(Sarajevo 1. januar 1933 – Beograd 13. avgust 2024)

Ranko Bugarski profesionalnu karijeru počinje na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odseku za anglistiku, najpre u zvanju asistenta na predmetu Sintaksa engleskog jezika (1961), potom u zvanju docenta (1970). Nakon studijskog boravka u Engleskoj i odbranjenoj doktorskoj disertaciji je vanredi profesor (1974), a redovni najpre na svojoj matično katedri (1980), potom na istom Fakultetu na novoosnovanoj Katedri za opštu lingvistiku čiji je i suosnivač, i prvi upravnik (988).

Gradeći profesionalu karijeru u drugoj polovini 20 veka, okreće se osnovnom pravcu teorijskog razvoja nauke o jeziku tada u svetu – interdisciplinarnosti. Tako razumemo njegovu zasluga za afirmaciju primenjene lingvistike koja traje u formi Udruženja za primenjnu lingvistiku i u formi redovne publikacije (Godišnjaka), potom je objašnjava gotovo sve nove pravce zaokružene u novoformiranim naukama o jeziku: Psiholingvistici, Sociolingvistici, Kognitivnoj lingvistici. A povrh svega, mnogo više od bilo kog drugo kod nas, doprineo je izgradnji jezičke i lingvističke kulture i za tu delatnost pimio nagrade.

U dugom sledu od skoro 65 godina Ranko Bugarski je bio uvek tu, među nama, u javnosti, samo na različitim poljima, pa s pravom možemo reći da je najveći jugoslovenskih lingvista po raznovrsnosti darova koje je predao u sećanje i po doslednom sistemu vrednosti koje je emitovao. On se istovremeno starao da pronađe naučne dokaze o jezičkim pojavama engleskog i srpskg jezika, i da ih prosledi javnosti u obliku inspirativnih predavanja za širok krug studentske populacije, zatim u obliku objavljenih tekstova u brojnim knjigama – da traje za primer (u ediciji XX vek urednika Ivana Čolovića). Zatim u javnim predavanjima na raznim tribinama u zemlji i svetu, naročito u medijskim tekstovima od kojih je dobar broj polemičkog karaktera.

Ako bi u jednoj reči okrakterisali njegov pristup jeziku, ali i ljudima sa kojima sarađuje, ta reč bi bila – mera. Njegovo profesionalno delovanje je na zavidnoj moralnoj visini, na zavidnoj visini i u poštovanju čitalaca, slušalaca ili onih koji su mu sa druge strane argumentacije u polemikama. Po tom kriteriju može biti primer kako pisati i polemisati sa neistomišljenicima kod nas, a na vruće jezičke, kao što su u poslednjoj deceniji zalaganje da imamo zajednički jezik, iz Deklaracije o jeziku (čiji je jedan od autora), prema kojoj imamo zajednički jezik u jugoslovenskm prostoru, ali sa različitim nazivima u pojedinačnim novoformiranim državama. Zatim o dva pisma, ćiriličnom i latiničnom, zalažući se za jednaku upotrebu oba, jer jesu deo naše kulturne tradicije. Po tome ćemo ga pamtiti, ali se i više puta vraćati njegovim elegantnim i jasnim tekstovima u objavljenim knjigama, koje su odavno u spisku obavezne literature na svim stupnjevima obrazovanja kod nas iz oblasti nauke o jeziku.

Svenka Savić (Autonomija)