Štrajk glađu Dijane Hrke, a sada i Milomira Jaćimovića i njegovog sina Milana izraz je nemoći prema nemilosrdnom režimu koji ne ceni ljudske živote, rekao je kolumnista „Peščanika“ Dejan Ilić. Ističe da je uprkos toj pasivnoj poziciji Dijana Hrka nesvesno ostvarila dva velika politička učinka – dodatno je mobilisan pobunjen narod, a prekoputa Ćacilenda niklo je novo naselje, koje mu je smanjilo značaj i u kome se vrednuju i zajednica, i život.

„Kada je sistem potpuno zatvoren, kada ne možete da ostvarite ništa do čega vam je stalo, vi pribegavate jedinom što vam je ostalo, a to je vlastiti život“, rekao je Dejan Ilić.

Međutim, smatra da se i Dijana Hrka i Milomir Jaćimović obraćaju i nama.

„Mislim da je to njihov pokušaj da nas mobilišu. Oni kažu ‘evo, mi smo spremni da damo sve, a šta ste vi spremni da date?’ To saosećanje koje mi pokazujemo prema njima – ono je dvostruko. Ono je s jedne strane iskupljenje, griža savesti. Mi saosećamo sa njima zato što nismo spremni da uradimo ono što oni jesu. Umesto saosećanja, mislim da bi bolje bilo da razmišljamo šta da uradimo, da te ljude uverimo, da ćemo zajedno sa njima uraditi sve, da ovaj režim skinemo jednom s vlasti i da oni prestanu da štrajkuju glađu“, kazao je.

U slučaju Dijane Hrke, koja štrajkuje već deveti dan, moramo da mislimo veoma brzo, istakao je.

Upitan ima li ovaj režim ima ljudskosti, Ilić kaže – nema, tačka.

„Mi imamo posla sa ubicama iz ’90-ih, kako su tada činili niz zločina, a nisu ni trepnuli, tako se i danas ponašaju“, naveo je.

Dijana Hrka je, kazao je, proteklih nedelja izrasla u veoma snažan simbol, lice ovog otpora, rame uz rame sa studentima.

Takođe upozorava da ne smemo i u slučaju Jaćimovića opet tek za 10 dana razmišljati koji će biti sledeći korak.

„Kako ovaj režim prisiliti da se povuče i da raspiše izbore? Mi se ove igre igramo godinu dana i niko nije bio dovoljno pametan da kaže šta da se radi. Čini mi se da je zapravo jedino rešenje dugotrajna borba, da jedna i druga strana gledaju da se ona druga potpuno iscrpi. Mislim da režim popušta brže nego mi, jer oni gube više. Tako da samo treba biti strpljiv i ne treba na ovaj način dovesti u pitanje bilo koji život, pogotovo ne živote majke, i oca, i sina“, kazao je.

Ilić ističe snagu tih simbola – majka s jedne, otac i sin s druge strane.

„Ako gledamo samo slike – tu imate celu porodicu. I to je jezivo, strašno. Mi više ne gledamo vesti da bismo se informirali, već pola vesti plačete, pola ne znate šta da radi se sa sobom. Moramo da smislimo šta da radimo, kako da uverimo te ljude da nema potrebe da daju svoj život. I ako se budu davali životi, hajde malo drugačije, ne ovako“, dodao je.

„Kad je neko od režima jači, oni su kao krpe“

Na pitanje zašto je muzika u Ćacilendu prestala, Ilić misli isto kao i Srđan Milivojević – da je neko jači od režima (ko je van Srbije) pritisnuo režim da se to zaustavi.

„Nemojte sumnjati ni trenutak da kad bi se negde druge donele odgovarajuće odluke, da se ovaj problem ne bi rešio za nedelju dana. Da u roku od nedelju dana ne bismo imali raspisane izbore. Šta mislite, zašto daju Generalštab? Zašto toliki pritisak da se kopa litijum? Oni su ranjivi spolja. Kad je neko jači od njih, oni su krpe najobičnije. Kad mogu da se iživljavaju, izigravaju snagu“, opisao je on režim.

Na pitanje da li je pod pritiskom pozvao Dijanu Hrku na razgovor, Ilić smatra da to poziv nije ni bio, te da je Dijana imala najbolji mogući odgovor.

„Pojedini govore kako štrajk glađu jedne majke ne sme da se uveže sa političkim pitanjima. Ali prosto, kontekst oko nje je politički. Iz tog ugla, uradila je dve ogromne stvari. Prvo, dodatno je mobilizovala pobunjene ljude. To je uradila na izvanredan način, a pretpostavljam da joj to ni nije bio plan. I porasla je spremnost da se učini sve što treba, da bismo došli do cilja. To je njen učinak, čak i ako nije nameran ili svestan. Drugi je to što je naspram šatorskog naselja počelo da niče još jedno, koje smanjuje značaj onom prekoputa“, kazao je on.

Razlika između dva naselja je postojanje ljudskosti, opisao je.

„Da li je neko nacionalista, liberal, levičar (…) sad je potpuno nebitno, već da li smo u stanju da živimo jedni s drugima i ne ugrožavamo jedni druge. Šatorsko nasilje je… Tu nema zajednice, to je crna rupa koja usisava zajednicu i uništava je. Ovo pored je pokušaj da se izgradi pristojna zajednica, koja stoji na poštovanju života. Šatorsko nasilje ne poštuje život. To je slavljenje smrti. Ovo drugo, bez obzira, što je tamo štrajk glađu, zapravo je slavljenje i poštovanje života. Čista epska fantastika. Stvarno imate sile mraka i sile svetla. Sile smrti i sile života. I sve drugo ide u drugi plan“, kazao je.

Siguran je da je većina s one strane ograde na kojoj se poštuje život.

„Čekanje da se režim uništi sam od sebe“

Nakon komemorativnog skupa u Novom Sadu, Ilić veruje da je režim duboko uzdrman, i da jedino što mogu da urade jeste da „istraju u svojoj tvrdoglavosti i gluposti“.

„Sa strane im dolaze silni udarci, a iznutra se pokazuje da ne mogu da slome volju građana. Sve što mi treba da radimo jeste da pokazujemo da smo i dalje tu, da smo i dalje mobilisani, da smo i dalje spremni, da pokazujemo svoje neslaganje s ovim režimom i da čekamo da se on uruši sam od sebe, jer mi nismo spremni da na taj način uđemo u sukob sa njima. Možda će se to promeniti, možda će nas oni prisiliti da se to promeni. Sada to ne znam, ali sad smo treba da budemo tu i pokazujemo da nam ne mogu ništa“, istakao je.

O blokadama fakulteta

Misli da bi blokada fakulteta u ovom trenu bila slična kao štrajk glađu – štetite sebi, a njima niste naudili.

„Naša najveća vrlina je u borbi sa ovim režimom ujedno je i naša najveća mana. Mi smo pristojni i cenimo ljudski život. Pristojne osobe koje cene ljudski život i nisu u stanju da povrede druge ljude ne mogu da izađu na kraj sa svojim životom. Ne znam da li je dovoljno jasno“, zaključio je on.

(N1)