Nedavno, nema tome petnaestak dana, prijatelj mi „baci dojavu“ o svirci u nekom friško otvorenom beogradskom klubu. Sviraju moji garažni rokenrol heroji s Novog Zelanda. Nalazim lokaciju, treba da fotkam bend, ali fak, niko ne priča naš!?

I onda skapiram, u pitanju je ruski festival, ruskog promotera, sa ruskom publikom. Gledam oko sebe, tristotinjak mladih ljudi iz Rusije i nas nekoliko – domaćih. Nisam u Beogradu, u Moskvi sam. Nadrealno.

Prema nekim procjenama u Beograd i Novi Sad, bježeći od rata i mobilizacije, doselilo se više desetina hiljada Rusa, neko kaže da ta brojka ide i do 300.000 u cijeloj Srbiji. Među njima, samo iz Moskve, šmugnulo je 300-400, za njihove pojmove, uglednih i poznatih lokalnih muzičara i umjetnika. Od toga, dvadesetak kompletnih postava bendova za koje su, naravno, čuli samo Rusi. I oni sada pune beogradske klubove svojim sunarodnicima i ponekim zalutalim lokalnim fotoreporterom.

Tako se stvorila paralelna kulturološka dimenzija u kojoj Rusi uživaju sami za sebe, u Beogradu, bez želje da se integrišu sa lokalnim stanovništvom. Plakati su na ruskom jeziku, umjetnici su Rusi, publika su Rusi … neka potpuno nova dimenzija svega, apsolutno nepoznata domicilnom stanovništvu.

Na stend ap nastupima ruskih performera u Domu sindikata, zna se skupiti i po nekoliko hiljada Rusa. Srećem ih i na “srpskim” svirkama, uglavnom su odvojeni, pa imam osjećaj da nekako fali ta često proklamovana „nota zajedništva“ što kao da dokazuje da nismo baš braća, već više interesna sfera. Bez neke pretjerane inicijative za zbližavanjem.

(Lupiga)