Imate li decu i da li planirate opet da zatrudnite? Planirate li često da idete na bolovanje? U kakvoj porodici živite? Da li ste zadovoljni brakom? Ko vam čuva decu?

Ovo su samo neka od „standardnih“ pitanja koja se ženama postavljaju na intervjuima za posao, skoro u svim firmama, pa i institucijama u koje konkurišu. A poželjni odgovori su: „Ne planiram porodiljsko, ni bilo kakvo drugo odsustvo“, „Deca su mi zbrinuta i neće vam biti na teretu“, „Moja porodica neće uticati na moj posao, posao je na prvom mestu“… A uz sva ta lična pitanja i odgovore, prednost pri zapošljavanju pojedine žene imaju i kada potpišu „blanko“ otkaz, ili, pak, ugovor da u narednih pet godina, po cenu otkaza, neće zatrudneti.

Diskriminacija pri zapošljavanju sve je rasprostranjenija, pogađa sve polne i starosne grupe, a žene, umesto da su zaštićene, najviše su na udaru poslodavaca, koje, doduše, ne štiti toliko zakon, koliko rupe u zakonu koje se obilato koriste u zemlji Srbiji.

Sve je u redu dok se ne pomene dete…

Uprkos visokom obrazovanju i bogatom radnom iskustvu, novosadske majke, po pravilu, bivaju odbijene na konkursima za poslove, a u milosti poslodavaca nisu ni trudnice, koje često završe na ulici i sa raskinutim ugovorom čim se sazna da su u drugom stanju. Novosađanka Snežana S. (35), diplomirani ekonomista, u nedostatku posla u struci u protekle tri godine pokušava da nađe bilo kakav posao. Nije joj, kaže, smetalo odbijanje, nejavljanje poslodavaca posle intervjua, brojne neprijatnosti pri razgovorima za posao, koliko jedna konkretna situacija, u kojoj joj je direktno naglašeno da je prepreka za zaposlenje to što ima dete.

– Konkurisala sam za posao u jednoj novosadskoj poslastičarnici, jer su ponudili fleksibilno radno vreme. Javila sam se na oglas i pozvana na razgovor. Sve je bilo u redu i, kako mi je najavljeno, trebalo je samo da mi jave kad počinjem. Prilikom telefonskog poziva koji je usledio, žena koja me je pozvala čula je u pozadini da moje dete plače. Stala je u pola rečenice i pitala me, vidno uznemirena: „Vi imate dete?!“. Odgovorila sam potvrdno i odmah mi je objašnjeno da „ne primaju majke s decom“. Očigledno neko misli da Novosađanke nisu sposobne da osam sati mese kolače i prodaju ih, ako ih kod kuće čeka dete – rezignirana je Snežana. – Nije meni šamar to što su oni drski, bezobrazni, nije mi problem ni što sam diskriminisana, što mi se materinstvo uzima kao loša stvar koja umanjuje moju poslovnu sposobnost, već je istinska tuga da država ćuti i žmuri na takav stav! Nije što se poslodavcima hoće, nego što im se može – kaže naša sagovornica.

Aleksandar Grujić, novosadski zaštitnik građana, kaže da mu se nekoliko sugrađanki obratilo ovim povodom, ali i da, pošto su u pitanju privatne, a ne društvene firme, „ova problematika ne spada u njegov delokrug“.

– Očigledno je da reč o diskriminaciji i kršenju zakona, ali sam sa tim problemom više upoznat kroz neke slučajeve za koje lično znam, nego kroz prijave koje nam stižu, jer su one izuzetno retke – kaže Grujić, i dodaje da nije retkost ni da se, u slučaju drugog stanja, radnici ne produži ugovor, kako bi se „nepodobna sklonila sa posla“.

Zamenica pokrajinskog ombudsmana Danica Todorov, potvrđuje da se žene retko javljaju i žale zbog diskriminacije poslodavaca.

