Suđenje je samo jedan deo ovog fabrikovanog, političkog postupka koji se od marta vodi protiv nas dvanaestoro. Od prvog trenutka kada su počeli da prisluškuju Anu Oreg, preko slanja tajno i nezakonito snimljenog materijala režimskim tabloidima, pa sve do trenutka kada je korumpirani tužilac Slobodan Josimović pokrenuo slučaj protiv nas, svaki njihov korak bio je nezakonit, politički instruisan i vođen zlom namerom da se nas 12 ućutka i skloni sa ulice u zatvore – kaže za Danas Mila Pajić, studentkinja i aktivistkinja organizacije Studenti protiv autoritarne vlasti (STAV).

Poništili su nam lične karte i pasoše, raspisali nacionalnu poternicu. Za šta? Za delo koje su oni izmislili. Početak ovog suđenja ne razlikuje se od bilo kog njihovog dosadašnjeg postupka. Cilj im je da budemo osuđeni, da nikada ne možemo da se vratimo u zemlju, da u dvadesetim godinama života imamo krivični dosije, da nas na pet godina sklone u zatvor – bez ikakvog pokrića, bez ikakvog dela, bez krivice, bez zakona, ističe sagovornica Danasa.

Podsetimo, nastavak suđenja za navodni pokušaj rušenja ustavnog poretka sagovornici Danasa, zajedno sa još 11 studenata i aktivista, odložen je prošlog meseca za februar. Ona je trenutno u izgnanstvu.

*Kakav je život u inostranstvu, van svoje kuće, i to pod takvim optužbama?

– U martu mi nije bilo ni na kraj pameti da ću ikada otići iz Srbije. Uvek sam verovala da postoji razlog zašto sam baš tu rođena, zašto baš tu odrastam i da nema nikakvog smisla da odem negde drugde, u nešto što nije moje, u nešto gde ne pripadam. Kada smo otišli iz Srbije na festival ZNADU, gde je trebalo da govorimo, nismo znali da se u nju nećemo vratiti. Pošla sam sa jednom torbom i sećam se da sam razmišljala kako sam konačno naučila da se pakujem, jer nisam ponela previše stvari. Nisam znala da ću morati da preselim ceo život. Čudno je od samog početka. Moraš da radiš osnovne stvari da bi preživeo – da jedeš, da prošetaš, da isplaniraš dan, da upoznaš nove ljude. Sve to stvara privid normalnog života. A onda dođe trenutak kada taj s kim pričaš sutra ide na fakultet, na posao, na putovanje, a ti ne možeš da studiraš, ne možeš da radiš, nemaš pasoš. I koliko god da se trudiš, više ti ne izgleda kao normalan život. Juče sam razgovarala sa ljudima koji su trbuhom za kruhom otišli iz Srbije. Pričamo i kažu mi: „To je prelazni period. Navikneš se. Prihvatiš. Prestane da ti nedostaje“. Ali razlika je u tome što su oni želeli da odu. Oni su to planirali, spakovali se, krenuli u novi život. Ja sam završila u nepoznatom sa jednom torbom i bez ikakvog plana. Ipak, sve što se nama u egzilu dogodilo u neku ruku je i velika srećna okolnost. Njih šestoro koji su se u tom trenutku našli u Srbiji i proveli mesece najpre na Klisi, zatim u kućnom pritvoru, nisu imali ni taj privid normalnog života.

*Verujete li u skori povratak kući, svojoj porodici, drugaricama i drugovima?

– Ne verujem da ću se uskoro vratiti kući. A postavlja se i pitanje gde je sada moja kuća? Sve ono što sam u Srbiji imala: fakultet, posao, ljude koji su mi bliski i dragi, u početku sam zamišljala kao nešto što je samo pauzirano. Kao da me sve to čeka da se vratim, na istom mestu. Ali nije tako. Moje kolege idu na predavanja, sada su već četvrta godina. Prijatelji proslavljaju rođendane, dogovaraju se gde će za Novu godinu. I onda shvatim da ništa od toga nije pauzirano. Ništa me ne čeka. Sve se menja i raste bez mene. Nisam sigurna više ni da je to moja kuća.

Sada imam priliku da gradim novu, i ne planiram da sedim i čekam trenutak kada će se neko „smilovati“ pa da mogu da se vratim. Prvo, niko se neće smilovati. Drugo, ja nikakvu milost od njih ne prihvatam. Sada sam tu gde jesam i mogu samo da budem zahvalna što ovaj život uopšte i imam. Ipak, ova borba jeste krenula baš zato što su ljudi počeli da gube živote na stanici, čekajući voz.

