Najveća demokratska država na svetu beleži nove prekretnice, od rekordnog ekonomskog rasta do iskorenjivanja dečije paralize. Ali u indijskoj prestonici informacione tehnologije, Bangaloru, milioni ljudi se i dalje bore da postanu deo priče o uspehu.

Petnaestogodišnja Nagma Sultana stidljivo se smeši dok ulazi u minijaturni stan na poslednjem spratu. Miris kanalizacije prodire u sobu. Nema prozora na prljavim betonskim zidovima; jedino svetlo dolazi kroz otvorena vrata koja vode do uzanog hodnika. Deo hladnog betonskog poda prekriven je tankim tepihom.U sobi nema više ničeg. Glasni zvuci sa ulica sirotinjske četvrti odzvanjaju u stanu. Ovakvi životni uslovi nisu ono o čemu političari i investitori pričaju kada promovišu indijsku „Silikonsku dolinu“. Ali za Nagmu i još dva miliona stanovnika Bangalora, ovo je dom.

Nagmi je još teže, jer joj je zbog dečije paralize oduzeta leva noga. Uspinjanje uz uske stepenice na štakama do kuće za nju je svakodnevni izazov, otežan time što su joj pokreti ograničeni burkom. Kao muslimanka, mora da nosi crni veo koji joj, prekrivajući čitavo telo kad god izlazi iz kuće, usput pokriva i proteze na nozi. „Ponekad me ljudi gurnu u gužvi i malo fali da padnem. Ne vide da imam protezu kada nosim burku“. Posvećenost molitvama takođe predstavlja izazov: „Ne mogu da kleknem dok nosim protezu, a da je skidam pet puta dnevno, bilo bi veoma bolno“.

Nagma je jedna od poslednje generacije mladih koji u Indiji odrastaju sa posledicama dečije paralize. Posle višedecenijske bitke za iskorenjivanje ovog virusa, Indija je prošle godine skinuta sa liste zemalja u kojima ga još ima.

Asocijacija osoba sa invaliditetom u Bangaloru (APD) procenjuje da šest posto (oko 72 miliona ljudi) u Indiji živi sa nekom vrstom invaliditeta. Prema podacima Nacionalnog zavoda za statistiku, oko 29 miliona među njima ima fizičke poteškoće. Direktor programa Gopinta Krišnapur kaže da je puno ljudi sa oštećenjima kičme, često posledica povreda na radu. Mnogo je i novih slučajeva beba sa urođenim invaliditetima i genetskim oboljenjima, uzrokovanim lošom ishranom žena u trudnoći“, objašnjava.

Podrška programima APD-a postoji samo u nekoliko velikih gradova gde su aktivne nevladine organizacije”, kaže on. Više od 60  posto ljudi sa fizičkim problemima zahteva mnogo podrške da bi uopšte mogli da prežive“. Brojka od 17.4 miliona ljudi kojima je potrebna hitna pomoć da bi se izborili sa fizičkim teškoćama i izbegli ekstremno siromaštvo čini izazov ogromnim. „Jedan od najvećih izazova sa kojim se suočavamo jeste stvaranje okruženja bez fizičkih prepreka, koje ne postoji u više od 90 posto javnog prostora“, kaže.

Pre nego što je Nagma dobila pomagala poput štaka kao pomoć APD-a, bila je vezana za kuću i potpuno zavisna od majke. Sada može sama da hoda i da pohađa nastavu. APD, koju pomaže škotska dobrotvorna organizacija SCIAF, pomogla je Nagminoj nepismenoj majci da se prijavi za pomoć vlade za ljude sa invaliditetom. Iako je pomoć samo 400 rupija mesečno (oko šest hiljada dinara), taj novac često znači da porodica neće gladovati. Časovi za obuku roditelja pomogli su Nagminoj majci da upozna kćerkinu bolest, te ona sada pomaže pri fizioterapeutskim vežbama.

Uprkos modernizaciji Bangalora, stavovi prema osobama sa invaliditetom su i dalje problematični. Izveštaj Svetske banke o invaliditetu u zemlji navodi da „društveni stav i stigma igraju važnu ulogu u ograničavanju učešća u društvenom i ekonomskom životu osoba sa invaliditetom, često čak i u sopstvenim porodicama“. Istraživanja su pokazala da oko 50 posto domaćinstava smatra da je uzrok invaliditeta „božija kletva“. U izveštaju se zaključuje da su žene sa invaliditetom suočene sa još brojnijim izazovima.

