Skip to main content

Istoričari: Simbol današnjeg feudalizma

Građani 30. јан 2021.
5 min čitanja

Istoričar Milovan Pisari i istoričar umetnosti Novi Nebojša Milenković slažu se da se istorija i tradicija u Srbiji često koriste u dnevno-političke svrhe, a poslednji primer toga je upravo spomenik Stefanu Nemanji koji je otkriven 27. januara na rekonstruisanom Savskom trgu u Beogradu. „Istoričari pokušavaju da dođu do istine, a politika često radi suprotno, tj. zloupotrebljava ličnosti i događaje u dnevno-političke svrhe“, ocenjuje Pisari. Milenković dodaje da je pomenuti spomenik „zapravo spomenik svemu onome što danas u Srbiji nemamo, zato se on i zove Nemanja“.

„Ovo je spomenik nemanju dobrog ukusa i izostanka osećaja za meru, On na neki način simbolizuje vladajuću prazninu u Srbiji danas“, ističe Milenković u Novom danu na TV N1 i dodaje da je „sasvim jasno da se u Srbiji spomenici u političkim igrama koriste kao batina za političke protivnike“.

Pisari ukazuje da je odnos politike i istorije često veoma komplikovan i pun konflikata, „jer istoričari pokušavaju da dođu do istine, a politika često radi suprotno, tj. zloupotrebljava ličnosti i događaje u dnevno-političke svrhe. Izgradnja ovog spomenika je jedan od najboljih primera za to“.

On navodi da je problem i u tome što kada govorimo o istoriji, lakše je govoriti o istoriji 20. veka, jer tu imamo puno dostupnih izvora, dok što dalje idemo u prošlost, teže je da nađemo izvore koji će nam potvrditi šta je istina.

„Kada govorimo o istoriji srednjeg veka teško je razlučiti šta je istorija a šta je mit“, kaže Pisari i dodaje da politika tumači istoriju na jedan način, dok istoričari to čine na sasvim drugi, i da „onaj ko gradi spomenike hoće da pošalje određenu poruku, a mi treba da vidimo kako da je tumačimo“.

Milenković smatra da spomenik Stefanu Nemanji, pre svega, predstavlja jedan sistem vladanja.

„Ja insistiram na tome da to nije spomenik Stefanu Nemanji, već vladajućoj praznini u Srbiji danas, i tačno je onoliko veliki koliko je velika i ta praznina. On je spomenik izostanku svake politike, njegov zadatak nije taj da nauči narod da poštuje vladara, već da ga se plaši. Otuda taj famozni mač u rukama monaha, koji je činom promene u odnosu na početno rešenje – zamena krsta mačem, zapravo pretvoren u nekog paganskog osvetnika koji preti ne znamo kome“, ističe Milenković.

„Taj spomenik je poruka onoga ko ga je podigao, a svi znamo ko je on, koju šalje nama građanima: da građani ne treba da poštuju svog vladara, ne treba ni da ga vole, već treba da ga se plaše. I u tom kontekstu spomenik ‘nemanju’ je zloupotreba istorije koja pokazuje koliko smo kao narod nedostojni svoje tradicije“, dodaje on.

Podseća da je prvi spomenik jednom vladaru u Srbiji podignut krajem 19. veka – knezu Mihailu, koji i mestom i izgledom pokazuje vladara kao moralni uzor, jer je knez prikazan kako razgovara sa građanima, ispred Narodnog muzeja.

„On pokuzaje da je kultura mesto gde jedan narod može da se samoidentifikuje. Kada se radi o Nemanji, imamo nulti stepen kulture i u tom smislu on pokazuje na šta liči srpsko društvo danas“, poručuje Milenković.

Pisari: Spomenik korenima srpske istorije, a radio ga ruski vajar – paradoks

Na pitanje kako komentarišu da je spomenik rađen u Rusiji, da ga je radio ruski vajar i da ima tradiciju tamošnjih grandioznih spomenika, Pisari ističe da je to veoma kontradiktorno.

„S jedne strane hoćete da izgradite spomenik korenima srpske istorije, a sa druge strane se obraćate autoru koji nije iz Srbije, a siguran sam da Srbija ima itekako puno dobrih vajara“, kaže Pisari.

On dodaje da je spomenik Stefanu Nemanji simbol moći, njegov podignuti mač je simbol moći, a mnogo govori i mesto na kojem se nalazi i šta je u blizini.

„Spomenik je posvećen istorijskom periodu u kojem je vladao feudalizam, koji nije nešto čemu stremimo danas, iza toga je železnička stanica koja je simbol liberalizacije Srbije, spomenik gazi tu stanicu, a iznad toga nalazi se ono što je simbol današnjeg feudalizma – Beograd na vodi, ogromne zgrade, veoma luksuzni stanovi koje može da kupi veoma mali broj ljudi“, ukazuje Pisari.