– Diskriminacija se događa od samog starta. Prvo, žene se obrazuju za neke manje atraktivne poslove i zbog toga čekaju na zaposlenje. Potom, na birou ih poslodavci manje traže, a onda, i kada se zaposle, dobijaju ugovore na određeno vreme koji se raskidaju čim žena zatrudni, diskriminisane su i po pitanju napretka u firmi, samo zato što su u jednom periodu života najspremnije za rađanje. Imamo svež primer žene, koju je, po povratku sa porodiljskog bolovanja, poslodavac nekoliko puta premeštao na drugo radno mesto, menjao ugovor, da bi na kraju bila premeštena u odvojenu kancelariju, bez računara, motivacije, sa manjom platom, a kada se pobunila, dobila je odgovor: „Šta se buniš? Ništa ne radiš i još primaš platu.“ Što je još gore, reč je o državnoj instituciji – navodi Danica Todorov, komentarišući da ovakvi slučajevi ilustruju koliko je diskriminacija uvrežena, a dijapazon povoda za diskriminaciju sve širi.

Ogroman problem je i što poslodavci odlično poznaju zakonske propise i koriste ih da se zaštite.

– Ponekad se i mi osećamo bespomoćno. Jasno vidimo da je bila namera da se radnica diskriminiše samo zato što je žena, ali obrazloženja, ugovori o radu, razlozi koji se navode za prekidanje radnog odnosa su neoborivi i žene to ni na sudu ne mogu da dokažu. Zato su vrlo često obeshrabrene da bilo šta i započinju, jer smatraju da takve sporove neće moći da izguraju do kraja i dođu do pravde – konstatuje zamenica ombudsmana.

Pitanja – po meri poslodavca

Novosađanka Teodora Bahun-Černik dve godine je, kao diplomirani pravnik, bezuspešno tražila posao u struci. A različiti poslodavci doneli su joj, kaže, različita iskustva.

– Najčešće se dešavalo da odem na intervju, popunjavam pismene testove, ili čak razgovaram „face to face“, a onda me ni ne pozovu da me obaveste da nisam primljena, ili, eventualno, kažu gde sam to pogrešila. Deluje mi kao da je intervju samo „pro forme“, budući da drugačije ne mogu da objasnim da sa svojim kvalifikacijama (izvanredno poznavanje računara i softvera, fakultetska diploma, četiri svetska jezika…), nisam često bila ni u konkurenciji za neki drugi krug razgovora. S druge strane, imam 32 godine i dete od 10 godina, možda je to problem – pita se Teodora.

Kako nam je ispričala, lična pitanja, pre svega o bračnom statusu i materinstvu, jedina su koja poslodavci nikad ne propuste da pitaju.

– Kada mi je sin bio mlađi, pitali su ko će da mi čuva dete. Naravno, da li ću uzimati bolovanje, da li planiram opet da rađam i slično. Kad kažem da ću ići na bolovanje, ako mi bude neophodno, pa i u slučaju da mi se dete razboli, kreće standardna procedura. Prvo kažu ono, poslovično, „A ha…“, pre nego što, bez da ti javljaju, sam shvatiš da nećeš biti primljen – razočarano priča ova pravnica, koja trenutno volontira u Sudu u Novom Sadu.

Rodna ravnopravnost u brojkama

– Žene čine 77 % svih lica u Srbiji koja žive van braka sa najmlađim detetom mlađim od 17 godina
– Stopa ukupnog fertiliteta pala je u Srbiji sa 1,6 (2001), na 1,4 odsto 2010. godine
– Žene u Srbiji danas u proseku stupaju u brak sa 27, muškarci sa 30 godina
– Ne samo da je na visoke škole i fakultete upisano više žena (55%), negoje i više žena (61%) među svim diplomiranim studentima. Obrnuto je, kad je u pitanju zapošljavanje.
– Po Anketi o radnoj snazi, približno 90% zaposlenih radi više od 40 sati nedeljno i nema razlika između muškaraca i žena
– Stopa aktivnosti žena sa višim ili visokim obrazovanjem viša je od stope aktivnosti muškaraca istog nivoa obrazovanja (75% prema 65%)
– Život sa decom do 16 godina starosti povećava razlike između stopa zaposlenosti muškaraca i žena
– Samozaposlenih među muškarcima ima dvostruko više nego među ženama, pa žene čine manje od trećine svih samozaposlenih lica u Srbiji
– 13 % svih žena i 24% žena starosti od 55 do 64 godine (prema 4% odnosno 2% muškaraca) ima status pomažućeg, odnosno neplaćenog člana domaćinstva
– Po prvom Istraživanju o korišćenju vremena u Srbiji, muškarci u proseku imaju više slobodnog vremena od žena (nešto više od sat vremena dnevno)

(izvor: Republički zavod za statistiku, godina 2011.)

