U oktobru 2025. godine navršilo se četrdeset godina od prvog izdanja romana Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“. U ovom romanu Milutin Ostojić, srpski seljak iz Šumadije, priča šta je doživeo kao vojnik u Prvom i Drugom svetskom ratu. On je žrtva i svedok stradanja Srba u ovim ratovima i, mada je neškolovan, jasno mu je da su dva rata za jugoslovensku državu bili velike i skupe srpske greške. „Mi proširismo i uvećasmo državu“, priča Milutin, „a sve naše od čega asne i zadovoljstva imasmo – smanjilo se.“ Optužio je školovane Srbe da „melju o slovenstvu“, i o „državi koja dolikuje južnim Slovenima“, dok srpski narod „umire od gladi i studeni“. Ne može da razume zašto Srbi ginu da bi napravili državu zajedno sa „Švabama koji govore naški“, kad oni, u uniformi austrougarskih vojnika, čine najstrašnije zločine nad srpskim narodom.

U međuvremenu je objavljeno oko četrdeset izdanja „Knjige o Milutinu“ u više od pola miliona primeraka, što je čini jednom od najpopularnijih knjiga savremene srpske književnosti. Poslednjih godina njenoj popularnosti najviše doprinosi monodrama koju je po ovoj knjizi režirao Egon Savin, sa glumcem Nenadom Jezdićem u ulozi Milutina. Izvedena je prvi put 10. novembra 2021. godine u Zvezdara teatru u Beogradu, a zatim oko tri stotine puta u ovom pozorištu i na gostovanjima po raznim mestima u Srbiji.

Jevanđelje po Milutinu

Danas „Knjiga o Milutinu“ uživa slavu istinite istorije mučeničkog stradanja srpskog naroda u XX veku, ispričane par lui même (njim samim). Njen izuzetan značaj vidi se u tome što ona navodno nije obično književno delo, niti je njen junak samo književni lik, nego se „Knjiga o Milutinu“ tumači i svečano pozdravlja kao neka vrsta srpskog nacionalnog jevanđelja, jevanđelja po Milutinu. Njega je zabeležio i objavio Danko Popović, kome se posrećilo da među svim savremenim srpskim piscima bude taj koji će upoznati novog srpskog jevanđelistu u liku prostog šumadijskog seljaka i zapisati njegove svete reči.

Tako shvaćena i srpskoj publici ponuđena, „Knjiga o Milutinu“ je postala srodna knjigama koje su se pojavile u XIX veku u vreme romantizma, donoseći pesme i druge umotvorine nepismenih seljaka, koje su zapisali učeni ljudi i u njima otkrili „duh naroda“, odnosno „narodnu dušu“. Oni su pomogli da se duboka istina o narodu, njegovo usmeno zaveštanje, sačuva i približi i onim sunarodnicima koji su se opismenili i otišli sa sela, ne sluteći da su se tako udaljili od živog izvora svoje nacionalne duše, odnosno, kako se danas ta duša zove, od svog nacionalnog identiteta.

Posledica takvog čitanja „Knjige o Milutinu“ je što njen pisac ostaje u senci svog junaka, kao da nije on stvorio Milutina, nego Milutin njega, izabravši Danka Popovića da zapiše i Srbima prenese njegovo zaveštanje. Susret sa ovim mudrim seljakom, nadahnuo je Popovića da se na njega ugleda, da i on stoički podnosi nevolje koje su ga snašle, i da i on u prostom seljačkom poslu nađe svoju dušu i mir. O njegovom prepoznavanju u Milutinu, o njegovom uzdizanju do Milutina, govorio je pravnik i političar Vladan Glišić, na tribini u Aranđelovcu posvećenoj 40. godišnjici prvog izdanja „Knjige o Milutinu“. Ispričao je Glišić da je kao dete živeo u komšiluku kuće Popovića i gledao kako čika Danko u livadi iza kuće plasti seno, i da je mnogo godina kasnije shvatio pravi, duboki smisao toga što je tada video, da je u to vreme ovaj njegov komšija bio žrtva progona zbog za tadašnji režim opasne „Knjige o Milutinu“, ali da je – sledeći primer martirskog podvižništva kome ga je Milutin naučio – sve to stoički podneo, vratio se na selo, kosio i seno plastio, sadio i okopavao, i bavio se drugim seljačkim poslovima, i tako ostao u duši jak, bogu i ljudima drag.

