Poštovani građani i građanke Vojvodine,

Ako je do sada postojala razumna sumnja da “vojvođansko pitanje” dobar deo političke elite ne razume, otklonjena je govorom predsednika Pokreta slobodnih građana Sergeja Trifunovića u Novom Sadu, na protestu “1 od 5 miliona” 1. marta. Na adresu Trifunovića od tada su stigle različite reakcije javnosti, od podrške do osude, i o njima se može i mora diskutovati. Međutim, ono što je te večeri do apsurda ogoljeno – činjenica da dobar deo političkih lidera u Srbiji suštinski ne razume “vojvođansko pitanje”, više ne sme da bude predmet analize, pojašnjavanja i dijaloga. Takođe, dosta ljudi smatra da je glumčev govor bio nasilan i pun mržnje, što nije kapital kojim se zajednički ruši despot.

Pregolemo je neznanje o problemu sa kojim se svi suočavamo.

Zato je ovaj tekst upućen vama, a ne osobama koje pretenduju na visoki politički položaj. Da ne bude zabune, lično sam spreman da se opkladim da glumac Sergej Trifunović u politiku nije ušao da bi se okoristio, oprao, podmirio dugovanja ili sahranio Vojvodinu, ali znam da je te večeri katastrofalno iskrivio stvarnost i odmogao građanima i građankama Vojvodine u pokušaju da žive onako kako zaslužuju.

Ako je taj govor, vatren, emotivan i politički neopran kakav jeste bio, sabrao političke poruke glumca upućene ljudima koji žive u Vojvodini, verujem da ćemo se složiti da Trifunović apsolutno ne razume “vojvođansko pitanje”. Štaviše, njegov dalji angažman u istom smeru može koristiti isključivo osobama i pravnim licima koje ili ne razumeju problem, kao govornik, ili imaju političke ciljeve u kojima ne postoji ni naznaka volje da ljudi u Pokrajini žive, ponavljam, onako kako zaslužuju.

Nisam siguran da će deo publike na koju ciljam razumeti ovaj tekst, zato što se ne bavi lažnim, bezumno izraubovanim konceptom secesije i političarima koji su se materijalno okoristili faličnom borbom za interese građana i građanki Vojvodine. Voleo bih da me razumeju ljudi kojima je glumčev govor dobar i prihvatljivo im je da glumica Mirjana Karanović nema pravo na svoj.

Čoveku nije potrebna diploma Fakulteta političkih nauka da bi prepoznao kome se Trifunovićev govor dopao, a kome nije. Oni kojima se dopao jednako ne razumeju “vojvođansko pitanje” i pokušavaju da ga uglave u lične agende koje su po definiciji ništavne spram istorijskog, političkog, demografskog, kulturnog i geografskog pedigrea Severne Srbije, kako to vole da istaknu, ili Severne Srpske Pokrajine, kada su blagonakloni u nameri da Vojvodinu ludački izjednače sa Kosovom po ama svakom pitanju. Što je galama o velikoj Srbiji veća, Srbija fizički postaje sve manja.

Davno mi je iskusna, odlična koleginica rekla da je najveći problem vojvođanske posebnosti duboko ukorenjeno uverenje da Vojvođani i Vojvođanke moraju živeti lošije nego što zaslužuju, samo zato da bi svi ljudi u Srbiji živeli jednako bedno. To mi je rekla dok je Zoran Đinđić bio živ. Danas ni to više nije dovoljno.

Na ovom mestu razuman čovek bi moguće kazao da u Srbiji, pravoj, realpolitičkoj, opipljivoj i fiskalnoj, postoji samo jedna pokrajina i zove se Grad Beograd, ali taj pristup nikada nije dao rezultat. Kritike Vojvođana/ki upućene glavnom gradu kao administrativnom simbolu i centru poluga moći, bile su i ostale prosuto mleko. Vojvodina će postojati u onoj i onolikoj meri koliko Vojvođani i Vojvođanke budu spremni da se za nju izbore.

Da, izbore. Nenasilno i legalno, kako smo kupovali slobodu od Beča i Pešte, zbog čega su nam današnji evropejci i borci za svačija prava pre deset i više godina govorili da smo kukavice, slabići i bednici. O svojim plodovima borbe, herojske, patriotske i junačke, nabijene pulsom jednog naroda i nacionalnih manjina koje on tako plemenito trpi, danas ne smeju da govore jer su rezultati mereni teritorijama i ljudima genocidno i egzodusno poražavajući.

Večeri kada je Trifunović govorio u Novom Sadu ne mali broj osoba osećao se kao u bizarnom vremeplovu. U tom su govoru pomešane poruke i sentimenti različitih lidera iz različitih partija i decenija, pod kapom totalnog neznanja u šta se govornici upuštaju. Pošteno govoreći, u sličnu zamku upadaju i “provereni Vojvođani/ke”, čija mantra počinje i završava parama koje Beograd bezočno otima Novom Sadu i vraća mu disproporcijalno uvredljivu sumu. To jeste finansijska istina ali izmeštena van konteksta vojvođanske posebnosti. Ako se ona preskoči, sve izrečeno postaje politički, društveno i kulturno nepotrebljivo. Otpad koji kratkotrajno razgaljuje ljude nezadovoljne svojim životima i rešenja traže gde ih nema.

Ne sme da nas mrzi da napišemo hiljaditi put: Vojvodina je njena priroda i zbir stvaralaštva njenih konstitutivnih naroda. Množina sopstva, od paora do akademika. Crne ruke i tanane misli pod krovom specifičnog mentaliteta i kulture.

Razumljivo je i ljudski da osobe koje to ne razumeju osećaju antagonizam i strah od vojvođanske posebnosti. Razumljivo je i to da ih zloupotreba takvog narativa može učiniti povređenim ili osujećenim, zato što im je 30 godina sa vrha objašnjavano da je biti poseban loše. U mrklom mraku neznanja i nerazumevanja, posebnost predstavlja potencijalno odustajanje od kolektivnog suicida, a u nekim slučajevima izaziva komplekse niže vrednost bez realnog povoda.

Činjenica da vojvođansku posebnost mahom osporavaju ljudi opsednuti srpskom posebnošću dodatno ih zbunjuje i čini sposobnim za nezamislive stvari. Postaju iracionalno racionalni. Pucanje u vojvođansku nogu je tek najočigledniji primer.

(ZTZ)