Zoran Sekulić, osnivač, direktor i glavni i odgovorni urednik novinske agencije FoNet, preminuo je 21. jula u Beogradu, posle kraće bolesti, u 67. godini života.

Svojim profesionalizmom, posvećenošću i radnom etikom ostavio je dubok trag na medijskoj sceni Srbije i bivše Jugoslavije. Trag je ostavio i kao čovek. Uz sećanje na njega, od Zorana Sekulića opraštaju se njegove kolege i prijatelji.

– Dao je život za svoju profesiju. U slučaju Zorana Sekulića, ovo nije fraza nego istina, sudbina ili usud, kako god da protumačimo. Izgarao je na poslu i konačno izgoreo – kaže glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije Biljana Stepanović.

Kako ukazuje, njih dvoje su se poznavali godinama, možda i decenijama, a poslednjih nekoliko godina intenzivno sarađivali.

– Poslednji put smo se čuli u ponedeljak ujutru, nekoliko sati pre nego što je preminuo. „Vratila sam se, Zoki, hoćemo da se vidimo? Hoćemo, ali ne mogu ovih dana, na pregledima sam. Važi, onda iduće nedelje“ – priseća se Stepanović razgovora sa kolegom, dodajući da su ovakve razgovore vodili često, ali da sada jedini put tu iduću nedelju nisu dočekali.

Prema njenim rečima, kuburio je sa zdravljem hronično, ponekad je to i izgledalo vrlo ozbiljno, ali se žalio nije nikad. Šta god da se događalo, žurio je na posao. Nikad ga nije čula da nešto ne može da stigne jer ide da se odmara, nego uvek da mora da radi.

– Poslednjih godina naše intenzivne saradnje dozvoljavala sam sebi slobodu da mu kažem kako ne mogu da gledam da u jednoj ruci drži cigaretu, a u drugoj pumpicu za kiseonik – mora ipak da se odluči. Samo bi odmahnuo rukom, slegnuo ramenima ili se smejao. Ili sve to zajedno – priseća se Stepanović.

Oni su, kaže, još češće razgovarali o tome da ovo (novinarstvo) odavno više nije posao nego test izdržljivosti, da je možda u ovom životu od njih dosta, da se treba i odmoriti i prepustiti štafetu drugima.

– Sa prve dve konstatacije se sasvim slagao, sa druge dve više teoretski. Obećavao je da će da uspori, da ode na odmor, priznavao da ne mora baš sve on da završi, ali je uporno nastavljao po starom. Novinarstvo je bilo njegov životni poziv, ali FoNet je bio njegov život – ukazuje Stepanović i dodaje da je preostalo još ljudi koji novinarstvo shvataju vrlo ozbiljno, koji se tvrdoglavo drže profesionalnih standarda i etičkih principa, ali da nikada nije srela čoveka koji sa tolikom upornošću, posvećenošću, čak sa nekom fanatičnom istrajnošću, baš svakog dana daje baš sve od sebe.

Stepanović ističe da je Zoran Sekulić morao sve da zna, da vidi, da odobri, da završi, da ne nastane nikakva greška. Bilo mu je važno da FoNet ostane profesionalan, tačan i pouzdan u moru, okeanu lažnih vesti i manipulacija koje nas zapljuskuju sa svih strana.

– Zoran je umeo i sa rečima i sa ljudima. Umeo je da u pravom trenutku kaže pravu stvar, uvek je nekako znao baš ono što treba reći. Da uteši kad treba, da bude oštar kad treba, da objasni kome treba i koliko treba. Valjda baš zbog toga, ljudi su mu verovali. Da li je toliko izgaranje za posao koji mu je odavno postao životna misija bilo vredno? Ko smo mi da o tome sudimo. Čoveku koji je odabrao da ono što od njega zavisi bude bastion profesionalizma, istine i etike, koji je za svoj rad dobio francusku Legiju časti, nemački Orden za zasluge, nagradu Vitez poziva, koji je odlučio da do poslednjeg dana obavlja sve poslove kao da nije bolestan, kao da ne treba da bude u penziji i kao da je u naponu snage – sigurno je vredelo – kaže Stepanović i zaključuje:

– Neki ljudi zgrnu bogatstvo kao da će nešto poneti na onaj svet, neki gomilaju funkcije da nahrane svoj ego, a neki, eto, za sobom ostave svoje ime i prezime. Eto, to ostaje iza Zorana Sekulića. Ime, prezime i čist obraz. To je za njega bilo najvrednije – konstatuje Biljana Stepanović.

