Ožalošćeni skupe,

Izvinjavamo se što vas prekidamo u osetljivom trenutku. Znamo da ste zauzeti pomenom i odbranom tekovina 5. oktobra 2000, što nije mala stvar. Oni protiv kojih ste se tada borili su danas ponovo na vlasti i mi im ne zameramo što zubima i noktima pokušavaju da vam nametnu verziju istorije u kojoj su oni bili i ostali dobri momci i devojke, a vi loši. Ljudski je.

Pre 30 godina isto je bio 5. oktobar. Tih dana naš grad su posetili dragi gosti iz raznih krajeva lepe zemlje i na poklon su nam doneli uverenje da su likvidacija Vojvodine i Kosova i Metohije nešto najbolje na srpskom svetu. Njihova nacionalna osećanja probudila su se iz dugog sna i bilo im je neophdono razgibavanje. Vežbe etničkog bića zadali su im Slobodan Milošević, intelektualci bez pokrića, kler bez duše i kriminalci bez granica.

Ne znamo da li uopšte vredi polemisati o namerama i dometima takvih vežbi, čije rezultate živimo tri dekade. Možda duh Lazara Hrebeljanovića zaista mirnije živi ali nam deca zasigurno žive negde drugde i to je u redu. Niko se ne buni i nikome ne zameramo. Ne očekujemo da za Vojvodinom, sa tri grane vlasti, suze liju i u raku se bacaju ljudi koji nisu došli u Vojvodinu, već su pobegli u Srbiju. Ne računamo ni na one koji se hvale starosedelačkim stažom isključivo kada nemaju ništa da izgube. Vojvodina postoji koliko postoje ljudi spremni da se za nju bore.

U svakom slučaju, lako je braniti argument po kom je ubistvom Vojvodine i formalno počeo jugoslovenski rat.

U kritičnom trenutku pre tri decenije, centralna grobnica je odlučila da je svaka naznaka vojvođanske posebnosti maligni tumor nacionalnog tkiva. Ulog je naravno bio daleko veći i konkretniji od vojvođanske posebnosti i jednako se ticao kosovskih ustavnih prerogativa, etničkih osvajanja i pljačke jugoslovenske zajedničke imovine. Najgorim tzv. komunistima, ispostaviće se ljudožderima bez grama ideje i principa, ponestalo je anestetika na svetskom tržištu i morali su da seku pokrajine nacionalizmom, naživo. Neki se još oporavljaju od zahvata, drugi su pobegli sa operacionog stola, a manje srećni su podlegli ranama i dan danas se ne zna gde su im kosti.

Najbolje su prošli oni koji se ni danas ne gade projekta likvidacije Vojvodine, istorijski pomireni sa zločincima spremnim na saradnju.

Mi razumemo da su činjenice precenjena kategorija informacija i da se kolektivna svest aktivira selektivno, zbog čega nećemo navoditi merljive parametre kvaliteta naših života pre, i posle likvidacije Vojvodine. Vi najbolje znate kako živite, na kom jeziku i pismu to smete da činite, kolika vam je kvadratura stana, kolika duše, i nadamo se da vam je pucanj u nogu povećao mobilnost nacionalne svesti. Sada smo zaista jedinstveni u tome da svi živimo jednako bedno. Što se naše posebnosti tiče, hodači u velikosrpskom snu su nam ostavili makoš i tambure. Sve ono što posebnost nije.

Hilandar se kao metafora nikada neće ugasiti, a oranice su nam nažalost i dalje na Zemlji, u sve manjem vlasništvu zemlje. Vojvodina je tek kao mrtav pravni entitet uspela da postane deo Evrope: krađom, otimanjem, nevažnim projektima, licemerjem, emigracijom i belom kugom.

Manje dostojanstven skup ne bi odoleo frazi „da komšiji crkne krava“, međutim to sada nije slučaj. Krava odavno ne postoji. Ima je na slikama, mapama, u vežbankama i vicevima, na dve zastave, ali je nigde nećete videti kako pase i, „a to, vas, najviše zanima“ (P.Topalović) – daje mleko. Mladi ljudi ne znaju ni kako krava izgleda, a vidimo da su i Slovaci postali egzotika. Mađara, doduše, ima sve više i relativno dobro govore srpski, iako nešto slabije pišu. Možda zato što su Srbi.

O mrtvoj kravi danas ne govorimo javno i svečano ćemo je preparirati obeležavanjem jednog od dva prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Onog manje bitnog. Prisajedinjenja čiji su rezultati bili toliko plodni, da su ga za manje od deset godina javno kritikovali isti ti unionisti i rojalisti. Nazovimo to buđelarskom transcedentacijom. Uskoro ćemo se diviti njenim skicama, herojskoj trpnji pod crno-žutim jarmom urušene monarhije i ulaskom u topli zagrljaj matice, zato što je takva slika mrtve Vojvodine već 30 godina jedina zamisliva. O pokojnici i etnosu, onom jednom, sve najlepše i zato mrtvoj Pokrajini dižemo muzej koji konceptualno više liči na mauzolej.

Bilo bi krajnje neprikladno da se javno obeleži, i u istorijsko-pravni kontekst smesti, vojvođansko prisajedinjenje Srbiji 1945. U tom ramu srpsko nacionalno biće ima manje mesta za ples i mora da se igra sa ostalim duhovima. Na šta bi ličilo kada bi velike pokrajinske jubileje zasenjivale spoznaje o novoj vojvođanskoj naciji, čije se odlike, poreklo, nošnje i običaji svode na nošenje građanskog i radničkog crnog flora. Jako je ružno u tom mauzoleju prisajedinjenja reći „ja nisam Srbin, ja sam otpušten“, ili „smrt fašizmu – sloboda narodu“. Puno smo krvi prolili kupanjem nacionalnog bića i moramo povratiti uloženo tržnim centrima i uvredljivim spomenicima.

Brisanjem te epohe i događaja, dali smo krila ptičicama fašizma, kriminala, primitivizma, nazadnosti, siromaštva i etničke segregacije, koje čak ni akteri drugog komemorativnog skupa 5.10. nisu razumeli i hteli da spreče. Naprotiv. U njihovoj viziji vojvođanskog leša multikulture sasvim je prihvatljivo da se etničke grupe tlače unutar sebe i tzv. nacionalnih saveta. Poželjno je bilo da vojvođanski leš postane crkotina, što sada i jeste.

Živeli

ZTZ

(ZTZ Media)