Neposredno uoči početka nečega što se službeno zove novosadsko stolovanje evropskom kulturom, koleginica Nataša Kovačev uradila je tim povodom epizodu za Euronews, u kojoj viđeniji gosti i gošće govore o tome šta nas čeka i šta smo već imali. Jedan od učesnika bio je i proslavljeni umetnik i pisac Slobodan Tišma, koji u jednom momentu iznosi jeretičku misao kojoj sam i lično sklon da se priklonim, štaviše, mislim isto to što je on rekao već godinama.

Kada bih samo mogao, pitao bih juče ubijenog uličnog muzičara Blekija šta misli o svemu tome. Bio je blaga duša, možda bi štedeo teške reči. Novi Sad nije ni pomislio da mu uzvrati uslugu, ubio ga je kao džukelu, pokradenog na pločniku, sa gitarom od koje se nije razdvajao. I onda muk! Nijedan baja da zine. Nijedan obećavač svega na svetu nema reč da zucne.

I to je prestonica kulture?

Ukratko, kaže Tišma da bi možda bilo najpoštenije da se Novi Sad otkandiduje, da batali tu čast i sačeka vreme u kojem bi bavljenje bilo kakvom kulturom na visokom, infrastrukturnom, planerskom i kreativnom nivou bilo lišeno besmisla i parališuće gluposti. Uprošćeno govoreći, grad-žrtva urbicida i političke apstinencije takvo zvanje ne zaslužuje. Naseobina koja većinski ne želi da prihvati sopstveni pedigre, inače prvenstveno zaslužan za nekadašnji kulturni pomak u odnosu na ostatak Srbije, nema šta da gubi vreme glumeći stolovanje kulturom, pa još i evropskom. Grad koji je bio glavni, pa je takav apetit volšebno izgubio, ili ne sme javno da prizna da ga još ima – ne znam šta je gore, nema šta da se pača u pitanjima tako delikatnim i važnim po sve i svakoga.

Istinski umetnik po definiciji je u sukobu sa ljudima koji vode ovaj grad i njegove institucije. Osoba koja voli kulturu ili se njome direktno bavi, nema moralno pravo da sa takvim ljudima sedi za istim stolom u kafani, kamoli da poslovno sarađuje. Ličnost obremenjena savešću nije fizički u stanju da sa takvim spodobama bilo šta čini zajedno, osim da diše isti vazduh na istoj kori zemlje jer drugačije nije moguće bez emigracije.

Vrtim časovnik 10 godina napred, pitam sebe čega se sećam iz tog slavnog perioda stolovanja kulturom. Odgovor je da se tada zatvorila Izba, da se CK13 zlopati i da je Bleki ubijen. Možda grešim, ali za Izbu i Blekija bih dao barem dve titule evropske prestonice kulture i sve kulturne stanice koje smo izgradili, ili ćemo izgraditi. Možda je to tek moje ograničeno mišljenje, pa ipak, sve što se dešavalo sa Društvenim centrom proteklih godina označilo je konačni raskid sa idejom da naš grad stvarno zaslužuje tu laskavu titulu. Izba, Bleki, DC, nevolje sa CK13, sve je to nemerljivo bitnije i potencijalno plodnije od političko-industrijske skalamerije zvane EPK2021/2.

Samo Izba je za sve ove godine proizvela omanju kulturnu produkciju na nivou srednje naseljenog mesta. Mesto gde ste debatovali o svemu i svačemu, mogli ste da formirate bend u izlasku, rešite nastup ili promociju, da se zaljubite čak. Pokušavam da se izmestim u neku kulturnu stanicu i ponovim to isto, ali nikako mi ne ide. Format je unapred sužen, sterilan, tuđ i jalov, u par reči, kultura kako je vidi premijerka Srbije i slični. Kultura bez mentalnog i emotivnog konflikta ne postoji, a nama je kroje ljudi koji nas nekonfliktno gaze na sve načine, uključujći i fizički.