*Kako biste ocenili trenutnu fazu studentske i građanske pobune protiv režima?

– Isprobavaju se metode borbe, traže se novi načini, i to je neophodno kako bi se pronašao najefikasniji pritisak. Protivnik je onaj ko ima sve resurse: medije, budžet, institucije, sve poluge moći. Jasno nam je stavio do znanja da planira da vlast drži čvrsto u svojim rukama, da ne namerava da osluškuje potrebe građana i da će učiniti sve što je potrebno da ostane tu gde jeste. Da li će ikada demokratski predati vlast? Naravno da neće, to znamo od početka. Zato je potrebno da istrajemo, da tražimo nove metode, da ispitujemo granice do kojih je vlast spremna da ide i da ne odustanemo ni u jednom trenutku. Verujem da studentski i građanski pokret to dobro razumeju. Sloboda se ne dobija, osvaja se. A za to su potrebni vreme, strpljenje, nepokolebljivost i dobre ideje.

*Šta je to što biste drugačije uradili, savetovali im?

– Bez kompromisa, strpljivo, sa jasno definisanim ciljem, svi zajedno. Najvažnije – zajedno. I ne, ne mislim da je konstruktivna kritika nešto što može da našteti pokretu, može samo da ga obogati. Verujem da bi borba bila mnogo efikasnija kada bi se svi segmenti drušva u nju uključili i kada ih drugi iz te borbe ne bi bezrazložno isključivali. Da, mislim da bi bila efikasnija kada bi se vreme koje se koristi za osmišljavanje i pisanje saopštenja kojim se osoba A ograđuje od osobe B bilo uloženo u planiranje akcije i samu akciju.

*Postoje ocene o tome da je intezitet pobune u padu, kako to komentarišete?

– U padu u odnosu na šta? U odnosu na pre pet godina, kada smo imali dve hiljade ljudi na ulici? Ne mislim da je pobuna u padu. Mislim da se, kao i svaki živi organizam, sada nalazi u fazi rasta i učenja. Od početka protesta uhapšeno je i privedeno više od hiljadu ljudi. Koliko njih je pretučeno? Koliko njih je i dalje u zatvoru? Pobunjeno je svako selo. I dalje niko nije odgovaralo za smrt 16 ljudi. Ja ne mogu da zamislim trenutak u kom će ova pobuna da prestane. Ovo je hroničan bes, i zahvatio je sve. Iz toga nema nazad.

*Nasilnički karakter režima je, s druge strane, u stalnom porastu.

– Ovaj režim je od prvog trenutka kada je saznao da dolazi na vlast nasilnički. Nasilničko je bilo i ono zadihano, znojavo uzbuđenje 2012. godine, kada su prvi put osvojili izbore i shvatili da je došlo njihovo vreme za iživljavanje nad Srbijom. Nasilnički je bio i njihov odlazak na Pale, kada su kao manje istaknuti radikali učestvovali u iživljavanju nad Bosnom. Ništa drugo od takvog režima nije ni moglo da se očekuje, osim da sa rastom resursa i moći raste i njihovo nasilje: nasilje nad građanima, institucijama, budžetom, dostojanstvom i zdravim razumom. Naravno da, kada osete da su ugroženi, kada shvate da bi mogli da izgube sve što imaju i završe tamo gde je nasilnicima jedino mesto, počinju da se brane. I to je ono što danas vidimo: sliku lopova koji beži od zakona, ubicu koji beži od zatvora. Ali pravda uvek stigne, i lopova i ubicu. Pa će tako i njih.

*Kako komentarišete akciju opozicije i probijanje ograda oko Ćacilenda?

– Ta paradržava koju je vlast svojeručno izgradila kao kakav zid tvrđave u slučaju pobune, nije ništa drugo do ispitivanja granica besa i netrpeljivosti građana. Oni time žele da procene dokle smo mi spremni da idemo u ovoj borbi i da nam pokažu dokle su oni spremni da idu. Opozicija je uklanjanjem tih ilegalnih, umazanih ograda, koje čuvaju osuđivani kriminalci, pomerila granicu i pokazala da ta tvrđava koju su nam oteli, nije njihova. Da smo dopustili da nesmetano funkcioniše ta jedna paradržava, na izborima koje će raspisati imali bismo po jednu ispred svakog biračkog mesta.

Nisu oni želeli da grade „Ćacilend”. Oni su želeli da vide koliko će nama trebati da ga srušimo. Ali, kao i sa svim što ova vlast „svojeručno“ izgradi, u jednom trenutku bi se urušilo i samo. Pitanje je samo da li bi opet palo na nečiju glavu.

Snežana Čongradin (Danas)