Milenković se slaže sa tim i podseća na pripremne radnje za izgradnju ovog spomenika na Slaviji, drugom kraju Nemanjine ulice, odnosno izmeštanje groba i spomenika Dimitriju Tucoviću, čime je najavljena ideologija, krunisana spomenikom Nemanji.

„Ova vlast je želela da naglasi diskonuitet sa idejom socijalističke misle i socijalne pravde. Ne treba zaboraviti da je Tucović bio najveći protivnik srpskog ekspanzionizma“, navodi Milenković i dodaje da je „Stefan izabrao da ga pamtimo kao Simeona mirotočivog, a ne kao paganskog monaha koji drži mač“.

„I kada predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da je obišao ceo svet i nigde nije video nešto tako – pa to treba da ga zabrine a ne da se time ponosi“, kaže Milenković i dodaje da Nemanja dominira prostorom Savskog trga kao „monolit opredmećene banalnosti“.

Smatra da je i sama ceremonija otvaranja, sa ljudima koji su dovedeni da to prate, pokazala da je on namenjen „sirotinji, raji“ i da je, zapravo, „negacija građanskog društva u Srbiji“.

„Ako je tačno da je krst zamenjen mačem zato što su to tražili naši arapski prijatelji – finansijeri Beograda na vodi, onda to govori i da mi danas nemamo ni državu“, ističe Milenković.

Na pitanje kako komentarišu da je spomenik otkriven na Dan Svetog Save, ali i na dan na koji se obeležava Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, i da ni do danas nije počela gradnja Memorijalnog kompleksa na Starom sajmištu, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio koncentracioni logor u kojem su život izgubili mnogi Srbi, Jevreji i Romi, Pisari kaže da i uprkos tome što je donesen Zakon o Starom sajmištu, i što je radna grupa zadužena za njegovu izgradnju tačno napisala koliko bi koštala njegova gradnja, sa njom se nije počelo.

Milenković: U srpskom društvu na delu negiranje antifašizma

„To govori o odnosu vlasti, ne samo današnjih, već to traje decenijama, prema zločinima iz Drugog svetskog rata“, ocenjuje Pisari i dodaje da je možda na nepočinjanje izgradnje Memorijalnog centra Staro sajmište uticala pandemija koronavirusa, ali i podseća da očigledno nije uticala na gradnju spomenika Stefanu Nemanji.

Milenković se slaže i dodaje da je „izostanak memorijala isto tako simbol izostanka vrednosti koje karakterišu jedno civilizovano društvo, a to je odnos empatije prema žrtvama“.

Ponavlja da je u srpskom društvu stalno na delu negiranje tekovina antifašizma i istorijski revizionizam, „gde vi svako malo imate zahteve za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, Milana Nedića“.

Pisari ukazuje da je generalno problem sa spomenicima koji bi trebalo da podsete na stradanja u Drugom svetskom ratu i da je „jedini način da se zaštite spomenici da se izađe u javnost i da se podigne prašina“.

„Mi se stalno borimo sa nevidiljivim neprijateljem, kome treba da objašnjavamo elementarne stvari. Udeo nemanja elementarnih vrednosti na kojima treba da počiva jedno pristojno društvo jeste nešto što govori o našem odnosu prema prošlosti“, ističe Milenković i dodaje da se ni prethodna vlast nije proslavila po ovom pitanju.

„Zašto se (nekadašnji predsednik Srbije Boris) Tadić nije bavio podizanjem spomenika (ubijenom premijeru Zoranu) Đinđiću, nego azerbejdžanskom diktatoru Hajdaru Alijevu“, pita Milenković.

S tim se slaže i Pisari i dodaje da ni prethodna vlast nije imala nikave ideje za spomenike, već samo interese, što potvrđuje i spomenik Alijevu.

No ne slaže se da Đinđić zaslužuje spomenik, jer, iako je to bio period početka demokratizacije, on je otvorio i prostor svim spornim privatizacijama, mnogi ljudi su ostali bez posla.

„Kada je počela demokratizacija, kada je antifašizam srušen, ušao je drugi antifašistički pokret – četnički, koji znamo da uopšte nije bio antifašistički, već zločinački“, navodi Pisari.

Da li Srđan Aleksić treba da ima spomenik u Beogradu?

Na pitanje da li treba Srđan Aleksić, Srbin iz Trebinja koga su 1993. ubile snage Vojske Republike Srpske jer je branio druga Bošnjaka, da ima spomenik u Beogradu obojica smatraju da treba i da generalno širom Evrope treba da imaju spomenike ljudi koji su spasavali druge ljude, a ne oni koji su ubijali.

„Taj spomenik bi značio da smo promenili društvenu paradigmu i da smo postali empatični prema žrtvama, da ih ne delimo na srpske i ostale“, zaključuje Milenković i dodaje da spomenike treba da dobiju i Rom Dušan Jovanović kojeg su ubili skinhedsi, i glumac Dragan Maksimović, brutalno pretučen, takođe od strane skinhedsa – „svi ljudi koji svojom smrću simbolizuju izostanak ljudskosti u našem društvu“.

(N1)