Diskriminaciju je, nastavlja, doživljavala i na radnom mestu (deset godina radila u medijima).

– U jednoj od bivših firmi, kada je neko ostajao u drugom stanju nije dobijao otkaz. Ali, obavezno je bilo da se, zajedno sa ugovorom o radu, potpiše i blanko ugovor o sporazumnom otkazu, sa ostavljenim praznim mestom jedino za upisivanje datuma kada će radnik biti otpušten. Da ne pričam o tome da su žene u firmi redovno pozivane kod direktora u kancelariju, da odgovore na pitanje da li im više odgovara da spavaju sa njim i napreduju, ili da odbiju i rizikuju „slabiji tretman“ – priča ova Novosađanka.

Licemerje – mera za „uspešno“ poslovanje

Široko rasprostranjena diskriminacija osvetljava još jednu široko rasprostranjenu pojavu u nas – licemerje. Deklarativno, i država i poslodavci se zalažu za porast nataliteta, samim tim i obnovu radne snage, a realno, u podtekstu cele priče, ženama se porodične obaveze spočitavaju kao limitirajući faktor. Sa takvom konstatacijom slažu se u kancelariji Pokrajinskog ombudsmana.

– Umesto da sistem, pa i kompanije, podstiču rađanje i kreiraju takozvano „familly friendly“ okruženje, ženama se zamera njihova vrhunska vrlina, sposobnost rađanja. S jedne strane društvo ih anatemiše zbog niske stope nataliteta uz opaske da su „razmažene“, „lenje“, da traže kojekakve uslove, neće da rađaju jer hoće lagodniji život, a zapravo imate okruženje u kom se ljudi sa porodičnim obavezama ne tretiraju tako da im se te obaveze olakšaju. U zvaničnim publikacijama možete videti da je sve više jednoroditeljskih porodica, usled razvoda brakova, a najviše njih čine samohrane majke. One imaju brojne probleme, nisu stambeno obezbeđene, zavise od roditelja, primorane su stalno da traže pomoć, gube posao, a ako ne rade ne dobijaju ni socijalnu pomoć i dobijamo jedno vrzino kolo čije se razrešenje ne nazire – kaže Danica Todorov.

Ni u „Evropi“ nije sjajno

Društvo i institucije u Srbiji nisu uspeli da izgrade prijateljsko okruženje za porodice, ali taj problem je vrlo aktuelan i u razvijenim zemljama Evrope. Veliki broj „svežih“ direktiva Evropske unije bavi se upravo rodnom ravnopravnošću i zapošljavanjem žena. Poslodavci su, naime, vrlo slični u svim sredinama, nalaze rupe u zakonima i tretiraju radnike kao „potrošnu robu“, koju „oblikuju“ isključivo prema potrebama kompanija.

Najnovije direktive EU odnose se na zabranu diskriminacije osetljivih grupa (a žene su najveća od njih). Različite zemlje imaju različite propise, pa su neke usvojile preporuke da se isplate zarada za vrme porodiljskog odsustva više ne vezuje za poslodavce, nego direktno za državu, donose se različite mere, poput porodiljskog odsustva za očeve, organizovanja dečije nege u firmama i slično. Možda će, upravo, direktive Evropske unije, koje se, silom prilike, poštuju i u našoj „kandidatskoj“ državi, doneti zrno ravnopravnosti i smanjiti diskriminaciju u određenoj meri, pa makar to bilo i tek u narednoj deceniji, kad već u prethodnim nije.

Zatrudneti se ne mora, ali ostariti…

Rame uz rame sa rodnom diskriminacijom ide starosna, „omiljena“ kod naših poslodavaca, bez obzira na to da li je reč o institucijama, ozbiljnim kompanijama, ili malim privatnim preduzećima. Muškarci, jednako kao i žene, u starijim godinama više nisu „odgovarajući kadar“, pa je potraga za poslom za ove grupe jednaka potrazi za Zlatnim runom u grčkom mitu. U savremenom srpskom društvu penzija prestaje da simbolizuje sigurnu starost i prelazi u formu misaone imenice, a život u „srednjim godinama“ borba za opstanak.

Aleksandar Vukovac (Autonomija)

Tekst „Imaš dete, vrati posao!“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.