Da vest da je Zoran Sekulić zauvek otišao iz naše žalosne stvarnosti čini današnji datum jednim od najtužnijih u novijoj istoriji novinarstva u Srbiji, primećuje Svetozar Raković, Sekulićev kolega i prijatelj, nekadašnji urednik u Danasu i dugogodišnji generalni sekretar NUNS-a.

Pamtiće ga, kako kaže, po poštenju, energičnosti, doslednosti i borbenosti.

– Sekula ostavlja neizbrisiv trag u našoj profesiji. Da to nije prigodna oproštajna fraza, znaju svi koji su ga poznavali i sarađivali s njim, a bogami i oni s druge obale, kojima nije opraštao njihova nedela. Pamtim, i ostaće mi trajno u sećanju, njegovo poštenje, energičnost i doslednost u borbi za slobodno profesionalno izveštavanje i integritet novinara i medija – kaže Raković.

On podseća da je Zoran Sekulić bio među najvećim autoritetima u raznim radnim grupama i komisijama u pregovorima sa predstavnicima vlasti o medijskoj strategiji i medijskim zakonima. I nikada nije odstupio od temeljnih zahteva medijske zajednice. I da znaju to u NUNS-u, NDNV-u, ANEM-u, Asocijaciji medija…

– Hvala mu na svemu, puno će nedostajati u ovo mračno doba za slobodu u Srbiji – oprašta se Svetozar Raković.

Da je Zoran Sekulić obrazovan, pametan, temeljan, elokventan – kolega koji je obeležio epohu – ukazuje Jelka Jovanović, novinarka i urednica nedeljnika i portala Novi magazin. Ona je tokom više od četiri decenije profesionalnog rada upoznala mnoge sjajne novinare i novinarke, ali svaka priča počinje i završava se sa Zoranom Sekulićem. On je, kaže, više nego bilo ko drugi među koleginicama i kolegama koji su obeležili jednu epohu, objedinjavao sve ono zbog čega je novinarstvo divna profesija, puna izazova.

– Obrazovan, pametan, temeljan, elokventan – i u pisanoj i u usmenoj reči. Posvećen i hrabar. Bio je pokretač mnogih akcija, ali i jednako dobar zagovornik onih koje nisu njegove izvorno, ali jesu u biti – zapaža Jovanović i dodaje da se zbog svega toga i ohrabrio prvi među profesionalnim novinarima nekada ugledne agencije TANJUG da je napusti, jer je izdala osnovne zakone novinarstva – pre svega zlatno pravilo koje je Zoran uvek isticao i držao ga se do poslednjeg dana, i koje glasi: činjenice su svete, komentari su slobodni.

On je, kaže, i to važno parče slobode u novinarskom poslu shvatao krajnje odgovorno; bez uvreda, bez laži, bez senzacionalizma – jasno, racionalno i utemeljeno.

– Sekule, kako smo ga zvali, sećam se iz vremena počivše nam domovine SFRJ, kada je bio u grupi jugoslovenskih novinara koji su se zalagali za osnivanje yu-sindikata, kao jedne od brana nadirućim sukobima, huškanju, pretvaranju novinarstva u propagandu. Na nesreću svih, pretekli su nas ratovi koji su uništili Jugoslaviju. Usledila je bitka za profesionalno udruženje, jer je do tada jedino postojeće – UNS – izdalo sve profesionalne uzuse, pa je nastao NUNS koji bez Zorana ne bi bio isti, posebno u tim teškim godinama devedesetih. Posle 2000. došla je Asocijacija medija, pa Savet za štampu… – priseća se Jovanović.

Ona dodaje da je i tokom svih tih nezaobilaznih, ali i za većinu sporednih profesionalnih stvari, Zoran uzdizao i čuvao FoNet, jer je samo negujući profesionalnost to mogao i od drugih da traži. Bio je svestan da sve ono za šta se u poslu borio izmiče pod naletom prostih propagandista, stasalih na onim starim političkim i još više ratnim huškačkim pravilima.

– Možda ću, ipak, više od svega – dopustite da budem lična – Zorana pamtiti po neverovatnim analizama domaćih i međunarodnih kretanja i zbivanja, umetnosti da biranim rečima iskaže i najteže sudove, koji nisu tu da nekog uvrede već da zaokruže sliku stradanja. Kako ratnog, tako i mirovnog, kako političkog, tako i medijskog. Iz svakog razgovora sa Zoranom i najiskusniji su mogli nešto da nauče, a posebno da stvari sagledaju iz jasnog ugla – priseća se Jelka Jovanović i dodaje da je u svemu tome Zoran uspevao da bude i dobar kolega, drug koji je spreman da te sasluša i pomogne.

(Danas/Foto: Medija centar Beograd)