Milutin je, takođe, oblikovao i karakterni profil glumca Nenada Jezdića, pa se i tu odnos između stvaraoca i stvorenog preokreće. Da glumi lik ovog seljaka Jezdića je kvalifikovalo to što već godinama živi na selu, što ima veliko poljoprivredno gazdinstvo, sa velikom vinarijom, što i sam seda na traktor i dok to radi na glavi ima šajkaču. Međutim, susret sa svetim seljakom Milutinom njega je duhovno preobrazio. Na konferenciji za medije održanoj 9.11.2021, uoči premijere „Knjige o Milutinu“ Jezdić je potpuno otvorio dušu, rekao je da dugo nije uspevao da sebe razume, da sebe definiše, da vidi svoje slabosti, ali da je uveren da će ga Milutin izvesti na pravi put i pomoći mu da sebe jasno vidi. On daje, kaže Jezdić, „jedan celovit kontekst svemu što mislim, što osećam, za šta izgaram, za šta se borim, u šta verujem… Kada ga budem igrao dobiću punoću onoga što jesam.“ Istom prilikom Jezdić je ispričao da mu je reditelj Savin objasnio da je „Knjiga o Milutinu“ srpska Biblija, a da je on sam došao do podatka da ima Srba koji svoje pokojnike sahranjuju sa primerkom ove knjige, kao i onih koji je uziđuju u temelje svojih kuća. Sve to je uticalo da za njega „Knjiga o Milutinu“ bude žitije jednog još nepriznatog srpskog sveca, da ga igra kao sveca i da ga tako „posveti“:

„Milutin i priča o njemu su njegova ispovest, to je jedno žitije koje je veličanstveno… Ne znam da li znate taj podatak, do koga sam ja došao – svojevremeno kada se roman pojavio, masa tih neznanih o kojima pričamo, kojima je doživljaj Milutina bio buran i emotivan, sa tom knjigom sahranjivali su svoje. Tu knjigu su nosili na grobove svojih, tamo negde u Grčkoj, u Africi i koje kuda još, a nekad se dešavalo da su u temelje svoje kuće po jedan primerak ostavljali. Zato je ovo jedan temeljni sadržaj, koji će da bude opominjući i edukujući i negde i proročki, i kako je Egon rekao dok smo ovo radili, ovo je srpska Biblija… Ovaj Milutin se nije posvetio, ali je stradao, a ovo je jedan način – ako nije jeres ovo što pričam – jedan način da ga mi na svoj način posvetimo.“

Govoreći na ovoj konferenciji, reditelj Egon Savin nije pomenuo Bibliju, niti je Milutina predstavio kao podvižnika, ali je i po njegovom mišljenju on veliki čovek i to „čovek koji je sigurno postojao“. Nije svetac, ali je sekularni pandan sveca – nacionalni heroj. „On je“, rekao je Savin, „neko ko vam postaje u životu jako blizak, koga osećate kao najbližu rodbinu, a opet mu se divite, jer je reč o veličanstvenom heroju“. Nije tu Savin stao, nego je ispričao da je Milutin za njega neznani junak na Avali, da je posle čitanja „Knjige o Milutinu“, rekao: „Evo, to je taj neznani junak.“ Nije mu smetalo što je Milutin živeo duže od vojnika sahranjenog na Avali 1922. godine.

Restoran po Milutinu

Savinovo otkriće ko je zapravo neznani junak na Avali nije imalo odjeka u javnosti, tako da spomenik na Avali niko ne zove Milutin, ali to se desilo sa Spomenikom vojnicima i oficirima poginulim u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima, koji je 1934. godine podignut u Kraljevu. U tom gradu vojnik prikazan na ovom spomeniku, sa puškom u jednoj i zastavom u dugoj ruci, poznat je i kao Milutin, što svedoči o velikoj popularnosti Popovićeve „Knjige o Milutinu“.

To je dalo ideju jednom restorateru iz Beograda da restoranu brze hrane, koji je osnovao u oktobru 2024. godine, da ime „Brza hrana Milutin“. Da ne bi bilo zabune o tome na kog Milutina misli, uz naslov je dodao i siluetu spomenika u Kraljevu, što je bilo potrebno i zbog toga što se i jedan kafe restoran, osnovan 2020. godine na Novom Beogradu, zove „Milutin“. Međutim, ovaj novobeogradski restoran ime nije dobio po Popovićevom Milutinu, nego po Milutinu Milankoviću, jer se nalazi u ulici koja nosi ime ovog čuvenog naučnika. Verovatno je i vlasnik ovog restorana pomislio da treba da bude jasno da se njegov restoran zove po Milankoviću, pa zato njegov logo, uz ime Milutin, ima i nekoliko nebeskih zvezda, koje goste ovog restorana podsećaju da se Milanković najviše proslavio kao astronom. Pored toga, jelovnik i karta pića ovog restorana ukrašena je malim crtežom – portretom Milankovića.