Nego, daj šta daš. Uzećemo neke pare, podići neke objekte, imaćemo jednom čemu da se divimo kada i poslednji sposobni, časni stvor napusti ovaj deo panonske tepsije. Ostaće prazne ljušture na zakup, sale za državno samoreklamiranje i jačanje projekata po želji darodavaca. Ispred naravno nema Blekija jer smo ga ubili, a novi mladi Bleki svira u Kemdenu ili Krojcbergu. Svugde samo ne ovde. Preterujem? Tribina mladih je bila čvorište jugoslovenske avangarde, vulkan stvaranja, pa smo došli dotle da sveštenik odatle proteruje umetnike i radove koji mu se ne dopadaju, a između incidenata i kršenja Ustava možemo da slušamo i gledamo nebitne tribine, filmove, sumnjiva predavanja i uopšte sajamselektivno isplative dosade.

Da je Bleki danas živ, dao bih mu standardno 20 dinara i pitao ga šta misli o izjavi Stefana Milenkovića, odličnog violiniste i još boljeg uhleba, o tome da u Novom Sadu postoji ’fenomenalna kreativna klima’. Šta je to ’fenomenalno kreativno’, da li to što je legendarni svirac zverski umlaćen nakon razbojništva, to što gradonačelnik Miloš efendi Vučević ni reč tim povodom nije rekao, ili to što se Novi Sad pretvara u oazu za one koji žele da ga pretvore u sredinu iz koje su pobegli.

Ubiju jedan od simbola grada, čoveka od krvi i mesa, vlast ćuti. Rekao bih da ili oni nisu deo grada, deo nas, ili su indirektno ubili čoveka. Mislim da su oba iskaza tačna.

Lepo je bilo na pomenu Blekiju, ali ni blizu dovoljno. Da smo vredni ove titule, ispred Gradske kuće bi se pojavilo 50.000 ljudi, to je tek desetina novosadske Opštine, i tražili bi odgovornost onih koji su dosadašnjim ponašanjem doveli do toga da izvesni ljudski brabonjak može uopšte da pomisli da od starog čoveka otima pare, pa kada mu bude malo da ga ubije na pločniku. Takvo ponašanje, takva demonska nezainteresovanost za tuđe dobro nije moguća bez desetogodišnjeg ispiranja mozga nacijom, krvlju, verom, izdajnicima, plaćenicima, našima i njinima, satanskim orgijama tabloida, nekažnjavanjem kriminalaca i nezapamćenim prostaklukom sa najviših mesta.

Blekija je ubio Srpski svet, u Kosovskoj ulici. Sad je njegov deo u potpunosti, ali ga Srpski svet nikada neće priznati. Srpski svet je, u svojoj osnovi, masovna grobnica. Iza svake visoke izjave o Srpskom svetu skrivaju se osmesi potencijalnih ubica, a u najboljem slučaju – pljačkaša.

Možda je vama to sve beznačajno, ali mi smo podatak o iznuđenim parama i izjavi ubice saznali preko režimskog portala. Monstrum ubije čoveka, služba dostavi informacije gde treba, udvorički mediji sa stotinama krivičnih prijava redovno dobijaju ogromne, budžetske pare građana da izveštavaju u njihovom interesu, vlast ćuti kao proliv u travi, a vi meni kažete da smo prestonica kulture.

Da li se vi normalni, izvinite na pitanju?

Najbolji argument za samoukidanje EPK izneli su upravo organizatori tokom ceremonije svečanog otvaranja. Bina je postavljena na i oko zgrade Banovine, dakle Izvršnog veća APV, dakle zgrade vojvođanske vlade, dakle objekta ispražnjenog od svakog smisla osim estetskog, milošću rahmetli arh. Dragiše Brašovana. U celoj fizičkoj skalameriji, najviše smisla i značenja pružio je kolosalni plakat sa likom osuđenog ratnog zločinca, pod čijim je budnim okom i fekalnim osmehom Novi Sad aplaudirao samom sebi. Taj čovek zaista postoji, on i dalje nešto radi i nekome služi, za razliku od mermernog zdanja tik pored.

U takvom gradu, lažnoj prestonici kulture, ovakva ubistva su normalna pojava, a podizanje nekakvih spomen obeležja kupovina mirnog sna na popustu. Dajem dvesta zgražavanja za jedan stih. Zbog Blekija prave prestonice kulture dižu pobune i suočavaju se sa problemom, najčešće u ljudskom obliku. Ti su nas se ljudi odavno odrekli, grad je u potpunosti njihov, preotet, i ja im verujem kada oni veruju da ovo jeste prestonica. Kulturna.

(ZTZ Media, Foto: Denis Kolundžija / Cenzolovka)