavljali su one rakete koje su uništavale London. Nadzirao ih je lično Vernher fon Braun, Hitlerov raketaš koji će kasnije pomoći Amerikancima da odlete na mesec.

Ironija sudbine

Sa mog stanovišta, ovo je nekako bio dostojanstven kraj života tog velikog čoveka. Ne umirati polako, ne gušiti se bespomoćno na aparatima, dugo se mučiti, nego jednim udarom, a onda izgoreti kao u Aušvicu, što ga je mimoišlo. Ne znam šta je mislio o ratu u Ukrajini, ruskoj invaziji, o državama nastalim iz SSSR.

Iz logora su gu oslobodili Amerikanci, a ubila ga je ruska raketa. Ima u tome ironije sudbine, da je posle svega što je preživeo ipak poginuo u ratu, a ne „od smrti“, kako smo govorili u logoru kada bi neko jednostavno umro.

Bio je prisutan kad su preživeli u Buhenvaldu 19. Aprila 1945. polagali zakletvu „…Uništavanje nacizma zajedno sa njegovim korenima naša je parola. Izgradnja novog sveta mira i slobode naš je cilj.“ Jasno je da taj cilj nije postignut, a sam tekst tog svečanog obećanja različito se može tumačiti.

Tamo i ovde

Boris Timofejevič je posle rata završio rudarski fakultet, bio je vodeći inženjer u mnogim ruskim rudnicima. Ne znam kako se osećao, u Buhenvaldu su i Ukrajinci pred brojem imali slovo R, tretirali su ih kao Ruse, znači veoma loše.

Na početku sam ruski napad na Ukrajinu upoređivao sa bombardovanjem NATO-a, zbrajao poginule kod nas i kod njih, u plamenu uništene kuće, zgrade, fabrike, razorene mostove. Naravno da sad to više ne mogu. Tamo je mnogo strašnije. A strašno je što za tu tragediju kažem ležerno „tamo“, jer bi se kolima do Ukrajine moglo stići za šest sati.

Mogu, doduše, da uporedim mrcvarenje i smrt ljudi i gradova, Ukrajinu sa Sirijom, sa Irakom, Libijom, Avganistanom. Ne govorim o napadačima, samo o patnji ljudi, civila, dece koja nisu stigla da žive.

Jeste, govorili smo i o njima, ali nismo do te mere saosećali. Da li zbog toga što im je boja kože nešto tamnija, nekako nisu „naši“? U mom slučaju nije u tome stvar, časna reč, bili su jednostavno daleko od nas. A imao sam poznanike u Damasku, dobra prijateljica moje žene, bivša balerina, bila je udata za zubara u tom gradu, nekada su dobro živeli.

Ponavljam u sebi stihove koje je i Hemingvej citirao: Ne pitaj nikad kome zvona zvone, tebi zvone.

(Vreme, Foto: N1)