Najveća razlika između ova dva restorana sa imenom „Milutin“ je u tome što se vlasnik novobeogradskog „Milutina“ nije potrudio da ambijent svog restorana, odeću kuvara i konobara i jelovnik poveže sa Milankovićem, da i to bude u znaku zvezda, svemira, fizike i matematike. Ništa od toga, jelovnik ovog „Milutina“ nudi jela koja se zovu kao u svakom drugom restoranu – „Pileći štapići sa susamom“, „Batak u sosu od pečuraka“, „Pileća bečka“ i tome slično.

Nasuprot tome, restoran „Brza hrana Milutin“ na razne načine se vezuje za vreme i događaje o kojima priča junak Popovićeve knjige. To radi u svojim reklamnim video klipovima. Na njima ćete videti kuvara i konobara u narodnoj nošnji, razume se, sa šajkačama, tako da veoma, i nimalo slučajno, liče na Jezdića kao Milutina. Pljeskavice u jelovniku ovog restorana zovu se „General“ i „Mojkovačka“, burgeri se zovu „Burger Ramonda“ i „Burger kralja Milutina“, a karabatak je dobio ime „Karabatak Karađorđe“, što je ime koje karabataku zaista bolje pristaje nego onoj šnicli koja nosi ime vožda Prvog srpskog ustanka. Sve lepinje brzog „Milutina“ imaju hajdučka imena: „Lepinja Hajduk Veljko“, „Lepinja Starina Novak“ i „Lepinja Bajo Pivljanin“.

Od ovih junačkih imena u jelovniku „Brze hrane Milutin“ razlikuje se ime jednog sosa, koji je dobio ime po čuvenom srpskom vampiru – „Sos Sava Savanović“. Otkud on? Pretpostavljam da ovom „forom“, ovim šaljivim vampirskim imenom jednog sosa, restoran poručuje onima koji njegov jelovnik čitaju da ne treba suviše ozbiljno da shvate ni to što tu ponuđene pljeskavice, burgeri i lepinje imaju junačka imena. Sve je tu u stvari šala, sve simpatična, duhovita reklama; svi srpski kraljevi, generali i hajduci, pa i slavni cvet ramonde ovde su samo zato da se čovek „opusti“, da mu se apetit probudi, da poželi da u slast pojede jednog „generala“ ili jednu „ramondu“.

Ova aperitivna funkcija srpskog junaštva i uopšte cele srpske istorije na još očigledniji način se pokazuje u reklamnim video-klipovima na sajtu brzog „Milutina“. Kadrovi su jednostavni: kamera pokazuje kuvara kako seče, prevrće, valja, soli, nadeva, začinjava meso ili testo i tako pravi neku pljeskavicu, ili neku lepinju, a za to vreme teče priča, kao audio snimak i kao kajron, o ličnosti i događaju po kome je jelo koje kuvar priprema dobilo ime. Tako, dok gledam kako se pravi pljeskavica „General“, slušam i čitam životopise Stepe Stepanovića i Živojina Mišića, jer „general“ u imenu ove pljeskavice se odnosi na njih dvojicu. Zato je ovde opširno opisan i tok Bitke na Ceru. Dok kuvar posipa alevom paprikom pljeskavicu „General“, teče priča o tome da je „Bitka na Ceru bila udarac koji je odjeknuo kroz čitavo Austrougarsko carstvo“, da je „general Stepa Stepanović postao heroj nacije i jedan od najodlikovanijih i najpoštovanijih srpskih generala“. Navedeno je još mnogo drugih podataka o Stepi i o Mišiću, možda i više nego u nekom udžbeniku istorije.

Na isti način „Brza hrana Milutin“ prikazala je kako se prave druge njene pljeskavice i lepinje junačkih imena, ko su junaci i koje su bitke po kojima su nazvane. Pre gledanja video-klipa kojim je propraćeno pravljenje „Mojkovačke pljeskavice“ ponešto sam znao o Mojkovačkoj bici, po kojoj je ova pljeskavica dobila ime, i o slavnom serdaru Janku Vukotiću, a ovde sam dobio celu priču o junaštvu njegove ćerke Vasilije, „jedne od tihih heroja Prvog svetskog rata“, kako me uči i u mom neznanju posramljuje ovaj video-klip o „Mojkovačkoj pljeskavici“.

Nudim sasvim kratak zaključak, dok ne smislim neki duži. Dakle, uveren sam da bi Popovićev Milutin, kad bi se danas pojavio među Srbima, radije otišao u restoran brze hrane nazvan njegovim imenom nego u Zvezdara teatar da gleda kako ga glumi Nenad Jezdić. Kao mudar srpski seljak, on dobro zna da će se prava istina pre naći među običnim svetom u kafani nego među školovanom publikom u pozorištu. A to znaju i mudri srpski etnolozi.

(Peščanik/foto: Autonomija)