Imitiramo naslov čuvene Bilingtonove knjige – o ikoni i sekiri – The icon and the Axe koja je već zaboravljena poput svih dobrih knjiga.

Naravno, prati nas mučnina oko svega što se zbiva u SPC iz koje je Isus iz Nazareta davno otišao. Bez nevinog osmeha čak, jer Isus se nikada nije smejao no, to je već teorijsko-teološki problem. Vraćao se ovih dana neki pravoslavni sveštenik – inače nemački državljanin – i svojim je kolima ubio na putu dvojicu staraca. Priveden je i arhiepiskop pećski i mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski po milosti Božjoj Irinej – to mu je puna titula – piše pismo sudu u Nišu i traži da sveštenik bude u crkvi niškoj ako slučajno bude osuđen za ubistvo. Tužilac je to uvažio i dalje ćemo videti. U Srbiji takvi umesto bukagija dobijaju na nozi neku spravicu i sve je u redu – prate ga sudije i u ovom slučaju sam patrijarh srpski. Đavo lično odavno u Srbiji nema jednog šegrta već legiju šegrta i pomagača na visokim državnim položajima.

Tužno i bedno istovremeno, a najčešće još i sa tragičnim ishodom po život i zdravlje ljudi i građana koji se uzdaju u zakon.

A pop Brana Peranović je odeven u sveštenu odoru ubio svog štićenika u Duhovnom centru za lečenje od narkomanije. Gvozdenom ćuskijom mu je bukvalno smrskao glavu. Stoji sestra ovog nesrećnika nad mrtvim bratom i ne može da prepozna brata, glava je razmrskana i telo tako unakaženo da će biti muke i s obdukcijom. Sada su se svi raspisali o đavolu pod mantijom, i s krstom u ruci – koješta. On je u Crnoj Reci imao svoju zvaničnu mučionicu – locum torturae se to na latinskom zove – i osveštenom lopatom je prebijao ljude koje je zavisnost od droge dovela tu. To je bio Duhovni centar pod upravom vladike Artemija. Pa su Artemija raščinili jer je javno kleo B. Tadića – a pop Brana je na antiminsu služio liturgiju i delio svete tajne a stićenicima je pružao duhovnu utehu spojivši tako veronauku i najbrutalnije nasilje, pedagogiju i metalnu šipku u nameri da stvori uzorne ljude. Da pođu putem Onog iz bednog gradića Nazareta koga su takođe masakrirali – i na krst raspeli. Sada kada je počinio ubistvo piše da je tako sticao bogatstvo i slično, no to i nije ono najvažnije. Sada ga čak i neki iz Crkve osuđuju, a niko se ne pita gde su bili ovih godina da se kamenom na njega bace. Bili su se razbežali kao oni koji su kamenovali bludnicu na ulici – a bili su njeni klijenti. I tako dalje. Mislili smo da ovde citiramo ono mesto iz jevanđelja kada je Isus u hramu jerusalimskom uzeo metlu – u nekim prevodima se pominje motka – i isterao trgovce iz hrama. Nismo se usudili u ovoj prilici da to citiramo jer nam je jedan vladika svojevremeno poručivao – Zaboga, vi jeste i pametan i verovatno pošten čovek, ali zar ne vidite da ste smešni. Sada vidim da je u pravu. Kome pominjati Isusa među organizovanim razbojnicima – nema se kome. I o. Peranovića će nekakvim vezama provući kroz iglene uši našeg pravosuđa-krivosuđa i biće sve kao da nije bilo. Razbojnici i pedofili nas gledaju iz ikonostasa i nude nam duhovnu utehu.

Nije ovo tek incident i slučaj, to je konsekvenca one opasne blizine u odnosima države – vrbove države – i crkve koja je blagosiljala i samog generala Mladića dok je komandovao – Raspameti. Nije Brana Peranović u ovoj prilici glavni “junak”, on je samo vrh onog brega ledenoga i ognjenoga. A rešenje postoji – da država bude država svih građana, a da crkva bude zajednica vernih. Drugim rečima da se i SPC vrati u okvir Ustava i da i za nju važe zakoni kao i za sve nas. Tako je svuda u svetu ali u Srbiji je malo drugačije.

Ovo sada u novinama je licemerje, jer će se naći način da sve zastari i da ode ad acta. Boga niko video nije – to stoji u Bibliji – ali da je Đavo realnost slažu se i ozbiljni religiozni ljudi i psihoanaliza i najegzaktnija nauka. Možda će se neki sud neko vreme i baviti o. Peranovićem a posle će to zastareti i – nikom ništa. Možda će nekog đavola i naći, ali šegrti su nedodirljivi. Ostalo je zabava za nekoliko dana.

Srbija medju šljivama i razbojnicima je uistinu velika tajna – i dugo će to i ostati dok su ovakvi na vlasti. Dugo, pod Gučom i sa Guče blagoslovenima.

Ovo o čemu govori šefica Jorgobanke koja neće da bude guvernerka već guverner je otužno do bljutavosti. Ono o vojvodi Đujiću i njegovoj legendarnoj šubari na Dinari neće pomoći ni sadašnjim vojvodama na vlasti ni dinaru samom. U zemlji šljiva i krvi – svakodnevna su ubistva – to i ne čudi. Ratovi traju ali se vode drugim sredstvima, a to je ono što je Clausewitz i hteo da kaže.

(Peščanik)