Vimalašri Ramamurti poznaje dobro sve te izazove. Ova 23-godišnjakinja obolela od dečije paralize osećala se kao autsajder odrastajući u sirotinjskoj četvrti Bangalora. „Plašila sam se odlaska u školu. Ostala deca su me mučila. Gurali su me u stranu zbog noge i nikad me nisu zvali po imenu; bila sam samo invalid. Stalno sam plakala. Bila sam toliko uplašena i govorila sam da želim da se ubijem“, priča ona.

Uz pomoć APD-a, Vimalašri je uspela da dobije privremeni posao kao pomoćnica računovođe u jednoj velikoj kompaniji. Iako je sada u stanju da prehrani porodicu, briga za budućnost je i dalje prisutna. „Provodim četiri sata na putu za posao iz svog, do trgovačkog dela grada, i nekada me uznemiravaju u autobusu. Trudim se da radim koliko god mogu, ali znam da će poslu doći kraj. Nadam se svakog dana da će se stvari promeniti na bolje, ali nisam sigurna u to“, kaže.

Pored prepreka u obrazovanju, ljudi sa invaliditetom suočavaju se sa diskriminacijom i nedostatkom fizičkog pristupa. Ipak, poslovni lideri polako počinju da sprovode inkluzivnu radnu praksu. „To nije pitanje korporativne društvene odgovornosti, već je prosto pred njima veliki izbor talenata koje mogu da zaposle“, kaže Sebi Čako, predsednik CII foruma za invaliditet.

Šeik Doulat je među retkima koji su imali sreće da budu izabrani za stipendirani program obrazovanja APD-a. Obolela je od dečije paralize kada je imala samo dve godine. „Potičem iz veoma siromašne porodice. Očajnički sam želela da idem u školu, pa su me braća nosila. Dalje sam morala da puzim po školi. Učitelji nisu znali kako da mi pomognu kada bih morala do toaleta. Niko u gradu nije imao takvih teškoća. Moj brat je takođe bolovao od dečije paralize, ali mu je bila oduzeta ruka, pa je ipak mogao da se igra sa decom. Mene su, naprotiv, puno maltretirali i uvek sam bila veoma usamljena“, priseća se ova 31-godišnjakinja.

Kada je tetka odlučila da finansira njeno školovanje, oberučke je prihvatila priliku. „Znala sam da neću moći da radim fizičke poslove, i da će mi ovo biti jedina prilika za zaposlenje i samostalan život“, kaže.

Uprkos celodnevnom učenju i predavanjima na kojima su joj govorili da će naći posao, stvarnost se pokazala drugačijom. „Svakog dana bih se prijavljivala na oglase za posao i nekada bi me pozvali na razgovor. Ali čim bi videli da sam invalid, odbili bi me. Većina kompanija u to vreme nikad nije zapošljavala osobe sa invaliditetom. Nisu verovali da neko poput mene može da radi“, kaže.

Kurs poslovnog menadžmenta i stažiranje u APD-ovoj kancelariji obezbedili su joj ne samo znanje, već i samopouzdanje. „Kada sam videla druge sa fizičkim nedostacima kako dobro obavljaju posao, počela sam da verujem u sebe“, kaže. Osoblje APD-a  je primetilo njen brzi napredak, te su joj ponudili stalan posao posle završene obuke. Od prve ušteđevine je nedavno uspela da podigne zajam od APD-a za specijalni skuter prilagođen njenim potrebama. Sada svakog dana vozi od kuće do posla. „Juče sam po prvi put odvela prijateljicu u kupovinu. Da mi je neko pre par godina rekao da ću jednog dana živeti samostalno u Bangaloru, ne bih poverovala“, kaže osmehujući se.

Danijel Batist
Foto: Sajmon Marfi

O PROJEKTU:

Međunarodna mreža uličnih novina (INSP), Međunarodni pres servis (Inter Press Service) i prvi balkanski ulični magazin Liceulice tokom ove godine objavljuju u srpskim medijima seriju tekstova o pitanjima siromaštva, a u okviru trogodišnjeg projekta koji finansira Evropska unija sa ciljem da se poveća svest u Evropi o međunarodnom razvoju.

Čitav projekat zamišljen je sa ciljem da se u naslovima medija i na dnevnom redu političara nađu Milenijumski ciljevi razvoja, a kako bi ojačala politička volja za njihovo dostizanje, posebno u najnerazvijenijim zemljama.

Međunarodna mreža uličnih novina podržava više od 120 uličnih novina, u 40 zemalja, na šest kontinenata. Od svakog prodatog broja uličnih novina, pripadnici ugroženih grupa direktno zarađuju polovinu, obezbeđujući tako prihod sebi i svojim porodicama. Preko 200,000 beskućnika promenilo je svoj život prodajući ulične novine, koje su, takođe, kvalitetan, nezavisni medij. Više detalja možete pročitati na www.street-papers.org